NOVA KNJIGA PRIČA MILANA TODOROVA

Juče je na beogradskom Sajmu knjiga, na štandu jednog od najprestižnijih srpskih izdavača, Arhipelaga -  predstavljena nova knjiga priča Milana Todorova „Ne mogu ovde da dočekam jutro“.

„Knjiga priča o muškarcima. Knjiga iznijansiranih i sugestivnih priča o sredovečnom iskustvu junaka na osetljivoj granici između vremena koje je prošlo i neizvesnog vremena koje stiže, između propuštenih prilika i nesigurnih mogućnosti, između zgasnute ljubavi i izazova urbane usamljenosti.

Knjiga o ljubavi i usamljenosti.

Potraga za ljubavlju kao potraga za smislom“, napisao je u povodu ove knjige njen izdavač i književni kritičar Gojko Božović.

Knjiga sadrži tridesetak novih priča autora, na 180 stranica velikog formata, u tvrdom povezu

MILAN TODOROV: VIKTORIJA SIKRET

Nikada ne bih mogao da budem hirurg. Gadljiv sam na koverte.

Pakao ima devet krugova. Mi  ćemo trčati počasni, deseti.

Život je neizvestan, zato što svakom jednom dođe kraj.

Ako se ujutro probudiš a ništa ne osećaš, znači da si mrtav.

Davljenik je čovek koji je svoje popio.

Iz dana u dan sve bliži smo Evropskoj uniji. Suza radosnica suzu stiže...

Slogan „Više otkriva nego sakriva“ nije reklama za Viktoriju sikret, nego  za našu vojsku.

