(priča u Beogradskom književnom časopisu br. 44-45, jesen-zima 2016)
Bila je to mala čekaonica na maloj železničkoj stanici.
Iznad razvaljenih ulaznih vrata kreonskom bojom ispisana slova ПЛЕТЕНИЦА -
PLETENICA
Veronika je stajala kraj prozora kada je taj krupni
preplanuli čovek ušao. Bio joj je nepoznat. Sigurno ne živi ovde. Da je iz
Pletenice, morala bi da ga zna makar iz viđenja. Ali, bilo je to vreme kada su
se mnogi vraćali u tu zaboravljenu i pomalo zapuštenu dolinu. Oni koji su sve
napustili i otišli pre mnogo godina u veće gradove. Više tu nisu imali nikoga,
osim sećanja koje je beskrajno promenljivo.
U čekaonici, pored Veronikinih nogu kunjala su dva kuždrava psa. Pulini. Ovčarski psi. Samo,
ovaca više nije bilo ovde. Ako ne računamo izgubljene ovce u koje je, Veronika
ubrajala i sebe.
Psi su bili crni, bez ijedne bele šarice.
Nekad je od svoje bake slušala ružne priče o smrti. I
uvek se, u njima, smrt prikradala u obliku sasvim crnog psa. Uvek. Ali,
verovala je da su to bapska preterivanja. Uostalom, psi nisu bili stvar njenog
izbora. Jednostavno, pojavili su se niotkuda i ostali uz nju.
Čekanje tom nepoznatom namerniku, izgleda, nije padalo
teško. Zaseo je u ugao kraj peći koja se nije ložila. Prekrstio je noge u dobro
okovanim zimskim gojzericama, razvezao smeđi vuneni šal koji ga je dodatno
utopljavao ispod izbledelog montgomerca i dremkao zureći u oljuspani plafon,
što se nije moglo otprve videti jer se u čekaonici dugo nije upalilo svetlo.
Još jedan, pomisli Veronika, za koga ne postoji vreme.
Samo klimatske promene zvane leto, jesen, zima... proleće nakon svega.
Ali, trebalo je čekati taj voz. I ona je strpljivo
čekala.
Taj voz koji bi u Pletenicu dolazio uvek u različito
vreme, donoseći jednako mirise dolaska i odlaska. I ništa više.
Ponovo ga je pogledala, trudeći se da on to ne primeti.
Iz profila učini joj se da neznanac neverovatno liči na njenog Jakova. Samo što
je imao malo mekše, oblije crte lica.
Setila se svoje prve bračne noći. Setila se i tamnog
majčinog i očevog bračnog kreveta, bele uštirkane posteljine i sebe kako ga
čeka do jutra u njemu. Doteruje šminku,
vezuje crvenu perlicu oko vrata, zateže čarape sjajnim metalnim žabicama,
nateže korset preko nabubrelih grudi.
Najzad je ušao, snažno zalupivši vrata za sobom.
Pogledala ga je ustreptala i u očima mu
videla nešto što do tada nikada nije videla. To sada nije bio čovek koga je
poznavala već godinu dana. Bio je to neki drugi Jakov.
Pomislila je da će skinuti bar odelo. Spremila mu je, na
njegovoj strani ležaja, pidžamu koju je lično izabrala za njega. Za tu noć.
Nešto u čemu je želela da ga pamti ceo život. A on je samo kleknuo na ivicu
teškog bračnog kreveta, uhvatio je za gležnjeve nogu, pritom joj pocepavši crnu
najlonku i jednim kratkim ali odsečnim potezom. okrenuo je na trbuh. Nije
stigla ni da vrisne. Levom rukom joj je pritisnuo teme, zabijajući joj lice u
prašnjav jastuk, a desnom pocepao gaćice
i u naletu prodro u nju. Otada nisu međusobno izmenili ni reč.
Ponovo pogleda kroz prozor. Napolju se zahuktavao vetar
pomešan sa pepeljastom ledenom kišom. Ništa čudno za prvi novembar.
Nije volela da gleda kako jesenji vetar povija stabla i
njiše kandelabre.
Okrete se na drugu stranu.
Nepoznati sredovečni muškarac zavuče ruku u džep i izvuče
paklicu cigareta. Ne gledajući, krupnim jakim prstima parao je papirnatu
ambalažu. Uzalud. Onda zgužva kutiju i baci je u pravcu prepune korpe za
otpatke. Kutija se kratko zadrža na vrhu hrpe najraznovrsnijeg smeća, zatim se
proizvodeći krt zvuk koji je podsećao na paranje leda, sroza na pod. Muškarac sigurnim potezom iskopa
iz montgomerca novu svežu paklicu.
