Odavno treba da ode u toalet, ali ne ustaje
od stola: uvalio se na nekakav blog gde raspravljaju o seksu, lezbejkama i
filmu Vudi Alena. Javlja se u ritmu između tri „osobe“ koje baljezgaju o stvari
koja ni njega ni njih ne zanima. Prosto, tu su i nemaju kuda. Kada se pojavila
majka s kafom, padne mu ponovo na um da je vreme da ode do toaleta i da stavi
telefon da se puni. Trideset mu je godina i živi u sasvim pristojnoj kući, sa
sasvim pristojnim roditeljima, završio je sasvim pristojan faklultet, ima sasvim
pristojne prijatelje, i ne radi nigde, niti ga rad zanima. Nema ni devojku,
nije ni peder, jedino je opsednut internetom i prepiskom. Sedi sada i čeka
komentar izvesne Jarmile, ali ona se „ne javlja“. Nije siguran da li je u
pitanju muško ili žensko, a voleo bi da zna kako taj stvor izgleda, jer niko ne
piše tako jebozovne komentare kao „ona“. Snaga predstave o njoj je jaka da je
upoređuje sa seksipilnim ženama s mankenskih pista. Na trenutak ona se njemu
čini tajanstvenom i razuzdanom i to ga dovodi do besa. Majka, profesor, da ga trgne
iz letargije, ponavlja mu da je prikriveni voajer. Povremeno, kada ne
raspravlja po blogovima o seksu, uključi se na dva-tri mesta koji glođu
politiku. I sam je na fakultetu „stavio dasku na talas demokratije“, i brzo je
shvatio da se radi o zamajavanju idiota. Iznuđena, lažna aninimnost na
internetu mu omugaćava da čita i gleda svašta, da se sa svima svađa, da svakog
pljuje i savetuje. Uzalud ga majka tera da ide kod lekara, on samo govori: “Ja
sam sebi najbolji psihijatar.“ Lunja po raznim blogovima, ostavlja komentare:
pametne, zlobne, cinične, osvetničke, pretvorio se, i sam je svestan, u
potpunog kretena. Ima i strah da ga neko ne provali, menja imena i šifre,
zaštitu na kompjuteru, jedino ne bi da bude javna ličnost. Umro bi da neko na
njega upre prstom, pljune ga. Useljavala se ovde u tela drugih ljudi, izaziva
neistomišljenike, propoveda i pripoveda. Njegova uloga u ovoj predstavi i njemu
samom je maglovita: tajanstven je, prljav, i sam sebi na trenutke odvratan. To
saznanje o sebi, međutim, nikada nije dovoljno da ga odvoji od računara.
Njegova opsesija se tiče njega i mnogih drugih oko njega. Misli koje nastaju u
samoći, u onostranom svetu, trudi se da postanu bliske stvorovima sličnim njemu,
tamo iza nekog drugog zida. Tako se jedna lična perverzija pretvara u hiljade
drugih perverzija. Negde je skoro pročitao da su u Sibiru odmrzli nekakav
veliki virus, star trideset hiljada godina, koji jede amebe. Pomislio je da je
Jarmila taj virus koji jede ljude i koji sedi za računarom i vreba da proguta
njega. I on jeste istvoremeno ameba i voajer. Tu je reč o onome što on jeste, i
on svaki dan iznova vežba svoju ulogu.
Нема коментара:
Постави коментар