RATKO DANGUBIĆ: FROJD NA DLANU

Svukao je naglo crveni džemper preko glave i pritom mu se kosa razabrušila pa je i psovao. Veli da uvek zanemari da je jutro hladno, a da ne mora i u podne da bude hladno. Ovaj moj drug Lane dolazi ovde, s vremena na vreme, i bez mene. I malo se kolebao da se vrati do kola i ostavi džemper, a onda ga je vezao s leđa oko pasa. Pa parkirali smo kola u  sporednoj ulica, tamo gde su prizmene kuće, i radnja ka kojoj je tabla: MARKET. Stigli smo na vreme, rekao je Lane. Pogledao je na sat i mrmljao: devet i trideset i tri. Pogledao sam i ja na sat: toliko je bilo sati. I kada se on pojavi među prodavcima, veli, odjednom ga obuzmu ova igra glasova, stvari, pokreta i senki. Kaže, da se iskreno raduje ovoj velikoj graji, obmanama, predmetima, povicima. I nije mu jasno koji je razlog da piskarala buvljak nazivaju panađurom. Onda se rukovao pred prvim nakrivljenim kioskom, saznaću kasnije, sa perjarem Mandom, a ovaj je tamnokafen u licu i podario mu je osmeh, sa zlatnim zubom, i imao sam vremena da vidim: trojkom. Osmehut i sam, Lane je rekao da namerava jednom da porani i da ostane na najlonu ceo dan. Ne odobravam mu, niti ga od nauma odgovaram. Odavno nisam, rekao sam mu, video osmeh kakav je kod ovog njegovog Mande: pun je dobrote i bistrine. Ovoga puta Lane je naumio i da doručkujemo na pijaci. Kod njega se među ovim ljudima, rekao je, sve pretvara u ritual i igru. Na tezgi do kisoka sa hranom, mlađi Ciganin prodaje rublje, vitla jarko crvenim ženskim gaćicama u desnoj ruci, a u levoj drži hamburger. To sve ja vidim i nekako me i zanima. To se zove berza ženskog veša, veli bez ironije Lane. Na buvljaku je sve umetnost, ne predaje se Lane, seks i novac. Ne bi ni znao, gunđao sam mu, da mi nisi obratio pažnju. On pogleduje stalno u malu mapu, koju je sam nacrtao: pomaže mu da nađe prodavce knjiga koji su na buvljaku redovni. Volim i ja, ne poričem, da pazarim stare knjige, i ima u toj vrsti trgovine lepote, mistike i ljudskosti. Jednom u dve-tri nedelja dođem s Lanetom do nekog od ovih mesta i prebiram po knjigama na krparama, gumiranom platnu. Na ovome buvljaku imamo i omiljenog prodavca Nikolu. Onda su mi zafalile cigarete, ali sam odustao da ih kupim. „Onaj profesor tamo, idemo tamo“, okrenuo se Lane, „ima debele knjige.“ Stari profa je s preostalim zubima frfljao o Adleru, prstima lupkao po Frojdu na dlanu i onda gurao ispod njega Junga. Ugojena, odrtavela spikerka, pamtim da je najurena iz Studija B zbog magije, pored njega prodaje tajne astrologije. Ima na zemlji i tezgama svega, od raskupusanih atlasa, gravira, knjiga iz prave i podmetnute istorije, dela teoretičara marksizma i komunizma, od Lenjina do Kardelja, pa do prave literature: kompleta Zole, Tomasa Mana, Hemingveja i Dostojevskog. U casrtvu ste umetnosti, smeje se profesor koji frflja. Ja sam zastao sam kod crvenog kaveza s golubovima: volim ptice, i posmatrao sam ih kako kljucaju zrnevlje. Moj prijatelj Lene se ove nedelje zanimao i za stripove. Njegova tetka iz Bona moli ga da nađe one stare iz „Zlatne serije“. Kopao je po hrpama „Alana Forda“, „Komadanta Marka“, „Zagora“, „Blek stene“ i „Malih rendžera“. Lepa, sredovečna žena gurala se s njim oko „Komadanta Marka“, a on se izmakao i sa osmehom rekao: Ova je nalik na tetku Stevku. I stvarno, gospođu kao da je skovala Mir Jam. Jedan omanji ker s pedigreom kidisao je na avlijanera, i to sam video, ali se jedan drugom nsi primicali. Ovde je sve umetnost, citira sebe Lane, seks, novac i dodaje: subkultura. Meni stare knjige, od od pre Velikog i Hitlerovog rata i arheologije, ko zna kako, nalazi pominjani krivonogi Nikola. Od njega sam do sada uzeo desetine lepih knjiga. S njim radi sin Milomir, a Nikola je nepismen. On zna brojeve, mudruje, i njemu drugo ne treba: gleda godinu kada je knjiga izdata i cenu određuje po starosti knjige. Starije su kod njega jeftinije. Dok mi odvaja knjiga, da izaberem, Lane razgovara s prodavcem ventilatora, pisaćih mašina, uredno poređanih na fosnama dignutim na dve krnje „Singer“ šivaće mašine. Posmatram ih. „Majstore, pošto tranzistor?“ pita Lane. „Za tebe, gospodine, hiljadu“, smeje se Majstor. „Je li radi,“ zanima se Lane. „Da radi, ne bi bio hiljadu,“ smeje se Majstor. Udaljavamo se od Nikole sa knjigama u crnnoj kesi, a Lane veli da ovde valja kradeno, a da je ostalo đubre sa tavana i iz kontejnera. On se zasutavio onda kod Brozove fotografije i cenjkao se iako ne misli da je kupi. Prodavac je sedeo u platnenoj fotelji, kakvu imaju reditelji, nalik je na ovog Rusa Mihalkova. Stolica pod njim izgleda kao da će se razvali, ali ona traje. Taj prodavac glorifikuje ovako i onako Tita i fotografiju. Pokazuje Lanetu da je neko nekome pre hrpu godina poklonio fotografiju: ima i autogram. Od njega dobijam cigaretu. I onda je dotrčao, zadihan, Nikolin sin i rekao nam: „Tata poručuje, da u sutra ima gomilu knjiga od jednog akademika. On misli da treba da ih pogledate.“ Ovde je sve umetnost, seks, novac, subkultura, smeje se Lane, i dodaje: privid. I da ne zaboravim da se i ja predstavim: ja od ovog svega pravim radio priču s ironijom, a meni je ime carsko: Dušan.        

ZORAN T. POPOVIĆ: BEZ CIGANA NEMA PESME

Nikad nije bilo gore nego danas, ali sutra je novi dan!

Svi smo spremni da umremo od gladi, da bismo sačuvali državu.

Ja se uopšte ne nerviram. Moj psihijatar je plaćen za to!

U Srbiji je sve trulo. Zaboravite Dansku!

Ispustio je svoju plemenitu dušu i otišao u pakao.

Dante je bio vizionar. Pisao  je o paklu, kad  današnja Srbija nije ni postojala!

Džeparoš je bio diskretan. Nisam ni osetio kad mi je izvadio novčanik.

Bio sam u književnom žiriju za izbor romana godine. Glasao sam za kandidatkinu broj pet,  jer je imala najveće grudi.

Bili smo svedoci neviđene izborne krađe.

Bez cigana nema pesme, a bez Srba epske kukumavke.

On je izuzetno potentan. Može svakog da sjebe.

