Na semaforu se nisu palila svetla. On voli da posmatra
kako se pale u gase svetla na semaforu. Nije bilo crvenog, ni žutog, ni
zelenog. Takva igra postoji i na njegovome nintendu. Na nintendu majka mu je
pokazala kako se prelazi ulica, i kuda deca treba da gledaju kada prelaze
ulicu. On na nintendu voli i druge igre, ali mama misli da je veliki da bi se s
time igrao. Otac voli da mu daje savete dok se brije, jer ga brijanje, rekao
je, opušta. Ulicom ispod njihove kuće jutros jedva da se kretao koji auto i skoro
da nije bilo prolaznika. On voli odatle, ispod krletke za ptice, da posmatra
automobile koji prolaze, sobraćaj, kako je majka zvala sve to. On je bio
spreman da čeka, ali od kada je ovuda protutnjala voda, kako je deda Mirko zvao
poplavu, nije bilo mnogo auta. Povezivao je da kada nema semofora i svetla na
njemu, nema ni automobila. Nije to bilo, međutim, rekla je baka samo zbog
velike vode, jer voda i ne sme da dođe u dodir sa strujom. Onda struja ubija,
rekla je baka. Ispadalo je da struja ima određena pravila ponašanja kada se
sretne sa vodom. Ipak, on je hteo da bude strpljiv, i nije bio ni gladan. Na
momente bi se zamislio, a sada je bio i sam, jer je najboljem drugu kuća dugo
stajala potopljena, dole uz korito reke i on je, kako je majka rekla, sada
izbeglica. Znao je šta su izbeglice, bilo ih je dosta iz nekog rata, koji je
baka nazivala prokletim, u njihovoj kući na Tari. Na ulazu u grad, kroz koji je
protutnjala velika voda, kako je zvao deda, a poplava je trajala danima,
stajali su ljudi i policajci: i razgovarali. Posle povlačenja vode ulice su
blatnjave, puste i sivo nebo je prekriveno oblacima, kako je majka govorila:
draperjem oblaka. Pitao je šta su draperja, i majka mu je objasnila. Nije bilo
dovoljno sunca i zidovi natopljeni vodom izgledali su jadno. Na koji korak od
ljudi i policajaca nalazila se hrpa granja, stvari, otpada, svega što je voda
kupila od centra grada do njihovog kraja. U lokvi je video nadutu mačku i
nadutog pacova. Majka je rekla da su to stvari koje čovek mimo svoje volje
sanja. Onda je rekla da je sanjala kako u ruci drži jabuku koja je pala s
plafona. To nije dubok san, rekao je deda, i to ne treba da je brine. Oni
policajci dole nisu obraćali pažnju na stvari oko sebe, jedva da su se osvrtali
prema gradu. Među njima je bio jedan koji je govorio glasnije i oni su se
dosađivali i smejali. A drugi ljudi? Poplavljeni grad su mnogi napustili, majka
je računala, ravno pre deset dana. Ta stvar teško je običnom mozgu mogla da se
prilepi, jadao se obrijani otac. I njemu, dečaku koji je ovo gledao, sve je
izgledalo nejasno i jasno. Njemu je tek sedam i po godina. Odjednom su
policajci menjali držanje. U grad je ulazio plavi kamion koga su zasutavili da
bi gledali šoferu papire, prteresli kamion.
Majka ga je zvala. Njihova kuća je na proplanku, i srećom je ostala netaknuta
od vode. Kada se on pojavio na pragu, majka ga je pitala šta radi, tamo, na
panju ispod krletke, šta gleda tamo, a on je rekao: „Tamo sede neki ljudi.“
Pored policajaca su tri auta sa sirenama, rekao je majci. Svi automobili su
blatnjavi. Na proplanku se pojavio pas lutalica, njuškao je da nađe hranu.
Majka je otvorila izgužvane novine i ostavila keru meso koje on nije pojeo
juče. Tamo su bile i kosti od kojih je pravila supu. Posle je lopatom ostatke
ubacila u kantu za đubre i rekla: „Dolazi ovde treći dan.“ Njihova kanta za
đubre je ulubljena i majka je gunđala, molila čistače kada se pojave da je
promene. Oko njega je vladala tišina i počeli su da zuje komarci, pa je ušao u
kuću, jer na prozorima imaju komarnike. U kući je vladao mir. Otac je gunđao
kako će pare od pomoći završiti gde ne treba. Stajao je, majke je sedela u
fotelji. Otac je rekao dedi da ga sutra vodi da se ošiša, da od prvog
ponedeljka ponovo ide u školi, i on se obradovao da ide u drugi grad.
Нема коментара:
Постави коментар