VLADIMIR BULATOVIĆ: NAKON VENČANJA

Odmah po našem povratku u stan otišao sam do dnevne sobe i uzeo kristalnu vaznu u kojoj je nedeljama unazad tavorio i smrdeo buket natrulog cveća. Buket sam izvadio iz vaze i ostavivši za sobom mokar trag od kapanja, bacio ga u kantu za smeće u kuhinji.

Natalija se već presvlačila iza svog veštački napravljenog paravana od vrata od plakara, prebacujući preko njega prvo svoju crnu suknju, pa crnu bluzu, crni brushalter.

- Dragi, jesi li stavio buket u vaznu? – dobacila mi je.

Prosuo sam vodu iz vazne u sudoperu i potom u nju sipao sa česme vodu koja je bila toliko hlorisana da je ličila na limunadu.

- Sipaj nam i po čašu vina dragi!

Danas se udala njena prijateljica. Natalija je uhvatila bidermajer. Nije skakala za njime, naprotiv. Buket je jednostavno sam otišao u njene ruke i sada će krasiti našu dnevnu sobu. Natalija, mada je njen odnos prema cveću čisto platonske prirode, smatra da životni prostor nije isti sa i bez cveća.

Bidermajer sam stavio u vaznu koju sam centrirao na beli stolnjak na stolu u trpezariji. Vratio sam se u kuhinju i izvadio dve kristalne čaše iz visećeg plakara. Potom sam vadičepom otvorio bocu crnog vina. Nakon što je puklo čuo sam Natalijino: „Ima li mrtvih?!“ Sipao sam vino u čaše, njih sam poređao na srebrni poslužavnik i sa ozbiljnošću kelnera krenuo ka trpezariji. Za stolom je već sedela Natalija obučena u roze bade mantil.

Prebacila je nogu preko noge i češući se po svojoj glatko izbrijanoj butini rekla:

- Baš sam srećna jer se Slavica konačno udala!

Spustio sam čaše na sto i vratio se u kuhinju po sunđer. Sipajući ga prelio sam vino u obe čaše, pa se malo tamne tečnosti prosulo po ivicama čaša. Ekspresno sam se vratio nazad u trpezariju.

- Ja nikad ne bih mogla da se venčam kao ona – kazala je Natalija čapkajući prstima potamnelo lišće sa bidermajera.

Praveći se da je ne čujem ćutke sam brisao sunđerom ivice kristalnih čaša.

- Jesi li pitao Mariju hoće li da izađe pred matičara umesto mene?

- Draga, Marija je udata.

- A Jelena?

- I ona je udata – kazah mirno pa sedoh na stolicu naspram Natalije.

Još u taksiju Natalija mi je kazala kako se boji izlaska pred matičara. U sali za venčavanje je sve tako belo i sterilno i prepuno je veštačkog cveća. Izuzetno ju je iznervirao i fotograf koji se sve vreme glupirao terajući nas sve da se fotografišemo u raznim idiotskim pozama. Nije želela da je pogrešno shvatim, ona zaista želi da se uda za mene, ali nikako ne želi da izađe pred matičara. Njena ideja o statistkinji koja bi je zamenila perd matičarem nešto je najluđe što sam čuo u svom životu. 

- Šta rade žene koje su naprimer invalidi, ili su teško bolesne? Mora da postoji drugi način da to obavimo – kazala je tonom kojim je unela nepotrebnu napetost, a koja mi nikako nije prijala nakon dvosatnog stajanja u mestu, fotografisanja i nategnutog smeškanja.

- Možda da dovedemo matičara ovde kod nas, u stan – kazao sam.

- Ne budi ironičan! - ljutito je viknula – Ja nisam ni bolesna niti sam invalid!

Zaćutali smo. Ona je ispila malo vina iz svoje čaše. Primetio sam da se usput namrštila, verovatno jer je vino bilo preslatko za njen ukus. Izbrojao sam potom u svojoj glavi dva „greha“ koja je počinila za kratko vreme: prvi kada je viknula na mene a drugi jer se nismo kucali čašama. U mojim mislima počelo je komešanje slika u kojima se nas dvoje prepiremo, po dobro poznatom mi scenariju, onom scenariju koji se u stvarnosti nikada nije dešavao.

- Šta ti je, zašto si se smorio – upitala me je mirno.

- Nisam se smorio. Ok sam – odgovorio sam.

Ispila je još malo vina iz čaše. Ja sam izbegavao da pogledam u svoju čašu. Nije mi se više pilo.

- Nećeš da probaš malo vina – pitala me je Natalija sada već veselijim tonom.

- Malo me boli stomak – kao držeći se rukom za stomak promrmljao sam.

- Mora da si gladan. Spremiću nam nešto – kazala je i ustavši od stola krenula ka kuhinji.

Pogledao sam konačno u svoju kristalnu čašu. Primetio sam da sam sebi sipao manje vina nego Nataliji. Iz kuhinje je dopirala lupa šerpi i lonaca. Krenuo sam rukom ka čaši ispred mene. Umesto da je uhvatim rukom oborio sam je. Čaša se slomila a vino se razlilo poput mastila po belom stolnjaku. „Ima li mrtvih?!“, viknula je Natalija iz kuhinje.