 |
| pinterest.com |
Nisam uvek spreman da ispričam nešto iz života, a ima tu,
ponekad, i prašine. Što sam više preturao po svaštari sa ličnim papirima,
sećanja su postajala stvarnija. Ipak, kada se vrati neobično sećanje, osetim
želju da ga ispričam. I to su onda i oni trenuci kada želim, naprosto, da
ostanem što pre nasamo s pričom. U ono vreme kada je politika bila sve i sve
politika, kada je bilo u izobilju parola i sabranih dela velikana komunizma,
kada je bilo dovoljno hartije i mastila, pera i predanja, straha i rekla-kazala,
ordenja i priznanja, odluke o ljudskim sudbinama donosilo su se prvo u glavama,
i onda stavljale na papir. I priče su išle od usta do usta, od novina do
novina, nije bilo IT, interneta-tvitera. Majka bi ovde rekla da su me onda
jednako viđali s loptom i knjigom u rukama. Malo se toga onda bacalo, a manje i
zaboravljalo. I taman sam bio naučen kako vreme ume da doteruje stvari, pere
poput vode koja ispira ono kroz čeg prolazi. I predanja o vođama komunizma
pretvarala su se u bajke, postajali su oni koji se ne boje ničega osim tuđe
besmrtnosti. Verujem da i danas žive u zavičaju ljudi, pripovedači, koji bi o
ovome umeli da govore bolje od mene, o događajima koje niko nije zapisao,
stavio na papir.
Taman sam bio završio srednju školu, sa odličnim, spremao
se za upis na fakultet, kada jednog dana tata Stojan dođe da me osokoli, a onda
obraduje da su mene i još dve devojke, koje su maturirale u gimnaziji, primili
u Partiju. Imao sam utisak da nema nameru da se muči da mi ovo objasni, jer
njega je i mrzelo da se udubljuje u razglabanja. Začudio sam se, kako su me
primili u partiju, a niko me nije pitao, nisam dao pristanak, rekao sam, a
odgovorio je otac, kako je on umeo, sve sa osmehom: „Vidi, uzdam se u tebe, u
tri ulice nema mladih da skupljaju članarinu, vama je pripala ova čast!“ Mi smo
stanovali u Železničkoj, koja je kratka i u kojoj nije bilo mnogo komunista,
više je bilo vozova, i meni pripade i Sutjeska ulica. Ma koliko je očev glas bio veseo, pomirljiv, nisam
siguran da mi je i sam ovo preneo s nekim svojim oduševljenjem. Danas mislim
da, za dinar-dva, na raznim mestima mogu da nađem ovakvu-sličnu priču, da je
stavim na hartiju, a, rekla bi majka Stana, ona ne traži ni da jede, ni da
pije. Tako su komunisti kod mene postigli svoje, a ja nisam ni razmišljao kako
da ovo shvatim. Mislim da nisam otišao ni na jedan sastanak, dobio sam papir,
i, s jeseni, na fakultetu, prijavio se gde treba.
Kako sam i tada bio spreman da se ne čudim ničemu, sve je
prekrio sloj ravnodušnosti. Moguće je da ova moja priča stvarno govori i o mome
životu. Ali za mene je verovatnije sledeće: postao sam komunista jer su mislili
da me treba, mladog, učiti odgovornosti, potrebi da se bude odan Partiji. Tekla
je onda revolucija, ovako i onako, bila je trka Jenkija i Rusa put svemira,
crtani su stripovi, javili se nemiri 1968 i stigla smrt voljenog Broza. Vele da
je sudbina svakog vođe, posle njegove smrti, i sudbina dobrog dela podanika.
Ovde me sada i ne interesuje pojedinosti iz onoga vremena, a skoro da za njih,
pa, mnogo i ne marim. Nema sumnje, tu je značajnih dana bilo i u mome nemirnom
trajanju. Radio sam valjano svoj posao, a zavideo sam i divo se ljudima koji
izmišljaju igračke. I jednog dana zatražiše od mene, valjda 1983, da donesem
knjižicu, tanke korice u koje se ubacuje evidencija svake vrste, pa da mi daju
nove „partijske korice“. Kakve korice? Lepe, rekoše, plave za partijca, sa
utisnutim likom voljenog Broza. Ali ja više nisam bio jako mlad kao kad su me
učlanili u partiju, razmislio sam i rekao sam da nemam korice. Tako, rekli su,
da nema ni nove knjižice. I tada je prestalo moje partijsko trajanje.
Нема коментара:
Постави коментар