GORDAN LEMAJIĆ: BILO MI JE LEPO, SVIMA

            

                         

pinterest.c

Viktor mi uvek donosi kolače i sodu. I buni se, kaže, zašto mu sve ovo pričam, te nakaradne prizore neprirodne veze, a ja mu odgovaram da je on sam kriv jer kod njega vidim mogućnost da shvati.

Imaš širinu i obzir. Sve ti je na mestu, samo je sve to u izrazitim krajnostima. Osciluješ po daljinama ali centar ti je postojan.

Znaj, veština prenošenja poruke umetničkim izrazom ne zavisi od toga koliko si uzbuđen, već koliko si uzbudljiv.

Čovek treba što pre da se oslobodi nevinosti, iluzije i tazbine (koja se rimuje sa jazbina).

Zašto optužuješ, popuješ, patetišeš? Junak treba da bude očajan, a patetika smanjuje očaj. Tanke su priče u kojima se junacima sve događa ni krivima ni dužnima. Neće, baš, biti da su samo okolnosti krive za jad junaka. Umetnost nije usavršavanje stvarnosti. Mi smo savršeni u svojoj nesavršenosti. Ne zameraj ljudima. Pusti kurve da budu kurve, srebroljupce da budu lihvari, a kukavice neka ostanu u ubeđenju da su zakinuti...

Znaš, jako sam zadovoljan tobom iako si odvratan za saradnju; previše veruješ činjenicama.

Još uvek si suviše patrijahalan. Fali ti bestidnost. Pisanje za tebe ne treba da bude terapija već hedonizam. U umetnosti nema konkurencije. To je tvoj pečat. Kao šljiva posle jebačine.

Kao "srećni zarez" čija pauza označava snagu, moć da se nastavi, da se obznani.

Upamti, ko te ne gleda u oči, ko se nikada ne svlači i ko nema glagol u rečenici, teraj ga u pičku materinu!

Ne troši vreme uzalud. Oslobodi se. Preskoči svoju senku što pre. Tamo su prostori sa najrazličitijim mogućnostima. Iskoristi talenat. Iskoristi taj svoj iskošen pogled na stvarnost. Ni u tu jabuku na čitaočevoj glavi nemoj pucati direktno, gađaj malo pored nje. Ostavi mu je celu pa nek sam vidi šta će sa njom. Dovoljno je što si mu dao znak da postoji. Svako je tamo gde mu pripada da bude.     

I nemoj mi više donositi kolače! Jedva hodam. Od kada sam ostavio alkohol, a ima tome više od dvadeset godina, utovio sam se kao gusan. I dok dišem šištim kao gusan.

Ahahahahaha!!!

Smejem se kao Mefistofeles? Jebe mi se. Može mi se.

Dok sam posmatrao Viktora razmišljao sam kako sam već star. Ali šta je starost? Kada imaš glavu koja pamti događaje, slike i osećanja kao da su se desili malo pre, onda godine nemaju uobičajenu važnost. Onda se pojam vertikalne generacije sam nameće. Ja sam jedinac, pažen i razmažen. Živim u okruženju javnih vrlina i tajnih poroka. Oduvek sam bio svedok malograđanskog sveta. Zato cenim samo žene sa prošlošću i muškarce sa budućnošću. Sa ostalima se ne družim.

Ahahahaha!!!

A ti si zgodan i drčan. Faca. Temperamentan, a flegma. Iskra u sivilu. Mogao bi se steći dojam da si površan ali to je varka. Iza oštrine kriješ blagost ali i dubinu. Znaš da me gledaš netremice, bez grimase. Znaš i da pišeš. Nemam pojma šta ti je u glavi...

Pitaš me nešto... Gde je tu bliskost osećanja dve osobe? Gde je ljubav?

Čoveče, to je bliskost! Nema nastranosti, nema ljubomore. Razlog za ljubomoru je jadno svojinsko stanje i strah od neizvesnosti. Ljubomora treba da postane bivša stvar. Kako možeš znati da ne voliš tunjevinu ako je nisi probao?

Nemoguće je da nemaš neku fantaziju! Meni su puritanci... znaš, malo sumnjivi!

Vlada promiskuitet kao najjača moderna religija. A medju ljudima i ženama sve je čisto i pravedno, kako se dogovore. Moj odnos sa svetom, i sa književnošću, je izričito erotski, do danas.  

