MILAN TODOROV: DIVLJA PTICA

        

         

Gustav Klimpt

Pred svako proleće Milivoje i njegova, deset godina mlađa žena, Ruža – odlaze na gradsku plažu da razgledaju kako odmiču pripreme za novu kupališnu sezonu.

         Za njih je gradska plaža od milja zvana Kopakabana neka vrsta druge kuće. Štaviše, oni tu i imaju svoju kućicu. Pre pet godina postali su zakupci male drvene kabine na plaži. Stoga im je raspored sezonskih radova na kupalištu veoma dobro  poznat. Posle raščišćavanja plaže od svakakvog rečnog nanosa sledi nasipanje obale čistim, suvim peskom, popravljanje staza i prolaza koji od naplatne rampe u više račvasto raspoređenih smerova upućuju kupače ka reci. Zatim se obavlja deratizacija  kabina, montiranje tuševa, popravka vodovodnih cevi, provera i dotezanje dečjih klackalica, farbanje tobogana i malih ringišpila.

         Zime su u poslednje vreme blage, ali ipak traju dugo, u nekakvoj ne preteranoj ali upornoj hladnoći uparenoj sa dosadnom sitnom, najčešće ledenom kišom ili upornom košavom. Zato Milivoje i Ruža prve sunčane dane svake nove godine doživljavaju kao male, dugo čekane praznike. Tada skoro pobožno, kao da hodočaste, odlaze do reke. Najpre dugo osmatraju površinu sive vode, zatim oprezno umoče prst u nju i posle  do u detalje komentarišu da li je reka hladnija ili toplija nego prošle godine u isto vreme. I zavisno od toga, ali i još nekih tajnih i samo njima znanim pokazateljima - skloni su da prognoziraju kakvo će biti naredno leto. Da li dugo i vrelo ili  hladno i kišovito, rano ili kasno, miholjsko.

        Posmatračima sa strane izgledali su, ne samo kao skladan, nego i u svemu proračunat bračni par. To nije bio daleko od istine. Milivoje i Ruža su vremenom, živeći dugo zajedno poprimili mnoge zajednike osobine, a osobito u pogledima na moderan i njima sve više tuđ, bezmalo nerazumjiv svet.

           Doduše, dešavalo se da ih ponekad i neki pripadnik starije generacije,  poput penzionisanog arhivara Univerzitetske biblioteke, gospodina Milana Petrovića, iznenadi nekim neočekivanim gestom.

         Tog u svemu smernog i čak bojažljivog čoveka su jednog hladnog jutra zatekli kako, kao od majke rođen, svoje pegavo staračko telo izlaže prvim zracima sunca, čineći pritom neke, za njih besmislene, verovatno ritualne budističke pokrete rukama.

         Da stvar bude neverovatnija, gospodin Petrović, inače njihov nekadašnji kućni prijatelj, uopšte se nije obazirao na njihova uporna i ničim izazvana naglašena nakašljavanja, kojim su pokušavali da ga, sa pristojne udaljenosti, upozore na svoj dolazak.

           Petrović se čak nije ni pokrio rukama dok su oni, prolazeći lagano ispod oka pogledavali njegovo  neočekivano pretprolećno ludilo.

         Gospođa Ruža nije odolela i u prolazu je, kada su već  zašli pod tek olistale stare topole na nasipu, još jednom krišom pogledala arhivarovu golotinju i sablaznila se u sebi.

         Ništa tada nije rekla Milivoju, ali je on intuitivno osetio njenu povređenost, za koju još nije sa sigurnošću mogao da pretpostavi kakve će posledice izazvati. Ali, shvatio je: posledica će biti.

         Sutradan, uz jutarnji čaj, pošto kafu nisu smeli da piju zbog hipertenzije, Ruža ga upita:

         „Da li je Petrović uvek bio takav?“

          „Hm“ počešao se po svojoj kratkoj kozjoj bradici, Milivoje, našavši se u čudu zbog Ružinog insistiranja na jučerašnjem susretu sa golim starim poznanikom – „Ja tome ipak ne bih pridavao preveliku važnost.“

         „Ne  misliš da je to drsko od  njega? Pogotovo u odnosu na nas koji se sa njim znamo još iz mladih dana.“

         „Donekle“ uzvrati Milivoje. „Donekle jeste drsko, imajući u vidu da smo se često družili, dok je Vladislava bila živa.“

        Pritom Milivoje pomisli na arhivarovu suprugu, u to vreme koketnu brinetu na koju mu je nehotice često padao pogled.

Razume se: samo brz, tajni pogled koji bi posle zamenio osećaj krivice i kajanja iako je znao da taj sramni pogled u ženu kućnog prijatelja Ruža nije mogla da primeti.

          On nije znao, niti mogao da zna, ali je ponekad, da bi se opravdao, pomišljao kako isto takav pogled možda i arhivar Petrović, u trenucima kada on ne gleda, upućuje njegovoj Ruži. Muškarci su takvi, mislio je Milivoje. I među najboljim prjateljima ponekad iz taloga podsvesnog pokuljaju ničim izazvane sitne svinjarije.