Koliko još ima do voza? Šta ako je to onaj koji dolazi samo da bi prošao, pomisli
Veronika. Takve nikada nije volela. Slušala ih je noću, sama u krevetu, u
bračnoj nesanici. Dolazili bi po nekom pravilnom redu. Prvi, u pola jedan iza
ponoći. Drugi u tri. Treći u pola četiri. A onda više nije brojala. Jakov je
spavao u posebnoj sobi u kući. Ili van kuće. Veronika mu nije ništa zamerala.
On je imao svoj, a ona svoj život. Ni jedno, ni drugo nisu znali šta da čine sa
njim.
Jednog blagog septembarskog jutra, oko Male Gospojine,
javiše joj da je Jakov pao sa tornja pleteničke crkve Svetog spasa dok je
bakrom opšivao kupolu za istočni krst. Bio je vezan sigurnosnim užetom. Dok je
padao, mislila je Veronika, verovatno je verovao da će ga taj jaki konop
spasiti. Jer u Boga, čovek kao Jakov nije mogao da veruje iskreno. Bio je limar
dvadeset godina i nije mu bilo prvi put
da pada sa krova. Međutim, ovaj put se desilo nešto krajnje neobično. Umesto da
amortizuje njegov sunovrat u dubinu, jako pleteno uže mu se obmotalo oko vrata
i udavilo ga još u padu. Nije umro od udarca o zemlju, nego od gušenja pod
neobjašnjiim okolnostima.
Nekoliko minuta kasnije, kroz prozor ugleda žuti taksi,
kako se lagano, kao oklevajući, zaustavlja.
U čekaonicu potom uđe njegov vozač i dok je nespretno
zatvarao vrata ona primeti da nema jednu nogu. Odnosno da ima protezu.
Pantalone na njemu sa bezbroj džepova bile su vojne.
Veronika ga odmeri.
Bila je skoro sigurna da je taksista, iako još mlad, već
potrošen čovek.
Ništa on nije uradio što bi je podstaklo da to zaključi.
Štaviše, samo ju je jednom okrznuo pogledom i prešao preko nje kao da ne postoji.
Znala je šta taj muški pogled znači.
A i taksista je, svakako, znao da ona to zna i nije ga
bilo briga.
Koliko ima do voza, htela je da upita taksistu. Taj je morao to da zna.
Sigurno mu nije prvi put da po noći nekog čeka na pustoj železničkoj stanici.
Ali, onda odustade.
Šta bi sa tim saznanjem?
Čovek koji je čekao voz je i dalje, potpuno sabran i
odsutan, pušio. Veronika je njušila miris njegovog duvana i istovremeno
pogledavala njegove ruke trudeći se da
to čini što neupadljivije. Jedva se uzdržala da se ne nasmeje uprkos svemu.
Imao je ruke kao svi pletenički paori. Kratki jaki prsti, malo zakrivljeni,
debeo dlan i nadlanica. Pleteničanin koji je došao da svoje poslednje dane
provede u starom kraju. Nesvestan da uskoro umire. Još mu se čini da može, samo
da se dobro napije pleteničkog vazduha, da otklizi tim šinama ponovo u svet, da
jurca za svojom zvezdom, za čarobnim neuhvatljivim uspesima, za novcem i lepim
nestalnim ženama.
Za sebe je verovala da je jedna od onih koja je jednostavna. Od života odavno
više nije ništa očekivala. Shvatala ga
je samo kao nešto što prolazi. Kao vozovi koji prolaze kroz Pletenicu. Poneki zastane.
Poneki i donese nekog. Ali, većinom i to ubedljivom većinom, samo projure
ovuda. Tako je svrha postojanja za nju
postala prolazak. Makar to bio i prolazak kroz ništa. A šta će biti posle, kad
sve prođe, nije je bilo briga.
Kasni, reče taksista. Te mašinovođe...i opsova.
Nisu krive mašinovođe, reče Veronika, nego ove naše
pruge.
Šta će, go-spo-đo, vozovima uopšte mašinovođe, reče
taksista nepotrebno naglašavajući upravo reč „gospođa“. Jednog dana, go-spo-đo,
će vozovi ionako ići sami. Navodiće ih iz svemira, kompjuterski.
Nepoznati korpulentni čovek se nije uključivao u njihovu
jalovu raspavu.
Mirisalo je na početak zime. Na uzaludnost bekstva. Kiša
je kupala Pletenicu pred Noć veštica sve jače i Veronika ponovo uroni u svoje
misli.
