MILAN TODOROV: SEVER

Na najboljeg prijatelja sam nabasao dok sam lutao oko Vojne pekare pored Dunava, tražeći svoju izgubljenu babu.

Baka Silvija je, poslednjih meseci, imala običaj da spakuje u ceger najnužnije, a to su obavezno dva para vunenih čarapa, platnena maramica za nos sa monogramom  i nešto para, zapravo onoliko koliko je imala a to je bio uglavnom sitniš ...i odluta bogtepitagde.

Ukoliko je majka i ja odmah ne pronađemo, posle dan-dva  dovedu je kući, svu iscrpljenu, modru od zime ali sa nekim čudnim staklastim odsjajem u upalim očima.

Moji roditelji su doselili u V. kada je baka imala pedeset i  kusur, ali je tada bila veoma svesna značaja očeve odluke da se iz  palanke kojoj je i Bog rekao zbogom skrasimo u varoši u kojoj je još bilo posla, škola, ambulanti, fakulteta i, verovali smo, perspektive.

U gradu ćeš naći neku lepu i dobru devojku, oženiti se njome i podariti mi praunuče, govorila je tada baka i izgledala srećno.
Činilo se da joj prelazak iz rodnog sela u veliki grad nije izmenio ništa od ustaljenih navika. Ustajala je pre svih, počistila dvorište naše nove kuće na periferiji, nahranila kokice koje su tad još smele da se uzgajaju u gradu, posle potpalila smederevac, skuvala lonac mleka i sačekala nas da ustanemo.

Nikad za više od trideset godina nije izmenila taj svoj ritam.

Ali, kada je Boško, moj otac pre nekoliko godina iznenada umro za volanom kamiona za selidbe, prevoz stvari i robe, kako je pisalo na  njegovoj zelenoj vojničkoj ciradi, baka Silvija je počela da beži iz kuće.

Ja sam u to vreme besomučno pokušavao da na novoj ali jeftinoj električnoj boltonki skinem rifove čuvenog Kej Hansena iz Noći veštica.

Zatvarao bih se u svoju sobicu, pojačalo uključio na maksimum i imitirao nemačke hevi metalce. U mom slučaju sve je izgledalo kao da pokušavam da koračam sa nogama do kolena u žitkom brzovezujućem betonu.

Tražio sam se. Uzaludno, dugo. Nisam izlazio i osećao sam kako me davi ova tiha stara kuća u podgrađu tvrđave.

Onda je baka počela da me, doduše povremeno, zove Boško.

U školi bih, kad je trebalo reći ili upisati ime jednog od roditelja,  obično upisivao očevo ime. Boško. Bilo je kratko, ne baš moderno, ali svakako mi je bilo lakše i brže da upišem B. Ili Boško nego Anđelija. Pogađate, Anđelija je bila moja majka. Za mene Anđa. Anđa i Bole. I tako je išlo.

A sada samo Anđa.

Baka se jedina, izgleda, nije mirila sa tim da Boška više nema.

Ali, da se vratim svom najboljem prijatelju, Ringu. Taj pas, u stvari, nije imao ime. Zapravo, ja ga nisam znao na samom početku naše veze koja je nastala jednog kišnog dana kada me je majka poslala da, po ko zna koji put, tražim baku koja je opet odšetala iz kuće i ne zna da se vrati.

Sa slušalicom mobilnog telefona u uhu pričao sam sa drugarima koji bi mi pomagali da poteru za bakom brzo okončam. Ovaj put, međutim, iako sam obišao skoro ceo kvart, oko pijace, sva parkirališta, ogromno raspuklo dvorište starog vatrogasnog doma, pa čak otišao i do zgrade puste vojne kasarne preplašivši neke maloletne curice koje su se po svemu sudeći malo opuštale zabranjenim sredstvima, na izlasku iz grada, bake nije bilo.

Možda preterano brinemo o njoj, rekao sam Nani koja me je pratila u stopu, a ona mi je prilepila laku ćušku.

Sve se vraća, rekla je prekorno, tako ćeš govoriti i o meni kad ostarim.

Hoću, obećavam!

Hoćeš?!
Ma nisam tako mislio!

Bila je već bezmalo ponoć kada smo je pronašli šćućurenu na klupi kod ranžirne železničke stanice.

Počela je da pada neka sitna hadna kiša, ali ona se nije obazirala na to, sedela je mirno, uspravna kao vojnik uz neki izvaljeni saobraćajni znak koji je upozoravao na zabranu parkiranja i zaustavljanja i iz drečavo zelene papirne kesice jela mekane mentol bombone.

Kako si mogao da oženiš takvu ženu, pitala me je strogo i prekorno, čim je ugledala Nanu sa mnom.

Puštaš me da te toliko čekam, a ti se skitaš sa tom...sa tom...Očigledno više nije mogla da se seti majčinog imena.

