MILAN TODOROV: DVORIŠTE

      

       Mene su ionako svi napustili, pa može i mačka, pomislio sam tog jutra pošto mi se Riđa  nije vratila iz svog ludog noćnog provoda.

          Jutro se zatim cedilo uobičajeno. Sedeo sam u dvorištu na komadu zajedničke terase koji mi je pripadao, pušio već petu cigaretu za redom uz čašu limunade.     

          Komšijski pitbul je režao na svet oko sebe i neurotično jebavao lancem, sve više ga natežući do opasne granice.   

          Njegov vlasnik i moj prvi komšija se  kao kolateralna šteta svemira gegao ka uličnom kontejneru iz koga je vetar u dvorište u pravilnim razmacima donosio mirise proleća u gradu, prokislog kupusa i fekalija.

          Taj moj komšija, sredovečni a već komirani čovek, koji užasno sporo i teško hoda, je ubica. Zapravo, ne znam da li bih uopšte smeo da ga tako nazivam, jer je čovek pošteno, odrobijao svoj greh. I sada je, kako tvrdi njegova žena, obrijan i čist.

          Ja živim sam, u svom stanu, dok ubica, koji ima dečje lice ali istovetno pitbulovom, živi sa ženom u stanu pored.  Ponekad mislim kako je to nepravedno. On, koji je svesno ubio čoveka, mladića, dete takoreći, ima ženu. I to prilično  lepuškastu ženu, kao i dvoje divne dece, dve devojčice, dva anđela.

           Ne znam kako je to  moguće. Kao da za loša dela u životu ne postoji kazna. Ili bar ne postoji jasno vidljiva kazna. Ali, možda je, kako je to sad, u 21. veku popularno reći: strela samo odapeta i putuje, putuje...putanjom srednjeg veka!

          A ja?

          Sve je počelo pre dvadeset godina. Bio sam u srećnom, dakle smorenom braku. Ali, po prirodi posla, mnogo sam putovao. Boravio u takozvanim kongresnim centrima. I jednog proleća, kada device obično i poblesave, otišao sam na službeni put u Sloveniju. U neko malo mesto, blizu Šentilja.

        Sve je izgledalo uobičajeno. Dobar hotel, dosadni sastanci koji se održavaju tek reda radi da bi se uzela dnevnica. Osoblje hotela ljubazno.

          Već prvo veče mi je zapala za oko. Plavuša kao stakleni kliker! Moja slabost i strast su te astralno prozračne plavuše . Pritom, sasvim mi je svejedno da li su to prave plavuše ili veštački ofarbane. Nisam mnogo izbirljiv, priznajem.

         Zagledao sam je, a , činilo mi se, pogledala je i ona mene. Tako mlada a već Slovenka, šalio sam se. Posle sam, naravno, saznao da je plavuša iz Gornjeg Vakufa.  Svejedno. Imala je u pogledu nešto od peska Afrike, upornost pustinje i neku vatru. Samo sam ja to video. Možda?

             Želeo sam da je impresioniram. U stvari, mislio sam da ću je šarmirati ako je učinim boljom i većom no što jeste. Sledećeg dana, posle ručka, kad su se svi gosti razišli kud koji, naručio sam kafu i kad mi je donela, slagao sam da nema smisla da celog života pijem kafu sam. Pitao sam je da li bi popila kafu sa mnom?

           Ne mogu, rekla je, zabranjeno nam je da se družimo sa gostima.

           Nisam ni mislio da se družimo ovde!

           Nego?

           Preko. U Austriji.

          Time sam je kupio. Bio sam prvi i verovatno jedini ludak na svetu, koji je bio spreman da umornu konobaricu vodi preko granice samo zbog parčeta saher torte uz bečku kafu.

            Kad smo se vratili, otišli smo u moju sobu, istuširali se i vodili ljubav.

            Tako sam ja učinio prvi greh u mom, do tada, skladnom braku. Za sve postoji prvi put. I za greh i za kaznu. Posle sam činio te male zločine u braku, redovno, sasvim mirno, sasvim svesno.

           Komšija ubica, počinio je zločin , kako je pisalo  u  novinama, na mah. To je za  njega bila olakšavajuća okolnost. Odležao je samo sedam godina i, zbog dobrog vladanja, a i zato što mu je to bilo prvi put, pušten je ranije.

           Da živi na slobodi. Da, teško pomerajući stubove nogu, izlazi jednom dnevno iz stančića. Ne znam da li je invalid od rođenja. Neki kažu da je paralizu zaradio u zatvoru. Bacili ga pederi sa sprata kaznione na betonsko dvorište.

          Dok se tromo vuče pored mojih vrata, dišući duboko i bolesnički šumno, on izgleda kao da se šunja urbanom prerijom. Lovac ubica. Svi su lovci ubice. U nekoj samo njima znanoj misiji.

          Prethodno je zaključao već dvoje vrata za sobom. Ali, postoje četvoro vrata koja  vode do ulice i on mora da, kao u tajanstvenoj dečjoj igri, zaključava sva ta silna vrata da bi bio koliko toliko umiren. Njemu su zaključana vrata, sloboda, pomislio bih.

         Prvo zaključava unutrašnja vrata stana iz koga je upravo izašao. Onda zaključava zelena, spoljašnja  na kojima ima katanac i kao prst debeo lanac. Trećim ključem zaključava bravu na njegovom, ograđenom delu zajedničke terase. I, najzad, kada izađe na ulicu zaključava dvorišnu kapiju iza sebe.

           Svaki put kad to učini vrata jauknu, a on potom lupne pesnicom po njima, proveravajući da li ih je zaista zaključao. Ima i dobar razlog za to. Prilikom izricanja presude, otac momka koga je ubio u šalterskoj sali Pošte, bez dubljeg povoda, samo zato što mu je prigovorio da nije lepo da ide preko reda – poručio mu je:

          Čekaj, imaćeš i ti decu jednog dana!

          Sada, on ima i ženu i decu i pitbul terijera. I taj pitbul je razlog što ja više nemam mačku. Ne, nije je ubio, rastrgao ili tako nešto, samo je režao i divlje skakao u ograđenom delu komšijske terase  svako veče kada bi Riđa izlazila iz stana u skitnju i ujutro kada bi pokušavala da se vrati. Onda je mački sve dozlogrdilo i više se nije vratila.

          Komšija je primetio mačkin nestanak i sve pripisao ubilačkom prokletstvu koje vlada u svemu što ga okružuje. Bar ja ne nalazim  drugi razlog za ono što je posle nekoliko dana učinio. Iako mu nikada nisam ni pomenuo svoju slutnju da mi je mačka nestala zbog njegovog psa, posle izliva besa i urlanja koje se čulo kroz zid koji deli naše sobe i pored uključenog televizora, jedno jutro je pre no što je bacio smeće lagano odšetao do pseće volijere. Pas je začudo tog dana bio sasvim miran. Namakao mu je povodac oko vrata i krenuo uobičajenom putanjom ka ulici. Tek kada su došli do šipke za klonfanje tepiha, sasvim do izlaznih, dvorišnih vrata, pas je prestao da maše repom i ukipio se. Ostalo je samo da prebaci kožni remen preko šipke i zategne ga.
          U dvorištu se inače ništa novo ne dešava.