Nedavno je sanjala
da je prodala staru porodičnu kuću u varošici, koja je čak i od ove
zaboravljene željezničke stanice bila
udaljena pet- šest kilometara. Ali, u snu je sve bilo jednostavno. Pojavio se
jedan mladi bračni par iz Beograda. Fakultetlije. Bez posla u gradu. Došli bi u
Platenicu da gaje lekovito bilje. Kamilicu. Pletenica je raj za kamilicu. A
imaju i siguran otkup. Sve što s proleća skupe po pleteničkim kanalima i
jarugama, već na leto ide za Ameriku.
Oduševili se
debelim zelenim šalukatrama na prozorima njene stare kuće i nameštajem u
sobama. Devojci je zapao za oko teški tamni bračni krevet u prednjoj sobi. Koja
to mora da je istorija, uzviknula je oduševljeno.
Veronika je htela da im kaže da je kuća ukleta i da
nikom, pa ni njoj, nije donela sreću, ali nije mogla da izgovori ni reč.
Trudila se, vikala, ali iz njenog grla
nije izlazio nikakav zvuk. Osećala se kao da nepovratno tone u beskrajne
močvare kamilice koje su opasavale opustelu Pletenicu.
Kad se rasanila shvatila je šta taj san znači: iz
Pletenice niko nikada ne može zauvek da ode. Može samo da odseli na kratko,
koliko traje život i da se na kraju vrati na slanu pleteničku zemlju da u njoj
ostavi svoje kosti.
Najzad se u daljini začuo pisak lokomotive.
Čovek u montgomercu hitro baci pikavac na pod i zgazi ga
nogom. Zatim ga još jednom zgazi, utrljavajući ga petom o pod, da bi bio siguran da ga je ugasio. Onda
pritegnu pojas, začešlja se i sav se nekako ukruti.
Čeka ljubavnicu, potvrdi Veronika i oseti kako joj utrobu
plavi nejasni, tamni bol.
Voz se ponovo veselo oglasi, kao da potvrđuje njenu
neizrečenu pretpostavku.
Taksista izađe na peron pleteničke železničke stanice.
Čovek nogu pred nogu krete za njim. Iz pravca tunela iz koga je trebalo da
izroni voz zatitra odraz crvenog svetla
semafora . Kao da neki slikar četkom zaronjenom u krv boji prozor iz dubine
mračnog sveta.
Buka teretne lokomotive i vagona koje je teglio za sobom
postajala je nesnosna. Umesto da usporava, voz je ubrzavao. Ovo je,
pomisli Veronika, dakle, još jedan od
onih koji samo prolaze.
Iznenada se začu tup udarac iz pravca perona i žalosno
cviljenje kočnica voza koje su prekasno pokušavale da zaustave kompoziciju.
Taksista ulete u čekaonicu bled kao kreč i pade na pod.
Psi zarežaše na njegovu pojavu.
Šal...Podvukao ga šal..., rekao je pre nego što je počeo
da povraća drhteći celim telom.
Još dugo je tako sklupčan kao dete ležao na prljavom
betonu pleteničke stanice, trzajući se povremeno kao epileptičar.
Veronika ne reče ništa. Kao da za nju ta tragedija koja
se napolju upravo dogodila nije bila novost. Pomisli, blagi Bože šta je taj
povratnik mislio da ga čeka u Pletenici osim, ovakvog ili onakvog, kraja? Ali i
ta misao joj je brzo izvetrila.
Žustro ustade, rasklopi svoju tašnicu i iz nje izvadi
malu termosicu.Otvori zeleni plastični čep, podiže bocu i nasloni ga na usta taksiste koji se
pridigao. Topla mirisna tekućina zagrgolja u njegovom grlu.
Pio je halapljivo kao da pije lek protiv smrti, ostajući
gotovo bez daha. Zatim vrati termosicu Veroniki:
Nikad nisam pio ništa bolje.
Veronika je strpa u tašnu, pogleda na okrugli železnički
sat koji se nalazio iznad vrata i tiho izađe na stranu suprotnu od uzbuđenih
glasova koji su dopirali sa, sada jarko osvetljenog, perona.
Za nekih pola sata biće kod kuće. Toliko joj je uvek
trebalo da se, laganim hodom, od stanice spusti do kuće sa prozorima boje
kamilice. Nikada ni mnogo manje ni mnogo više. Čak i kada bi se utrkivala sa
dvema crnim četvoronožnim siluetama usput.
Нема коментара:
Постави коментар