MILAN TODOROV: NAJVEĆA RAZGLEDNICA NA SVETU

Gustav Klimt

          Najveću razglednicu na svetu posedovao je njegov kum u kolekciji svega i svačega. Običaj da ljudi skupljaju različite stvari postoji od kako je sveta i veka. Ne postoji prihvatljivo objašnjenje zašto bilo ko to čini. Uostalom, ispovesti kolekcionara su uvek obojene pristrasnošću, koja kao i svako preterano lično uverenje pati od neutemeljenosti. Pojedini lekari, koji su se bavili ovom opsesijom, bili su skloni preterivanju tvrdeći da je reč o psihičkoj, odnosno mentalnoj bolesti. Uglavnom, po njima, tu se uvek radi o nekoj vrsti poremećaja izazvanog neobjašnjivom zavisnošu. Moguće je da je, ukoliko se tu zaista radi o bolesti, da je potreba skupljanja predmeta nasledna bolest, nešto što je upisano u nepreglednoj zamršenoj šemi gena koji prenose tajanstvene poruke nestalih generacija.

         Sećao se da je i kumov otac, jedan suvonjavi, naprasit starac, bio strastveni skupljač. U stvari, bio je filatelist, ali je postepeno, do kraja života, proširivao polje svojih skupljačkih interesovanja. Imao je, recimo, nov automobil zastava, kafe boje, koji skoro da nije vozio a kad je to činio, naročito ukoliko je vreme bilo bljuzgavo ili snežno, panično bi odmah po dolasku kući suvim krpama brisao njegovu karoseriju. Kao da je želeo da sačuva svet i stvari u njemu od habanja, propadanja i nestajanja. Kum se toj sizifovskoj očevoj nameri nije podsmevao. Naprotiv. Pomagao je ocu da porodični auto očuvaju u najboljem izdanju dugi niz godina. Pa i kad mu je otac umro, a umro je na grobu sostvenog oca, kumovog dede, kao da tim poslednjim činom izražava nekakvu filozofiju skupljanja na jednom mestu svog života i života svojih predaka; kum je nastavio da brine o automobilu iako ga više nikad nije pokrenuo iz garaže.

         Međutim, najveća razglednica na svetu je bila predmet kojim se kum najviše ponosio. Istine radi, mora se reći da je kum skupljao mnoštvo različitih stvari. Ponekad to nisu bile opredmećene stvari, nego reči. Zapisivao bi reči koje mu se dopadnu na ceduljice: sitnina, kraj, šipurak, poledica, borsalino, mače... Te reči bi potom ubacivao u kutije za cipele u ormaru. Želeo je da bude pisac, ali se nikada nije potrudio da hrpu reči koju je pasionirano skupljao desecima godina uobliči u pesmu, priču ili roman.  Reči su bile rasparene i čamile su u kutijama, pored mnogih drugih kolekcija: starih knjiga i časopisa, požutelih erotskih fotografija, glinenih lula pronađenih, sećao se, ispod varadinske tvrđave na mestu davnašnjeg pontonskog mosta gde su putnici pušeći te lule, zastajkivali pri čemu bi ponekom zanesenaku nagnutom nad velikom rekom, lula ispala iz usta i ostala u priobalnom mulju Dunava, da bi je kum iščeprkao jednog sušnog leta kad se reka povukla u usko, duboko korito.

          Ali, vratimo se najvećoj razglednici....Ona je nesumnjivo, uz dotad nepoznata pisma Milutina Milankovića bratu i sestri koja je takođe posedovao, predstavljala najvredniju stvar u kumovoj kolekciji.

          Razglednice se sećao samo površno. Tada su još bili u dobrim odnosima (koji će se pokvariti kad je, u vreme ratova devedesetih, odbio da kumu pozajmi pet hiljada maraka koje su mu bile potrebne da kupi neku novu, šašavu kolekciju) i kum mu je do detalja opisivao kako je došao do te razglednice. Put je, čini mu se, išao preko Beča i Pešte. Bile su tu upletene neke starice. Dve sestre, od kojih je jedna da bi dostojanstveno dodvorila drugu, morala u bescenje da proda nekom mađarskom antikvaru tu razglednicu. Kum je, ispostavilo se, prodao očev automobil da bi je kupio, ali nikad nije zažalio. Jer, postao je vlasnik najveće razglednice na svetu.