Eto. Sve ti ovo kazujem kao dokaz da je katkad potrebna samo malena inicijacija da se pokrene sistem domina. Svi smo uvek u igri.

Praviš se blesav... Kakvih domina? Kakva inicijacija?

Razumeš ti dobro o čemu ti pričam, ne pravi se lud kad nisi!

Govorim ti o snu tvog junaka iz priče u poslednjoj knjizi. San se vraća kao jedina stvarnost. A mi živimo u snu.

Rekao sam ti već da je čitanje za mene ravno erotskom doživljaju.

Jedino pravo vodjenje ljubavi je ono koje je bezrazložno.

Ne možeš napraviti dete u ustima ili u zadnjici. Za takav odnos ne komanduju instinkti nastavka vrste. Ne smeš se isčuđavati. Ima različitih vrsta ljubavi. Kloni se mazohizma pa ćeš progledati.

Mi, slobodni ljudi, nemamo ništa osim bola. Da nemamo bol mi bismo svaki dan delili svoje prste, noge... Cepali bi se.

Bol je jedina kohezija bića. Zamisli da to ne postoji!

A opet, snošaj je privremeno razvaljivanje istog tog bića.

U neraskidivim protivurečnostima krije se tajna postanka i svega što vredi.

Možeš da tvrdiš kako je to bio samo san ali za mene je bio podstrek da ti ispričam šta imam, ako hoćeš da slušaš...

Ćutiš? Ustoličavamo tišinu?  E, ja bih da te izbacim iz ležišta u koje si se tako čvrsto ušančio. Znam da te ovakva tema uznemirava, i znam da znaš koliko volim da provociram ljude.

Ahahahaha...

Možeš ti meni da popuješ kako je to samo seks, samo jedna vrsta bliskosti, i to površna, da nije ni bliskost već trenutna strast, razvrat bez ikakvih kočnica i ukusa ili da je pseudobliskost, više kao čežnja za nečim čije ti ime  nije dato da spoznaš, više kao zamena za ono što čovek ne zna kako da nazove, osim ljubavlju, ali može da postoji izmedju dve duše koje se pronadju i bla, bla, bla, bla, bla...

Ali,  mnogi ljudi ne misle tako.

Gledao sam u Viktora preko stola . Snažan je, visok, nedodirljiv, gradjen kao vrhunska životinja. Samozadovoljan je i siguran u sebe. Siguran je u svoje nazore.

Gledam ga dok odlazi u kuhinju da mi donese parče torte. Kreće se kao veliki mačak.

Da, muško dupe! Čak i najslobodnije žene o tome ćute. A dupe je ono što ih kod muškarca najviše privlači. Nije istina to što je Frojd tvrdio, da se jebe iz mozga. Celo telo odlučuje!

Svemir je uvek u blizini. Prekid na vezama je kao crna rupa, neobjašnjiva, mutna.

Evo ga ovaj, mačor, vraća se. Stavlja tanjir ispred mene. Filozofira. Priča mi o nekom mučeniku koji je ostao udovac sa nepunih pedeset godina. Živeo je sa ženom koja mu je bila prva i jedina.

Govorio je, kada su pokušali da ga ponovo ožene, kako više nema takve na Svetu. I kako mu ne pada na pamet da dodirne drugu ruku. Vremenom su ga ostavili na miru. Mogao je da šeta, da hoda maratone, ćuti i čita. Živeo je tako još tri decenije i otišao je u grob sa njom kao jedinom uspomenom.

Šta mislim o tome? Kako objašnjavam takvu odluku?

Po meni, takav čovek je zarobljenik ideje o odanosti. On je žrtva. Trebao je odmah da se ubije.

Kao kad umre faraon pa onda za njim pobiju sve njegove žene, konje, robinje, sluge...

Ja to, zaista, ne razumem.

Jer, ja sam mnogo ispunjenije proživeo ovih nekoliko decenijica.

Nepredvidivost mi je konstanta, a radoznalost mahnita.

Jebe mi se za mučenike! Oduvek sam bio prgav i poročan!

Ahahahahahahahaha!!!

                        (Odlomak iz priče "Za sve su kriva detinjstva naša")