Nervirao se: smetala mu je vrućina, mirisi u autobusu, stajanja na
stanicama. Ne voli javni prevoz; mala penzija i „tanke tezge“ teraju ga da
sastavlja kraj s krajem, a ni a ćerka nikako da nađe posao. „Kao da moli boga
da ga i ne nađe od kad se razvela“, rekao je Stanki. Ne veruje u mudrost da se čovek
u trenucima nevolje bolje oseća među drugim ljudima. Njemu je sedamdeset i
jedna, uskoro puni sedamdeset i drugu. Zaboravio je, eto mu nove nevolje,
naočare za čitanje kod prijateja od koga se vraća. Koliko je puta Stanka
prebacila da o stvarima ne vodi računa, da mu sve treba privezati za nogu ili
staviti oko vrata. Kada je ušao u autobus, bio je pun: nije mogao da bira
mesto. Primetio je same dve negovane starice koje sede jedna naspram druge, s
tašnama na kolenima, i uputio se prema njima. Na sedište do sitnije je seo on. Nekako
je to uradio osorno, kao da je i postajao u njemu (stvarno) ponor koji ga
razdvaja da komunicira sa ljudima. Vraćao se kući od prijatelja iz Pančeva kod
koga je zaboravio naočare. Prijatelj pravi zmajeve za letenje i kod njega je zapucao
rano po zmaja za unuka. Stanka mu je rekla, pre koji dan, kada je rekao da ide
u sredu po zmaja, kako se zmaju više raduje on nego sam dečak. Istina je, on je
u detinjstvu imao dva puta zmaja i to mu je ostalo kao draga uspomena. To kako
Stanka govori nema veze sa logikom, ima sa njenom večitom ozlojeđenošću i
brigom za njega i porodicu. Ima da se vozi do stana pola sata. Izgledalo mu je
da se starice ne poznaju, dok ova naspram njega nije progovorila. „Zamisli, ona
lekarka Kralj mi je rekla da valjda ona zna bolje od mene šta mene boli.“ Nakon
minut ili dva ova pored njega je odogovrila: „Valjda ti bolje znaš šta tebe
boli.“ Autobus je (ponovo) stao na stanici: niko nije izašao, niko nije ni ušao.
„To sam joj i ja rekla, meni treba B vitamin“, uzdahnula je ova naspram njega. Na
sledećoj stanici je uleteo kontrolor za karte: samo je on falio, pomislio je. „Treba
da piješ kalcijum“, rekla je ova uz njega.“ I ovi tuđi razgovori o bolestima i
lekovima prave ga malodušnim. Po profesiji je akademski muzičar (ovo voli da
naglasi), do penzije je svirao violinu u raznim orkestrima Radio-Beograda, pa i
na TV, a sada tezgari s prijateljima gde ih pozovu (po svadbama i sahranama,
kako nastupe nazivaju ozlojeđeni muzikanti). „Meni treba B vitamin“, rekla je
ova naspram njega. „To ti ja kažem“, rekla je ova pored njega. „U kalcijumu
imaš B vitamin.“ Morao je da se pridrži za sedište, vozač je naglo zakočio.
Starice nisu regaovale. „Vidi šta mi je prepisala“, pružila je kutiju ova
naspram njega. „Platila sam ovo tri hiljade“. Zmaja je upakovao u kinesku-karo
torbu od plastike, u koje Kinezi pakuju robu kad je dovlače na buvljake:
bio je ovo prilično veliki zmaj. Držao
je torbu na krilu, i video je da se to staricama ne dopada. „To pijem i ja,
rekla je ova pored njega, ali ja sam ovo kupila u marketu za dve hiljade.“ Bilo
je negde oko podne: nadao se da je Stanka spremila punjene tikvice sa kiselim
mlekom, molio je. „Moj pokojni Nikola je stalno govorio o o mozgu i toj
Alghajmerovoj bolesti“, rekla je ova naspram njega. Sledeća stanica je ona na
kojoj on silazi (tu izlazi i kontrolor), podigao se, torba nije bila teška, i
krenuo ka vratima. Mora kroz onaj zapušteni park, gde će Mali puštati zmaja:
bio je u iskušenju da ga sam isproba, pre nego dođe u stan.
Нема коментара:
Постави коментар