Bilo me je stid bakinih reči. Tiho sam se izvinio Nani. Bila je najlepša u gimnaziji, svakako i imponovalo mi je da bude uz mene makar i kao prijateljica.

Ništa, razumem, rekla je Nana i poljubila me pred raspamećenom bakom, pravo u usta.

Baki se oči iznenada zažariše kada je videla tog psa. Napušteni, pegavo braon nemački ptičar se motao nedaleko od nas.

Primetili sam ga još ranije, dok smo se provlačili kroz živice, zavirivali u napuštene katakombe stare tvrđave, dok sam joj provlačio prste ispod majice, dok sam pod pokislim drvetom u porti napuštene, ruševne grkokatoličke crkve pokušavao da joj skinem gaćice ispod tesnih crnih hulahopki, gurajući drsko srednji prst u njeno svilenkasto meso.

Mislio sam da će odustati od toga da nas prati iz nekih, samo njemu objašnjivih razloga. Nana je načinila katastrofalnu grešku kada mu je bacila parče bureka koji sam usput kupuo u pekari Nikoloski, ali to ga je, izgleda, još više vezalo za nas.

Šta Ringo traži u ovo doba napolju, pitala je baka.

Pusti , rekoh ništa ne razumevajući. Kakav Ringo?!
Onda sam shvatio da misli na starog psa u selu, koga smo morali da ostavimo šinterima kad smo odlazili.

Ringo se vratio kući. Vreme je, bako, da se i mi vratimo.

I krenuli smo kući, ali na suprotnu stranu od one kojoj je stalno težila baka.

Pas, koga je baka te noći krstila imenom Ringo, je poslušno sledio naš trag, na maloj udaljenosti. Kada bih se ponekad osvrnuo i pogledao ga, mahnuo bi  mi repom, ali nije prilazio bliže od dva tri metra.

Kada je majka konačno preuzela brigu o baki već je uveliko prošla ponoć.

Otpratio sam Ninu kući. U haustoru sam opet pokušao, ali me je ona opet odlučno odbila.

Vraćao sam se pokisao i neraspoložen. 

Dok sam se vraćao povremeno bih video Ringa ispred sebe. Kao da mi je ocrtavao put.

Prespavao je ko zna gde a ujutro se pojavio u našem malom dvorištu. Odneo sam mu šerpicu pasulja i ostataka dimljenih svinjskih rebara.

Kada se najeo, prišao mi je i pružio šapu na pozdrav a zatim je uplašeno povukao.

Od prve mi se dopao. Bio je očigledno inteligentan pas.

Nije mi samo bilo jasno kako se takav pas mogao izgubiti?

Ili ga je vlasnik namerno ostavio. Ima sve više takvih slučajeva. Ljudi kupe psa deci da se igraju a onda, obično pred zimu, kada im zasmeta u stanu, odluče da psa izbace na ulicu.

Pronašao sam u garaži neku staru uzicu, od izlizanog očevog kajiša napravio ogrlicu i pozvao Ringa prstom. Pokorno je došao, sklopio šapice, savio se i gotovo sam uvukao vrat u ogrlicu.

Prethodno sam nazvao Jelenu iz razreda. Njen ćale je veterinar i ima privatnu praksu. Zamolio sam Jelenu da mi obezbedi besplatan pregled za Ringa u njihovoj veterinarskoj ordinaciji.

Jelena mi se javila posle samo petnaestak minuta i procvrkutala da je sve u redu i da možemo da dođemo predveče oko šest kod ćaleta. Biće, rekla je, i ona tamo. Ako ne smeta, dodala je.

Kad sam stigao, Ringo se, osetivši miris ambulante, malo uzjogunio  Jelena i ćale su baš grickali neku čokoladicu sa lešnikom i Jelena odlomi parče i pruži  mi je. Bez razmišljanja dadoh Ringu parče, što ga opusti dovoljno da ga podignem na metalni stočić za pregled.

Da mi je znati koji je zlotvor ovo uradio, reče Jelenin tata, opipavajući Ringov rep.

Zamisli, skratiti rep ovakvom psu upravo na zglobu, umesto na mekom tkivu, Bože!

Zatim je nežnim ali odlučnim pokretom ruke otvorio Ringu njušku.

Znao sam, reče.

Idiot mu je izbrusio zube turpijom.

I to nije bio kraj Ringovim nevoljama. Ispostavilo se da ima gliste izazvane lošom ishranom.

Nemoj da ga hraniš granulama, nego samo sirovim mesom. U početku će biti otpora, ali navići će se posle desetak dana. I biće to ponovo sjajan lovački pas.
Sirovo meso? Hm, šta je to, kako da mu to nabavljam?

Jelenin tata je imao odgovor, činilo se, na sve moje dileme.

Goveđe žile, sine, to je jeftino a dobro. Takođe, iznutrice. Cubok, što kažu mesari. 

Evolucija, sine, ima pogrešan tok.