Izvršena je reforma policije. Produžen je pendrek.

RATKO DANGUBIĆ: LAKU NOĆ

Ispituje se poreklo imovine onih koji su do skora imali samo tašnu i mašnu. Nikako ne mogu da utvrde odakle im tolike pare u tašni.

Pet stotina godina pod Turcima prošlo nam je dok trepneš. Trebalo je samo uvek na vreme zažmuriti.

Bog je ovde davno rekao laku noć. Sve su prilike da se već i naspavao.

Ako ste došli do zida, vi ste u dobroj poziciji da počnete da pišete grafite protiv vlasti.

Voleo bi da vidim predsednika Amerike kako bi ovde vladao. Morao bi da se suoči sa predsednikom Amerike.

Demokratija je da mogu da izaberem partiju koju hoću jer sve su iste.

VELJKO RAJKOVIĆ: ŽENE

Nemam dosije. Pratili su me nepismeni.

Sudovi se mogu oprati samo ako se izvuku iz mašine.

Nismo zainteresoani za rat zvijezda. Tamo ne može brat na brata!

Žene su ravnopravne. Sve ih volim!

Svaka vlast koja počinje od nule može da računa na mene.

Crnogorci ne bi bili pod Turcima, da tada nijesu bili Srbi.

(Iz nove knjige "Putokazivanja", Podgorica, 2014.)

NINUS NESTOROVIĆ: U STARIM CIPELAMA

Narod ne treba da se buni zbog propusta koji su doveli do poplava. Neka ćuti i pliva.

Siguran sam da ovde više niko neće izvesti tenkove na narod. Video sam u kakvom su stanju.

Moje srce je masovna grobnica. Tu su sahranjene mnoge ljubavi.

Rat je oproštajna žurka pri rastanku sa životom.

Ne samo da nama niko ne može da nametne svoju kulturu, nego ne može ni našu.

Nama ne treba stub srama. Nas ništa nije sramota.

Posle dvadeset godina ponovo sam obuo moje stare cipele. Zinule su od čuda.

(Iz upravo objavljene knjige ĆUTI I PLIVAJ, Paraćin, 2014.)

ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (6)

RATKO DANGUBIĆ: ON

Vedra noć.

U maloj bašti bifea na železničkoj stanici, u selu pedesetak vrsta severno od Odese, polupijani stražar Magacina Opštih Dobara, crveni Pankratov i kočničar teretnih vozova Fjodorov spore se oko toga gde su na nebeskom pejsažu Velika kola I od kojih je zveda sastavljen Veliki Medved.

Fjodorov, nešto stariji i trezniji od crvenog Pankratova, okaljen u nemirnim vremenima, kaže:

“Pazi, ne laprdaj. On sve odozgo vidi, i sve čuje.”

“Ko, on?” zapliće jezikom crveni Pankratov. “On?”

“Ja ti samo kažem da Boga nema,” viče Fjodorov i baca dug pogled put šanka, za kojim, čini se, hrče debela konobarica Liza.

Crveni Pankratov povremeno čudno trza glavom, lupa teškom šakom po izlizanoj ploči I pokazuje da mu je muka (od svega).

Školski (je) vedra noć. Svi vozovi su prošli.

Iz zbirke priča RUSKA KOLA, objavljene 1994, DEČJE NOVINE, Gorni Milanovac.

MILAN TODOROV: VARLJIVO LETO

Sirotinja je teška i Bogu. Međutim, vlast je odvojena od crkve.

Lepo vreme izmamilo je mnoštvo glasača na izbore. Ali, u pitanju je varljivo leto.

Nekad su hleb i marmelada bili dečja radost, a sada su radost i starijih generacija u našoj kući.

Glad je sportska disciplina. Preskočio sam doručak, a i večeru ću.

Nema veze što ste nevini dopali zatvora. Nećete biti nevini kad vas pustimo!

Ja sam  posebna vrsta ateiste, ne verujem  u popa.

Ljubav ne bira godine. Zbog ljubavi prema otadžbini, svakom je dozvoljeno da pogine.

Nisam seksolog, ali mogu da pogledam šta vlada nudi u novom paketu mera.

RATKO DANGUBIĆ: PARANGAL VREMENA

1.