           Međutim, ukoliko ih je i bilo, ili u malim neznatnim tragovima, njih četvoro nikada nisu dozvoljavali da godine grešne, predstaračke strasti uzmu maha i sve je teklo u prividno najboljem redu dok nije iznenada, pokošena do tada nevidljiim trombom, za vreme večernjeg tuširanja umrla Petrovićka.

         Družili su se oni i posle sa Milanom, kada je bio svež udovac, pa i malo docnije. Međutim,  kako se vreme od smrti njegove supruge produžavalo, druženja su izgubila onu začikavajuću  dozu opuštenog bračnog takmičenja u kulinarskim majstorijama ili vrcavim, često i lascivnim pošalicama između dva para sredovečnih ljudi još nezasićenim svim čarima zajedničkog života.

         „Ipak“ reče Ruža posle male dramske pauze „možda bez određene, ne velike doze drskosti, muške rekla bih – nema podviga.“

        Milivoje je sad bio potpuno razoružan. Taman se spremio na tiradu protiv ovog novog doba koje, eto, i čestite zrele ljude u svemu slične njima, pretvara u idiote, kad je iz Ružinih usta izletela ta reč. Bila je kao divlja ptica. Slobodna, lepa, neuhvatljiva.

       „Misliš, dakle, da je to što on radi podvig?“ upita za sada još bezrazložno povređen.

       Ruža ga pogleda sa nekom senkom, skoro pa setom, u umornim očima ispod naočara. Bar se njemu činilo da se radi o neobjašnjivoj pritajenoj žalosti za nečim nepojamnim, ali očito dugo prisutnim u dubini njenog do tada smernog i plahog pogleda.

       „Da li si ti ikada, pitam se, učinio neki hrabar podvig?“ upita ga sada direktno, bez zazora i uvoda koji bi takvom pitanju dao blažu i prihvatljiviju, ako ne razumljiviju meru.

         Sada je između njih, na tankoj ali oštro zategnutoj žici kojom se iznenada razdvajalo sve što ih je naizgled spajalo i držalo na okupu sve ove tihe, pa se zato i činilo sigurne godine harmoničnog, uhodanog, starog braka – izrasla nova velika reč: hrabrost.

        Da, pomisli, moglo bi se nazvati i hrabrošću to staračko ludilo bivšeg prijatelja a sada samo starog znanca, koje ga nagoni da u po bela dana na, doduše još neotvorenoj gradskoj plaži, izlaže svoje mršavo i mlitavo, zeleno sivom staračkom kožom uštavljeno telo.

        Nije joj ništa odgovorio i njeno neočekivano pitanje je visilo u vazduhu čitavog tog dana kao iznenadna pretnja, kao udar na njegovu ulogu muškarca zaštitnika, onog koji poštuje svoju ženu iako je ne voli na način kao ranije, ali u skladu s tim ima pravo da očekuje da i ona njega na sličan način uvažava, bez  strasti: tiho i nepokolebljivo.

        Uveče, pre spavanja, dok su u krevetu listali, on knjigu a ona ilustrovani ženski magazin sa receptima za sve i svašta, on i dalje okrenut njoj leđima, zagledan u zid - tiho, ali odlučno upita:

       „Čega si ti to željna?“

Nije znala šta da mu odgovori. On sačeka malo pa ponovi svoje pitanje, ovaj put malo drugačije sročeno:

       „Za šta sam te uskratio u životu? Čega sam te lišavao sve ove godine?“

        „Mislim“ kaza ona kao dete plašljivo i iskreno „ da i ti to vrlo dobro znaš. Nisi me ti uskratio ni za šta.“ I naglašavajući zamenicu „ti“ više no što je potrebno kao da je odjednom ceo njihov dotadanji, ako ne život, a ono način na koji se jedno uz drugo sagledavali sve radosti i muke, bio osvetljen nekom novom hladnom i razarajućom hirurškom lampom kakve se, može biti, nalaze još samo u jezi obdukcionih sala.

        Dugo potom nisu zaspali i ona prva utonu u san, sa nekakvim jecavim zvucima duboko uronjenim u jastuk. On je ostao budan, zagledan u polutamu dvorišnog prozora. Pomisao na blagost uživanja u narednoj kupališnoj sezoni, na mir i spokoj koji je lagani protok široke reke nudio celo leto, na laki i zdrav umor u koži od sunca uhvaćenog koliko se ode do obale i poprska čelo, leđa ili prsa trncima šljašteće reke – behu odjednom prizori nestvarni.

          Uskoro su obnovili zakup kabine na plaži.

„ Možda niste upoznati, ali redovnim zakupcima nudimo ovog proleća i mogućnost da kabinu rezervišu nekoliko godina unapred.

          „Da li ste zainteresovani?“ pitala ih je kasirka monotono ljubaznim glasom.

          "Razmislićemo", rekoše uglas.

        Ali, tog dana, pa ni narednih, nisu se odlučili za ponuđenu opciju. Bili su gotovo umrtvljeni, kao posle teškog fizičkog rada u polju, nemoćni da bilo šta izmene u svojim životima kojima su do skora bili sasvim zadovoljni.

(Priča je objavljena u beogradskoj POLITICI 18.decembra 2016.)