RATKO DANGUBIĆ: VEKER

         

izvor: pinterest.com

Sasvim lepog, letnjeg jutra krenuo sam i ove subote na buvljak da nađem kakvu staru knjigu, graviru. I tako ja idem pored jednog prodavca svega i svačega, pa kraj drugog prodavca svega i svačega. Toga leta pijaca je bila odlično snabdevena svakakvim drangulijama, puno je bilo onih koji su se izdavali za turiste i švercovali su od nekud pristojnu robu. Negde posle pola sata, vidim da sam prilično odmakao, da sam na sredini pijace. Onaj kod koga sam zastao bio je u pohabanom odelu, malo neobičan, sa žutom kravatom, gotovo praznično obučen. Imao je pred sobom više nego skromnu ponudu stvari, a videlo se i da nije baš svaki dan na pijaci. Kada sam zastao, počeo je, s 

nekim mekim akcentom, da govori pristojnim srpskim o budilniku, a izgledao je kao neko ko može o svemu da govori. Prvo je rekao da mu je tamo gde je mala penzija, da ne može da dotekne ni unucima za knjige i sveske, da mu fali slušni aparata, koji ne daje socijalno, da hrani kerove lutlice u parku hranom koju sam nabavlja, da se ne seća kada je zadnji put bio u bioskopu. A ako bi, na primer prodao meni veker, mogao bi delom da pokrije i neke od nabrojanih rashoda. Tako sam kupio na buvljaku veker izbrisane marke, koji je, kako je rekao prodavac sa žutom kravatom, budio generacije i treba da budi i dalje, jer ima oprugu od najboljeg, švedskog čelika.

Ta priča ne samo da mi je prodala veker, nego je otvorila jednu drugu priču: veker je krio u sebi tajnu, koju sam saznao kada sam skinuo zadnju stranu da ga podmažem. Tu je doslovce pisalo, sitnim, izgrebanim, ruskim slovima na poklopcu da je veker pripadao Ivanu I. i da nije budio njega, nego i buljuk robijaša, izgnanike u jednoj od tajgi. Tako sam saznao da je vlasnik budilnika bio robijaš. I onda mislim kako je sve ovo moglo da se desi i kako je ovo mračna igra sudbine. Tada sam uzeo jednu priču Soloženjicina, da tragam kome bi od njegovih likova mogao da pripada ovakav veker, pa su se javila nagađanja koji je pritvorenik za ovo najbolji. Zamišljao sam jednog od njih kako uspeva, kao prognanik da posećuje predavanja o higijenu, alkoholu, da sanja svoj život povratnika u Moskvu i vidi kako se vraća u Moskvu sa vekerom. Volja toga čiji je veker u loguru da ostavi trag o sebi, vekeru i njegovoj ulozi, mislio sam, dostojna je cinične pohvale. Za mene je ostala tajna kako je veker stigao do buvljaka. I jednom sam osetio dremež u očima, spavalo mi se, i sanjao sam čoveka sa žutom kravatom kao čuvara logora, koji Ivanu, pokazujući mu muzgavi poklopac sata, usplahiren i ljut govori: „ Zar se Vama, Ivane Ivanoviču, ne čini da se, boreći se za ostavljanje svoga traga o svome postojanje, ne koristite nedozvoljenim trikom?“