MILAN TODOROV: TATTOO

          Pre dve hiljade godina na Zemlji je živelo jedva pedeset miliona ljudi. Ti ljudi su živeli sedam stotina, pa i hiljadu godina, pa je jasno da je njihova duša, posle smrti, mogla da se nastani u nekom drugom telu. Za svaku dušu umrlog postojalo je jedno novo i živo telo. Ne više! Ali, danas...danas nas ima više od sedam milijardi. Međutim, broj duša ne može da se povećava. Taj broj je – ponavljao je majstor tatua Podmanicki,  pokušavajući mladoj klijentkinji da obrazloži svoju teoriju o reinkarnaciji – konstantna, te je duša sada prinuđena da se deli i cepka, ne bi li nastanila sve te silne novorođene. 

          Majda je shvatala, ali je ta priča starog majstora tetovaže, nije nimalo zanimala. Samo je želela tetovažu na intimnom delu, koju niko, osim „izvođača radova“ i osobe kojoj dozvoli da joj se toliko približi, neće moći da vidi. I da bude nešto trajno, tako, nasmejala se: za sva godišnja doba.

          Uveravam vas, draga moja gospođice, da u osnovi nesreće današnjeg sveta leži hronični manjak duše. Složićete se da je tako?

         Majda pogleda na sat. Nije joj se nigde žurilo. Bogdan je radio do četiri, ali je dolazio kod  nje već oko tri, ponekad i ranije. Zna se i zašto. Da njegova supruga, sa kojom ima čak troje klinaca, ne bi posumnjala.

         Pošto mu ništa nije odgovorila, nego je samo nastavila da prelistava album sa svim mogućim tattoo obeležjima sveta, majstor se lecnuo. Da li on, koji s pravom zna mnogo o ljudskim, pa i ženskim telima, jer tetovažu radi u velikom gradu, na muškarcima svih rasa i ženama svih profila, zaista zna išta više o seobi duše posle smrti, o preporađanju i beskonačnosti, da ne kaže besmrtnosti duha? Mogao bi, kada bi sebi laskao, reći da je radeći tetovaže sa budističkim i hindu motivima, duboko zaronio u filozofiju reinkarnacije. Međutim, šta je to bez sopstvenog iskustva? U stvarima koje se tiču onostranog nije dovoljno osloniti se na pisana ili crtana svedočenja. Ona mogu da budu plod uobrazilje, straha od potpunog nestanka, želje da se bude upamćen po nečemu ekstremnom a izmišljenom, puka doza hvalisanja i tetošenja jadne sudbine.

          Listajući katalog sa slikama za tetovažu, Majda je postajala ljuta na sebe. Zar je moguće da ljudi pristanu da im neki šizofreni majstor tatua ko zna kakvim iglama koje on sad, naravno, zove laseri – iscrtava njihovom sopstvenom krvlju ovakve stupidarije po telu.

          Bilo je tu, u tom malo već zarozanom katalogu, zaista svega. Od onih smešnih, starovremenih motiva, koje više niko ne stavlja, poput oblih podatnih kurvica za mornare, preko religioznih simbola,  do anarhističkih, gej ili rasističkih crteža i poruka. Bilo je tu tušta i tma zmajeva, zmija, škorpija, leptira, riba, guštera i lavova.

          Razmišljala je da priupita vlasnika tattoo studija koje crteže on preporučuje, naročito za intimni i osetljivi deo tela, ali znala je da se neće odlučiti ni za jedan koji bi joj on, eventualno, savetovao. Jer, poruka koju ona hoće da ispiše na sebi, mora da bude originalna i neponovljiva, da je se nikada ne postidi, da pokazuje da ona ne pripada nikome osim samoj sebi i Bogu i, što je najvažnije, da ne prašta licemerje. To je, zapravo, najvažnije. A da ispiše: Samo Bog oprašta. Nasmejala se. Ne, neću nijedno slovo. Hoću da moje telo sve kaže samo sobom, onome kome je stalo do mene.

         Iznenada pade joj na pamet da bi njena poruka morala da bude dvosmislena. Na taj način sebe nikada neće izlagati opasnostima. Muškarci su skloni grubostima. Što je žena nežnija, muškarci postaju grublji. Kao antipodi. Nije mogla sebi to da objasni.

         I Bogdan. I on je takav, samo se još vešto skriva iza maske uspešnog poslovnog čoveka, patrijarhalne glave porodice koja eto ponekad poželi da mu neka devojka, mlađa bezmalo duplo od njegove žene, zavuče prste u bokserice.

        Da, draga moja gospođice – prenuo je vlasnik studija – tu ćete sve naći, osim sebe. Pokušajte prvo da shvatite ko ste vi i šta predstavljate ,pa ćemo lako odabrati šaru.

        Nazvao je moju odluku da postanem trajno obeležena – šarom, pomisli s prezirom Majda, ali ne reče ništa. Ovaj matorac je potpuno lud. Njemu se, jasno je, odavno ne diže. Tolika tela na tom veštačkom kožom presvučenom sivom medicinskom ležaju!