Odlučio sam da pokušam. To sa sirovim mesom mi se dopadalo. Mora da u tome ima nečega, samo smo mi zaboravili jer smo se promenili na gore. Problem je bio samo(?) u tome što nisam imao novca za tako nešto. Setio sam se Dučea. Posle osnovne završio je za mesara  i brzo se zaposlio u nekoj privatnoj klanici na periferiji.

Bio je stariji od mene nekoliko godina, ali smo stanovali u istoj ulici i skoro uvek o svemu što bi se događalo u njoj imali sličan pogled.

Dučeov problem se sastojao u tome što nikada nije želeo da postane mesar, da omamljuje životinje, kolje ih, pušta im krv, vadi creva, cepa krvave polutke iz kojih se još isparava vreli dah života. Duče, grdosija od stočetrdeset kila imao je golubiju dušu i jedino što je želeo u životu bila je muzika. Maštao je o tome da pusti kosu i postane roker. Ali, gazda ih je sve terao da se, iz higijenskih razloga, šišaju na nularicu.

Bio je očajan. Priznao  mi je da povremeno pomišlja na samoubistvo.

Znaš one mesarske električne pištolje za stoku, rekao je. To te samo rokne strujom od toliko vati da čak i najmudatijem biku stane srce istog trena.

Vodio me je da gledam kako to deluje.

Smučilo mi se.

Ubistvo bez krvi. Još jedan pogrešan korak evolucije.

Znao sam šta ću Dučeu ponuditi umesto novca za svakonedeljno sledovanje iznutrica, kože, papaka, jezika, jetre i žila.

Obrisao sam prašinu sa crno bele Bolton električne gitare, traljavo odsvirao „Never Too Late“ dokazujući da je odlična za početnike kao što je on a prećutao, naravno, da je reč o lošoj kopiji statokastera.

Nije mnogo svirana, dodao sam, ali ti ćeš to nadoknaditi. Jer, neve tu lajt, batke!

Duče mi je ćutke pružio lopatu od šape.

Jelena  je obećala da će i ona brinuti o Ringu i zaista - dolazila je gotovo svakog dana.

Ali, ona mu je donosila neke štapiće, igračke, vitamine, gumene kosti, pseće žvake i bombone za osvežavanje daha.

Ringo se svemu radovao.

I dlaka mu je postajala sjajnija, mogao je duže da šeta. Zubi su mu, doduše, i dalje bili divljački isturpijani, ali svetliji. I, što je smešno, dah mu je, valjda od onih psećih žvakalica zaista postao svežiji.

To postupno, ali sigurno i očevidno Ringovo ozdravljenje  bilo  je prosto zarazno na neki neobjašnjivi način.
Doduše, Nana me je ostavila ali je Jelena bila tu, u svakoj prilici uz mene.
Čak i kada smo sve vreme one novogodišnje noći, dok su svi slavili i veselili se, pod kišom petardi i vatrometom koji su prosipali sa tvrđave nad gradom, tražili baku i našli je na nosilima ambulantnih kola prekrivenu belim platnom koje je stvaralo plavi odraz na mutnoj dunavskoj vodi usled rotirajućih policijskih svetala, malo dalje, malo docnje, ispod mosta, kada su se svi razišli i kada sam javio mami, koja je to primila isuviše mirno, kao neko ko se takođe gasi.

Uostalom, greh je da priznam, ali ja sam posle bakine smrti osetio olakšanje. Baka je znala zaista da muči sebe i svet oko sebe.

Činilo se da ponovo počinje lep period u mom životu.

Ali, tada sam počeo da osećam taj strah. Uvek kad mi dobro krene osećam strah da ću sve izgubiti. Najgora je ta kombinacija ljubavi i straha.

Majka mi ništa nije govorila. Sporo se kretala i posmatrala je svet oko sebe mutno, ako ga je uopšte posmatrala.

I tako sam počeo i ja da odlazim. Izvedem Ringa u šetnju ujutro i zaboravim da se vratim. Ponekad ne navratimo kući i po nekoliko dana.

Jelena,  prvi put, nije želela da bude moj saučesnik u tome.

Rekla je da sam je razočarao. Da je mislila da sam drugačiji.
Od koga drugačiji, pitao sam je.
Ne znam.

Pokajao sam se što sam je svojevremeno upoznao sa  avanturama pokojne bake.

Nedavno sam čitao, rekoh joj, Crnjanskog.
I citirao sam joj ono čuveno: "Tamo gore, na Severu, bio bih sav od krvi i mesa".

Mislim da ništa nije uklavirila. Počela je da jeca. I, takva, strašno mi je sada ličila na majku iz doba dok je strepela i skapavala nad mojim odrastanjem u senci bakinih odlazaka.

Zagrlio sam je.
Nije se ni pomerila. I ja sam odlučio da se ne pomeram. Bar za neko vreme.
Samo je Ringo mahao onim svojim repom odsečenim na pogrešnom mestu.