          Televizija Beograd je, sećao se dugo posle kumove smrti, tada snimila čitavu emisiju posvećenu kumovoj pasiji i toj razglednici. Šteta što nije gledao tu emisiju. Misli, ukoliko nije nešto pobrkao, da je zapamtio neobično, latinsko ime reditelja emisije. Zaista je postojao, štaviše i sad postoji reditelj sa tim prezimenom, uočio je da povremeno objavjuje beleške u beogradskoj Politici, pa bi možda mogao njega da pita o tome. Ali, sve se završilo na toj teoretskoj mogućnosti.
         Kum je umro u vreme kada se više nisu posećivali. Oni koji su bili u kontaktu s njim prenosili su priče da je imao tumor na mozgu. Išao je od lekara do lekara, noseći tad u najvećoj razgednici na svetu, nalaze bolesti.

         Razglednica je, naime, bila velika kao slikarska fascikla. Pričali su mu da je na njenoj naslovnoj strani bila stara crno-bela fotografija putene devojke u dugim belim gaćama, ali on ne može da se seti šta je odista bilo na razglednici.

         Posle mnogo godina od kumove smrti otišao je na njegov grob. Bio je to isti onaj grob na kome su, u presamićenom položaju našli ukočenog kumovog oca. Sa malo neumesne ironije pomislio je da su i porodične grobnice neka vrsta kolekcionarstva. Kako bilo da bilo, na rasklimanoj porodičnoj grobnici, između četiri posustala, raspuknuta betonska zidića, nalazio se krst, odnosno ostaci drvenog krsta na kome se, samo uz veliku dozu nagađanja, mogao rekonstruisati natpis. Međutim, nema sumnje da je  plastičnim slovima ukucanim ekserčićima u drveni krst, tu nekad pisalo kumovo ime. Iznad imena i ispod bili su brojevi, koji su vremenom, kao i slova, iščezli.
          Stajao je nad svim tim i pitao se šta traži posle svega, na groblju kad je i ono, kao što se vidi, potrošno, sklono rastakanju, nebranjeno od sveopšteg zaborava.

          Opet mu je u glavi bila najveća razglednica na svetu. Kao i ta slova i cifre na nestalnoj večnoj kući, posle kumove iznenadne smrti od infarkta (dakle svi nalazi koje je mesecima teglio pod miškom od lekara do lekara u razglednici, bili su nevažni!) i njegovo kolekcionarsko blago je volšebno nestalo. 
          Žene, deca... Ko je to prigrabio i gde je sad? Nikad više nije čuo da neko poseduje najveću razglednicu na svetu, iako je skupljača razglednica, naravno, i dalje bilo. Ali, šta bi se desilo kad bi najveća razglednica na svetu ponovo ugledala svetlo dana? Pita se, zar nije bolje sve ostaviti uspomenama. Međutim, stojeći nad tim grobom u osipanju, nije mogao da rekonstruiše ni razglednicu ni sliku devojke na razglednici. Ko je bila devojka u dugim, belim, pomalo erotskim gaćama? Čemu je mogla da posluži tolika razglednica? Koga je trebalo da fascinira? Pretpostavlja da nikad nije bila u javnoj upotrebi, odnosno nikad, zbog ondašnjih strogih moralnih pravila, nije poslata sa neke pošte. Njena upotrebna vrednost nije, dakle, postojala.

         Ali, eto on i dalje, sa istom upornošću, misli na nju stojeći nad zapuštenim grobom. Međutim, sad već sa mešavinom posustale strasti i sve sigurnijeg uverenja da se upravo nalazi na najvećoj razglednici na svetu, na groblju, dok pada suton kao oproštaj ili tiha bol koja izaziva nejasan strah ili drugo šta beznadežno.