MILAN TODOROV: TRENUCI (3)

stara crkvica u Molinarijevom parku, crtež po sećanju, M.Todorov

Pitaju me: „O čemu se radi u tom tvom novom romanu "Doviđenja zauvek"? „Pa, ništa posebno. Nekom liku nestane tetka u Segedinu, posle umre i on tragajući za njom, ali mu se rodi dete za koje on naravno ne zna dok istovremeno neki mačor 7,5 godina grebe jednu crnu tonet stolicu...“

„Na Vašim crtežima i slikama najviše me impresionira položaj ljudskih tela. Glava i torzo su uglavnom okrerenuti posmatraču u  nekoj nuždom nametnutoj pozi. Drugi deo tela naprotiv potpuno je prepušten svojim potrebama često sladostrasnim." Igor, Novi Sad.

Hvala, Igore.

Crni automobili na drumovima kao mermerni spomenici.

Danas sam kao nektarina na tezgi. Samo da okačim: "Nemojte me stiskati".

Uzeo sam da ponovo čitam Rat i mir, ali sam odustao posle 140 karaktera.

Koliko su dva i dva? Ne znam, nisam brojao.

Bilo je lepo u vreme kad su poštanski sandučići bili puni toplih ljudskih pisama, pa jedno drugom ubacimo pikavac u sanduče.

-Nije lepo otvarati tuđa pisma.

-Ali, gospodine, vama stižu samo računi, vama godinama niko nije napisao pismo...

-Pa ko je lud da mi piše pisma kad odlično zna da ćete ih otvarati.

Nemilosrdan sam. Čim primetim da kod mene nešto nije u redu ja se potrudim da to nađem i kod drugih.

Ako je i loša reklama - reklama, onda vredi ovo što se stalno brukamo.

Stalno nam obećavaju nešto o čemu smo do sada samo sanjali, a ja sanjam kako me neko juri, pa ne mogu da pobegnem jer su mi noge izlivene u vrućem olovu, a onda na jedvite jada uspem da skočim sa stotog sprata ali promašim naspramnu zgradu...

Ima neka apotekarka u Janković apoteci kojoj treba 15 minuta da ode po traženi lek, zatim se 10 minuta zapričava sa sledećom mušterijom, pa... Za sada samo lek od nje, ali kad bude vreme poslaću je po smrt.

Kad bi se moglo lako umreti, nešto kao ovi što umiru za Srbiju svaki dan, e!

Na ulazu u tržni centar zaustave ženu i mene sa pitanjem za koga bismo glasali? -Hvala, samo ćemo da razgledamo.

-Što lepo ne odeš kod psihijatra?

-Neću da ga opterećujem. Dosta je njemu njegovih muka.

Možda više nisam mlad i lep, ali zato bar ne moram da budem visok i plav.

Gde je puno zastava, mnogo je grobova.

Stanujem u tihoj, idiličnoj ulici sa mnogo novih lepih kuća. Tišinu samo povremeno naruše sirene policijskih kola a kad odvedu komšiju opet svi uživamo u miru.

Kao što predsednika sad čuvaju žene tako i mene majka jednom branila od siledžije koji me je istukao. Ja ga tad, ohrabren mamom, gađao kamenjem. Posle kad smo ostarili a on umro, bilo mi ga žao.

Kad me pitaju kako sam a slučajno sam dobro, obično ne kažem ništa. Da ih ne povredim.

Kad sam bio mali leteo sam u snovima, ali se u međuvremenu promenio red letenja.

Od našeg života hoće da naprave bajku u kojoj će oni živeti srećno do kraja.

Stiglo mi 8 metara bukovine i već danima tražim na netu neku aplikaciju da mi ih iseče i iscepa odmah.

Što bi rekli u onom čuvenom filmu: Dok ima para, biće i ljudi.

Pisanje me je promenilo. Pre nisam nosio naočare.

Uporno pisanje statusa na Tviteru je vrlo slično onom osećanju koje imate kad pišete roman. Stvarate svet koji nije sasvim realan u početku a on vas postepeno sve snažnije i dublje uvlači postajući veći i jači od realnog sveta u kome živite.