Vidim da sve snimaš mobilnim. Snimaj.
Upamti, dragi moj zete, Milomire. Mnogi onamo sebe nazivaju ljudima, ali većina
su samo emigranti, oni koji su u nedođiju stigli izdaleka. Pa, pre bih se ubila
nego mešala u tvoj i Mirjanin brak. I nismo mi tamo živeli na Mesecu, nego s
obe noge na tvrdoj indijanskoj zemlji. Tvoj pokojni tast bi rekao da postoje
misli koje se ne mogu savladati golim rukama. Tvoja supruga, a moja draga ćerka
Mirjana, iako te nagovara da odmaglite, nema s ovim razgovorom ni zeru. I nema
potrebe da je uvlačimo u ovu besmislenu priču. Mi smo se otisnuli u Ameriku
1982, nije se nesretni Broz ni smirio u grobu. Krenuli smo onako kako bi
krenuli slepi mačići. Nismo ni znali kako se i koliko u kapitalizmu radi i
kakav je osećaj kada ti poreznici i banke zakucaju na vrata. Ovde je onda
carovao socijalizam, nije se radilo od jutra do sutra, pozajmljivalo se na sve
strane-pa kada se vrati i ako se i vrati. Sada znam da je odlazak nas dvoje i
dvoje lepe dece u Ameriku bio glupa stvar. Znam da postoji teorija da svako ko
krene iz socijalizma u kapitalizam sanja da se tamo obogati. To nije ljudski
propovedati, ali koga u kapitalizmu zanima ljudskost. Psihijatri vele da
bežanje od stvarnosti označava strah od nečega. Kapitalisti moraju da lažu, jer
ih je strah da ne ostanu bez profita i prave radne snage. Prinuđeni da prave
propagandu u svoju korist i korist banaka i one njihove alave države. A čemu bi
i služilo da izgovorim celu istinu zbog čega smo se vratili iz Njujorka i koji
je razlog da nismo uspeli kako su navodno neki uspeli. Znam ja kako su oni
uspeli i koliko su uspeli. Nemam šta da krijem, ali ako kažem da je tvoj
pokojni tast Veljko morao da se vozi kolima dva sata i sat vozom da bi stigao u
projektni biro u kome je radio, onda sam ti dosta rekla. Kolima je mogao da ide
i do kraja sveta, ipak-tamo je parking preskup. To svako može da razume, bez
ikakvih Marksovih teza. Ne umem da objasnim kako smo došli na ideju da posle
Josipove smrti dignemo sidro i podvijemo rep. Ja jesam hrišćanka i taj moral
koji dolazi s Bogom nije mi stran, ali ne volim aluzije da sam ja uvek uz
crkvu, ma kakva god bila. Nisi od mene očekivao ovakav monolog. Ja se ne držim
pred tobom kao neko ko je Ameriku stavio pod noge. I nismo mi tamo tražili ljudska
pravai kojekakve azile. Pusti onog mog sina, on je brbljivac. Nije on samo
brbljivac. Nažalost, on je gori od brbljivca: peder nad pederima, ali je dobar
psihijatar i dobro je savladao engleski, ume budalama u Londonu da uzme pare.
Sve nam je sada ovde dobro, kako ne bi bilo dobro kada imam unuke, tvoje dvoje
lepe dece. I Mirjani i tebi je ovde dobro, a ona bi da ide tamo, u pizdu
materinu, i odvede mi decu. Šta je to tamo dobro, a ovde nije? Posao asistenta
joj je dobar na Pravnom fakultetu, i istina je da je tvoj bolji, i stalan. Pa
zaposlen si u državnoj službi, ako ti se posreći uskoro evo i diplomatije i inostranstva.
Ja imam pristojnu penziju, a ni Veljko mi nije ostavio prazan račun u banci.
Pogodio si kao prstom u pekmez, takve pravnike kakav si ti jedva čekaju u
Bostonu: fale im advokati kojima engleski nije maternji. Da ne misliš amandmane
na američki ustav da pišeš? Što da ne, tebe bi i ovaj usrani Klinton, ovo zlo
od čoveka, zaposlio. Ili Hilari, zmija nad zmijama? On tebi ne bi dozvolio da
se ponižavaš kako se tvoj tast Veljko tamo ponizio. To kako smo se vratili ne
može odjednom da se ispriča. Ti bi sada odmah uzbrdo. Istina je, nije Mirjanina
spletka, ostavili smo ono malo stvari u onim jebenim boksovima, u jednom
kontejneru u Las Vegasu. I videla sam takve srećnike
kakvi smo i mi bili, ponovo, nakon toliko godina na njihovom TV ekranu, a to
sada i ovde vrte: prikazuju ove sulude i surove emisije o tuđim nevoljama. Ko
stavlja stvari u one „crne rupe“, ako ga ne goni kakva nevolja? Pa plakala sam,
kako ne bih plakala, kada sam ponovo videla ono skladište u Las Vegasu. Koliko
od tada ima godina? Stvarno trideset? Ja se zbilja stidim da nisam do sada
mislila na ovo. Ostavili smo stvari u skladištu 2x3 metra, verujući da se
uskoro tamo po njih vraćamo, samo da prodamo tetkin stan, ovaj salonac u
Krunskoj. I nismo se vratili, evo nas i
sada u ovom stanu, neka je tetki Maji laka zemlja. Spasila nas je smrti njena
smrt. Svoje stvari nisam videla, ni prepoznala ni u jednom od onih boksova, ali
sam videla kako jedan debeli smrad, koji je skupo platio boks, iznerviran,
razbacuje stvari: besan da nije u njemu iskopao nešto vredno. Pa neka ide da
kopa opale po rupama u pustinji Australije. Tako je to bilo, a ti i Mirjana
sada idite po svoj kontejner, koji ćete da napunite. Meni i sada, dok gledam
neku od ovih emisija, krenu suze. Seku katance, a mene stigne bolećivo
treperenje, s pitanjem: „Kakva je muka naterala one ljude da ne plate zakup za
skladište, da sve ostave i nikada se stvarima ne vrate. Pare? Smrt? Ljudska
prava?“ Prepoznalabih ja svoj katanac, kako ne bih prepoznala, ja sam ga
kupila. Nije lako podviti rep i krenuti u svet. I uvek postoji nešto što čoveka
uzbuđuje i zbog čega strepi.
Нема коментара:
Постави коментар