        Koliko može da ima godina? zapita se u istom trenutku majstor posmatrajući je u ogledalu. Ogledalo je bilo specijalno i većina posetilaca ga se plašila. Odraz u njemu je bio kao pogled kroz snažno uvećanu dioptriju. Posmatrajući  mnoga tuđa tela u njemu mogao je da vidi i ono što stranke svakako nikada pre nisu videle na svom telu. Jer, mogao je da vidi ono što će sa tim telom, pa dakle i njegovim vlasnikom (ako je iko uopšte vlasnik  nečega tako propadljivog!) za koju godinu da bude: tek naznačenu boru, crnu pupeću ružu mladeža, pigment koji se pretvara u nešto što ne bi trebalo da bude, tkivo koje postaje fluidno i nepouzdano, crvene i modro plave žilice koje izbijaju iz strašnih pustopoljnih dubina organizma u svoj pretećoj i gruboj egzistencijalnoj funkcionalnosti. Video je, svaki put, kada bi mnogostruko uvećao delić kože klijentkinje, kako se smrt, pretvarna i još skoro lepuškasta, prikrada kroz vidljive i nevidljive pukotine, kroz pore godina, smerajući da vlasnika zaskoči jednog dana, skoro iznenada, ali definitivno. I to je bilo poražavajuće u ovom njegovom poslu takozvanog ulepšavanja. Zato mladu ženu, još nesigurno smeštenu u fotelji (ona se još predomišlja, svakako) samo upita:

          Koji deo dela ste hteli da tetovirate?

Nije mogla da pretpostavi koliko mu je godina. Bio je star, to je nesporno, ali nije se to još sasvim jasno uočavalo na njegovoj pojavi. Mogao bi da ima preko pedeset.Teško joj je bilo da ga zamisli u mladosti, to njegovo zgaslo oko, koje je toliko toga, intimnog a tuđeg, već videlo. Da li je i on patio? Naravno. Zar bi se bavio ovim neizvesnim poslom na ivici zakona i morala? Da li je postao svoj kada je odlučio da pređe s onu stranu patnje i prizna da ga je život porazio? To, ipak  nije mogla da dokuči. Zato odluči da bude drska.

        Venerin breg, reče gledajući ga pravo u oči. To sam mislila prvo da tetoviram! A posle, ko zna...

         Majstor Podmanicki nije bio iznenađen. Ili se bar pravio da je ravnodušan. Pubis, reče zamišljeno. U redu, gospođice.

         Da li je to nešto skaredno? upita Majda sada već rešena da razgovara bez skrupula. Da li je potrebno da vam pokažem?

         Ne, reče Podmanicki, pripremiću taj vaš prostor kad se odlučite za sliku.

         Majda htede da se nasmeje. Umetnik tatua je to njeno međunožje, zbog koga su toliki muškarci bili spremni da u transu daju život, nazvao „prostor“!

         Dobro, reče sebi pošto je duboko uzdahnula. Neka to bude prostor. Šta drugo? Verovatno je to i za Bogdana samo prostor. Useljivi prostor na određeno vreme. Ušuškana devojačka garsonjera koja ga sklanja od pogleda i u kojoj uživa iz čistog muškog luksuza i mužjačke nezasitosti.

       

          Dakle, upita je Podmanicki, da li ste dobro razmislili? Znajte, da će vas ono što sada uradite sa sobom obeležiti za  ceo život. Imajte na umu, dodade još osmehujući se, da je ceo život pred vama. To sada vama deluje kao fraza, zar ne, upita je.

        Ona je prebirala kolorisane strane. Ali, to zaista - pomisli majstor Podmanicki - i jeste fraza. Šta znači ceo život pred nekim ukoliko je, zahvaljujući seobi duše iz tela u telo, život večan? I ponovo pomisli da će to saznati tek onda kada svojom smrću porekne tu istu večnost, beskrajnost života sopstvene duše.

        Ne mogu da se odlučim – reče mlada žena. Pošla sam ka vama sa potpuno jasnom odlukom u glavi, a sada ne mogu da izaberem ništa što bi me zadovojilo.

        Majstor tatua naheri glavu. Znao je šta znači ta neodlučnost. Nesigurnost puta. Nemogućnost trajnog vezivanja. Znao je mnogo takvih žena. Jednu, zbog koje danas radi ovo što radi. Iz prazne učivosti je upita:

        Da li ste želeli nešto konkretno, nešto, kako bih rekao, opredmećeno?

        Ne, reče mlada žena sada sasvim odlučno, nije to bilo ništa direktno, nego više kao uverenje da stavim na sebe nešto što će biti samo moje. Ako me razumete...

        Naravno, gospođice, to ste izvrsno rekli – reče majstor Podmanicki - Samo...

        Samo? upita Majda nestrpljivo.

        On htede da joj ispriča do kakvog je zaključka došao analizirajući sva ta tela po kojima je pisao ili slikao ovo ili ono, ali je samo upita:
        Draga - i ona tada oseti jasnu distinkciju u tom njegovom oslovljavanju - ko će naseliti tolika bezlična, pusta telesna prostranstva?

         Ona ga više nije slušala. Želela je samo da što pre ode. Uskoro će tri. Još će stići da se istušira hladnom vodom i naježena sačeka da Bogdan dva puta kratko i jednom dugo pozvoni na vratima.

         Iznenada pomisli, možda bih mogla i da ostanem na tom mekom krevetu kod majstora tatua. Što da ne? Pod uslovom da je on još muškarac, da li bih ostala? Možda, pomisli, možda bih ostala. 
         Sad je samo još trebalo odlučiti se. Podmanicki to oseti, oseti da joj njegova nepomičnost samo odmaže, te joj lagano, skoro neosetno, svojim jakim tvrdim kažiprstom pređe preko nadlanice pod kojom su se razlistavale šarene zvezde tetovaže.