Ta njegova priča o besmislu pisanja počinje tako što stari pisac u snu kopa po kontejnerima i kantama za đubre. Skoro da se bojao ideja koja mu se uvukla u glavu: kolebao se, zatvorio je krmeljive oči, sedi u fotelji i vidi sebe kao naratora u priči o svemu i ničemu: hteo bi da istovremeno u priči bude pisac i junak. Onda je zurio u malu-malu sliku na zidu koju mu je toga jutra domar doneo sa uramljivanja. Slika je zaista blesavo vesela, nakako posebno razdragana: slala ga je u prošlost, u detinjstvo. Nije spreman da lako položi oružje. Pisanje je za njega skriveno leglo, gde se sklanja da se ne nadmudruje sa idiotima. Ne voli da ide opasnim putem. Ima i nihlistički pogled na svet: smatra da mu sudbina nije naklonjena. Ali retko dozvoljava da se čaša njegovog strpljenja prepuni. To omogućava da pisanje drži skoro pod prismotrom. Izučio je i nauku tavorenja i starenja i kloni se govnavih vrednosti erudita. Čini mu se da nema ničega što njega sada može da izvede iz ravnoteže. Raspinjao se od romana do drame, od pesme do pamfleta, slagao je tabake. Ne jednom se razočarao u sebe ili urednike, a onda se radovao objavljenoj priči i knjizi. Malo je  prilika kada je trljao ruke zbog para i slave. Bratu je rekao, patetično, da mora da stvori roman o dva milenijuma, roman: „parangal vremena“. Njemu se ideja činila čista kao kristal. Sebi i drugima je govorio da mu treba još građe. Takav stav prema pisanju romana omogućavao mu je da otvara i ne otvara nova poglavlja, a ne zatvara stara.

2.

Blagovremeno je doneo je odluku da putuje, da se skloni od rutine i svakodnevnice. I ovog leta krenuo je starim Mercedesom za Vijenu, kao i nekih ranijih  godina. Skupio je para za pristojnu posetu: trebalo je da ostane nedelju-dve. On se vozio autom kroz Mađarsku, pomalo tužan, najzad-na put nije krenuo radi hira. Pre svega, gladan je istorijskih saznanja; za desetak dana nemoguće je skupiti sve pojedinsoti, imena i sitnice, i mislio je kako neke stvari moraju da se nađu u novoj knjizi. Namera mu je da lunja kroz plesnave biblioteke, carske arhive i usnule muzeje, da traga za hartijama maglovitog pretka, generala, oficira monarhije Habzburga. Ima osećaj da sam general nije ostavio iza sebe dovoljno hartija da bi ga mogao uvesti u pristojan panteon, da je upamćen samo kao “bivši carski oficir”. Taj pradeda je, kada se raspadala carevina, na Ceru ili u nekoj od bitaka uz reku Drinu, one 1914. utekao na stranu srpskih dobrovoljaca. I kada bude preturao požutele listove, on će preživljavati doba kada su pisane. On zna šta je on generalu. On zna i šta mu je postao za ovo vreme od kada kopa po njegovoj prošlosti. Utvrdio je da je poginuo od taneta vojnika Cara Franje, na proplanku iza razorene brvnare, drugog dan od kada je prebegao među Srbe. Uz kućne priče i pisma koja je pisala prababa Mileva, ovo je sve što o njemu ima. Misli kako bi kroz biografiju pretka osvetlio fikciju raspada evropskih imperija. Tako bi se i taj njegov predak našao na polici istorije.

 3.

Odseo je u hotelu Amadeus, u jezgru grada. Imao je glavobolju čitavu noć. Verovao je da je to zbog vožnje i premora. Oduvek je bolesti pripisivao umoru. Zašto on sve ovo radi? Sigurno je da će malo ko čitati gluposti o njegovom pradedi, naivne hvalospeve. Skoro i da nije imao nade da podaci iz hartija mogu da interesuju nekoga osim njega. Od njemu ranije znanog kvazi istoričara u Vijeni kupio je izjutra, ispod tezge, kopije dokumenata koje govore o pripremi imperije za Veliki rat 1914. Za naredni dan dogovorio se da ruča u Grinzigu sa lektorom Mitrom. Voli i da hoda sporednim ulicama u centru grada kao turista, da ispija kafe na skrajnutim mestima, kakav je stari “Klajnes kafe”. Posmatrao je svet, kerove i osmehe na licima gospođa: prijala mu je sunčana subota, muzika uličnih svirača. Kurdi su ispred Katedrale delili letke i najavljivali proteste zbog razaranja Iraka. Darovao je crnpurastog igrača brejkdensa: pravio je kolutove, vrteo se na glavi. Prisetio se da bi trebalo toga dana da kupi sivi šešir Borsalino za oca Dragomira. Za njega nije žalio da potroši devize. I ranije je i sam kupovao garderobu tu na Grabenu, u luksuznoj radnji “Braun”. Katastrofa: nakon sto godina radnja je bila zatvorena. Kitnjasta zgrada je pretvorena u butik jeftine robe H&M: ni traga od gospodskih klobuka. Pomislio je kako je događaj, koji je vezan za radnju “Braun”, važan i za roman o dva milenijuma i za istoriju imperije i da mu je ovako poslata poruka da je i carevina potpuno mrtva.

