1.
Ta njegova priča o besmislu pisanja počinje tako
što stari pisac u snu kopa po kontejnerima i kantama za đubre. Skoro da se
bojao ideja koja mu se uvukla u glavu: kolebao se, zatvorio je krmeljive oči, sedi
u fotelji i vidi sebe kao naratora u priči o svemu i ničemu: hteo bi da istovremeno
u priči bude pisac i junak. Onda je zurio u malu-malu sliku na zidu koju mu je
toga jutra domar doneo sa uramljivanja. Slika je zaista blesavo vesela, nakako
posebno razdragana: slala ga je u prošlost, u detinjstvo. Nije spreman da lako
položi oružje. Pisanje je za njega skriveno leglo, gde se sklanja da se ne nadmudruje
sa idiotima. Ne voli da ide opasnim putem. Ima i nihlistički pogled na svet: smatra
da mu sudbina nije naklonjena. Ali retko dozvoljava da se čaša njegovog
strpljenja prepuni. To omogućava da pisanje drži skoro pod prismotrom. Izučio je
i nauku tavorenja i starenja i kloni se govnavih vrednosti erudita. Čini mu se
da nema ničega što njega sada može da izvede iz ravnoteže. Raspinjao se od
romana do drame, od pesme do pamfleta, slagao je tabake. Ne jednom se razočarao
u sebe ili urednike, a onda se radovao objavljenoj priči i knjizi. Malo je prilika kada je trljao ruke zbog para i slave.
Bratu je rekao, patetično, da mora da stvori roman o dva milenijuma, roman: „parangal
vremena“. Njemu se ideja činila čista kao kristal. Sebi i drugima je govorio da
mu treba još građe. Takav stav prema pisanju romana omogućavao mu je da otvara i
ne otvara nova poglavlja, a ne zatvara stara.
2.
Blagovremeno je doneo je odluku da putuje, da se
skloni od rutine i svakodnevnice. I ovog leta krenuo je starim Mercedesom za Vijenu,
kao i nekih ranijih godina. Skupio je
para za pristojnu posetu: trebalo je da ostane nedelju-dve. On se vozio autom
kroz Mađarsku, pomalo tužan, najzad-na put nije krenuo radi hira. Pre svega, gladan
je istorijskih saznanja; za desetak dana nemoguće je skupiti sve pojedinsoti,
imena i sitnice, i mislio je kako neke stvari moraju da se nađu u novoj knjizi.
Namera mu je da lunja kroz plesnave biblioteke, carske arhive i usnule muzeje, da
traga za hartijama maglovitog pretka, generala, oficira monarhije Habzburga. Ima
osećaj da sam general nije ostavio iza sebe dovoljno hartija da bi ga mogao
uvesti u pristojan panteon, da je upamćen samo kao “bivši carski oficir”. Taj pradeda
je, kada se raspadala carevina, na Ceru ili u nekoj od bitaka uz reku Drinu, one
1914. utekao na stranu srpskih dobrovoljaca. I kada bude preturao požutele
listove, on će preživljavati doba kada su pisane. On zna šta je on generalu. On
zna i šta mu je postao za ovo vreme od kada kopa po njegovoj prošlosti. Utvrdio
je da je poginuo od taneta vojnika Cara Franje, na proplanku iza razorene
brvnare, drugog dan od kada je prebegao među Srbe. Uz kućne priče i pisma koja
je pisala prababa Mileva, ovo je sve što o njemu ima. Misli kako bi kroz biografiju
pretka osvetlio fikciju raspada evropskih imperija. Tako bi se i taj njegov
predak našao na polici istorije.
3.
Odseo je u hotelu Amadeus, u jezgru grada. Imao je
glavobolju čitavu noć. Verovao je da je to zbog vožnje i premora. Oduvek je
bolesti pripisivao umoru. Zašto on sve ovo radi? Sigurno je da će malo ko
čitati gluposti o njegovom pradedi, naivne hvalospeve. Skoro i da nije imao
nade da podaci iz hartija mogu da interesuju nekoga osim njega. Od njemu ranije znanog kvazi istoričara u Vijeni kupio je izjutra, ispod tezge, kopije
dokumenata koje govore o pripremi imperije za Veliki rat 1914. Za naredni dan dogovorio
se da ruča u Grinzigu sa lektorom Mitrom. Voli i da hoda sporednim ulicama u centru
grada kao turista, da ispija kafe na skrajnutim mestima, kakav je stari “Klajnes
kafe”. Posmatrao je svet, kerove i osmehe na licima gospođa: prijala mu je
sunčana subota, muzika uličnih svirača. Kurdi su ispred Katedrale delili letke
i najavljivali proteste zbog razaranja Iraka. Darovao je crnpurastog igrača brejkdensa: pravio je kolutove, vrteo se na glavi.
Prisetio se da bi trebalo toga dana da kupi sivi šešir Borsalino za oca Dragomira.
Za njega nije žalio da potroši devize. I ranije je i sam kupovao garderobu tu na
Grabenu, u luksuznoj radnji “Braun”. Katastrofa: nakon sto godina radnja je
bila zatvorena. Kitnjasta zgrada je pretvorena u butik jeftine robe H&M: ni
traga od gospodskih klobuka. Pomislio je kako je događaj, koji je vezan za
radnju “Braun”, važan i za roman o dva milenijuma i za istoriju imperije i da
mu je ovako poslata poruka da je i carevina potpuno mrtva.
4.
Ima tri dana da se vratio iz Vijene, kako voli da
kaže, u svoj brlog i krevet. Na stolu ga je po povratku čekala večera koju je
spremila žena koja mu brine o redu i čistoći. Jeo je sam, dok je ona govorila i
dok je pljuštala kiša. Prekorevala ga je blago da se zamara putovanjima, ali jedva
da je govorila. O događaju sa radnjom “Braun” razgovaro je onda, uz kolenice i pivo,
i sa lektorom Mitrom u Grinzigu. I rekao je Mitru da se pred izlogom osetio malim
i jadnim. “Istorija ti kaže”, mudrovao je lektor Mitar, “da si ti ovde i da
nisi ovde. I da je tvoj “paranagl vremena” duži nego što sanjaš, a da si ti nevidljivi
narator i tamo gde samo slušaš.” U hotelu je isključio TV kadu su rekli da je umro
izvesni nobelovac. Ostao je dugo budan, nad hrpom papira, nem. Nije bio
radostan, a nije bio ni tužan. O piscu koji je istovremeno narator i akter
priče nije mislio po povratku iz Vijene. To slaganje priče nije za njega bilo koketiranje
sa mistikom, već iskreno shvatanje svoje uloge. On voli mir, i nikada ne bi,
naglasio je lektoru Mitru, dolazio u Vijenu samo da se provede. Ostarelom Mitru
se dopala i nije ideja o “parangalu vremena”. Nemoj silom da kljukaš gusku
kukuruzom, snebivao se. Mitar je stvarno starinski lektor, smejao se, koji
smatra svojom osobitom naklonošću kada mu govore o njegovom delu. Mitru je
tvrdio da je čitavog života ostao veran sebi i da smatra da se ne može sve
saznati ni iz knjiga. Ta njegova kratka priča o besmislu pisanja završava se
tako što pisac u snu očajnički pokušava sebi nešto da kaže.
Нема коментара:
Постави коментар