4.

Ima tri dana da se vratio iz Vijene, kako voli da kaže, u svoj brlog i krevet. Na stolu ga je po povratku čekala večera koju je spremila žena koja mu brine o redu i čistoći. Jeo je sam, dok je ona govorila i dok je pljuštala kiša. Prekorevala ga je blago da se zamara putovanjima, ali jedva da je govorila. O događaju sa radnjom “Braun” razgovaro je onda, uz kolenice i pivo, i sa lektorom Mitrom u Grinzigu. I rekao je Mitru da se pred izlogom osetio malim i jadnim. “Istorija ti kaže”, mudrovao je lektor Mitar, “da si ti ovde i da nisi ovde. I da je tvoj “paranagl vremena” duži nego što sanjaš, a da si ti nevidljivi narator i tamo gde samo slušaš.” U hotelu je isključio TV kadu su rekli da je umro izvesni nobelovac. Ostao je dugo budan, nad hrpom papira, nem. Nije bio radostan, a nije bio ni tužan. O piscu koji je istovremeno narator i akter priče nije mislio po povratku iz Vijene. To slaganje priče nije za njega bilo koketiranje sa mistikom, već iskreno shvatanje svoje uloge. On voli mir, i nikada ne bi, naglasio je lektoru Mitru, dolazio u Vijenu samo da se provede. Ostarelom Mitru se dopala i nije ideja o “parangalu vremena”. Nemoj silom da kljukaš gusku kukuruzom, snebivao se. Mitar je stvarno starinski lektor, smejao se, koji smatra svojom osobitom naklonošću kada mu govore o njegovom delu. Mitru je tvrdio da je čitavog života ostao veran sebi i da smatra da se ne može sve saznati ni iz knjiga. Ta njegova kratka priča o besmislu pisanja završava se tako što pisac u snu očajnički pokušava sebi nešto da kaže.    

MILAN TODOROV: GLAVONJE

Mi ne vršimo nikakve pritiske na medije, štaviše mi to činimo najmanje od svih ostalih!

Rezultat je u drugom planu. U prvom planu su glavonje!

Srbija na svom putu beleži samo značajne napretke, one zbog kojih se isplati ovolika propast!

Evropska komisija je našoj vladi dala plus za reforme, tako da je u minusu još samo narod.

Kod nas pobednici ne pišu istoriju. Oni nam je brišu.

Prerano  je za prognoze kuda mi idemo. Poznato je da prognoze važe najviše tri dana.

Ako vi mislite da ovde nema slobode govora, onda mi nemamo o čemu da pričamo!

Nekad se ni kasarne nisu smele fotografisati, a danas imamo tenkove, avione i rečnu flotu sa kojima možemo da se slikamo.

RATKO DANGUBIĆ: ATLANTIDA

Našeg naroda ima na svim kontinetima. To će biti potvrđeno tek kada se otkrije Atlantida.

Tamo gde se prostre crveni tepih, trava ne može da raste.

Da od mene nisu pravili budalu, nikada ne bih postao čovek.

Naterali su ga da propeva, da bi ga uverili da oni zlo ne misli.

Bili smo ubeđeni da je pobedio razum, dok vlast nije iznela svoje mišljenje.

Nekada su u akedemiju ulazili najbolji, a iz nje izlazili mrtvaci. Sada se se sve promenilo za sto osamdeset stepeni.

NINUS NESTOROVIĆ: ČESTITKA

Petsto godina u Srbiji su bili samo Turci, a kasnije su došli i drugi investitori...

Naš narod još uvek nije čestitao novoizabranoj vlasti na pobedi, a red je da poraženi čestita pobedniku!

Satiričari u Srbiji najviše vole da pišu o večnim temama.Recimo, o lopovima na vlasti...

Ubice i kriminalci više ne rade u našoj policiji. Sada mogu da budu samo honorarni saradnici.

Šteta što proslavljamo pobede, a ne poraze. Da je obrnuto, slavili bismo svaki dan!

Treba pružiti šansu i sposobnima. Nesposobni su se već dokazali!