 |
„Šta bi ti da ja umrem pre tebe“, pitao je teča tetku.
Pitao je to sve češće. Da li je nešto predosećao? Ne verujem. Ljudi samo
sondiraju teren pre konačnog odlaska s ovog sveta. Uostalom, imao je on još
pred sobom sezonu koja se zove „ne bih to nikom poželeo“. Ali, eto, trebalo je
sebe pripremiti. Stalno govoriti o sopstvenoj smrti, sroditi se s njom, dođi
smrti da te zagrlim mi smo svoji. Šta bi ti? Šta bi ti? Stalno je ponavljao to
svoje besmisleno pitanje. Kao da bi imao neke koristi posle smrti od odgovora
na to pitanje. Kao da bi mogao o tome da razmišlja, dugo i bolno, u svojoj
maloj srebrnoj urni koju je zamišljao kao kapsulu svemirskog broda koja plovi
kroz noć punu mesečine. Ali to mu nije bilo dovoljno. Hteo je da upravlja tim
svojim svemirskim brodom. Sad je već svima valjda jasno da u svemiru ima i
drugih bića osim nas. Ne moraju da budu živa na način kako mi posmatramo
stvari. Ne moraju da dišu, na primer. Ne moraju da imaju oblik našeg tela. Ne
moraju da pristaju na sve kao mi. Ali, mogu da upravljaju svojim postojanjem
posle smrti. Okružio se naučno fantastičnim knjigama. Čitao koliko je mogao.
Oči su ga izdavale. Mozak ga je izdavao. Sve će ga izdati. Teča je to znao, čak
pristajao na to, samo nije mogao da pristane na pomisao da ga izda verna ljuba.
Ah, koliko je srednji vek u tom pogledu bio bolji! Kad umre vitez spale sedlo
na kome je jahao, ubiju konja koga je jahao i ženu koju je jahao sahrane živu
sa njim. To je želeo. On koji nikad nje bio kod kuće, stalno u potrazi za novim
životom sad je sanjao samo jedno: da svet prestane da postoji sa njegovim
odlaskom iz sveta. Mislio je da bi to bila pravedna nadoknada za sve što je
činio da taj svet koji napušta bude bolji. To što nije uspeo u svom naumu bila
je krivica sveta a ne njegova krivica. On
je želeo sve najbolje i najlepše. I kad je stradao tokom života uzdizao se
posle toga sa istom nadom i idejom da je svet moguće popraviti. Nisu mu dali.
Ljudi i okolnosti su uvek bile protiv njega, ali on je bio spreman sve da im
oprosti samo ukoliko svet pođe s njim na ono što ljudi pogrešno nazivaju
poslednje putovanje. Dobro, ne mora ceo svet. Možda je ipak mnogo ceo svet.
Velik je svet. On je malo i putovao. Shvatio je da postoji svet i svet koji
se menja kao pejzaž. Poznati i
nepoznati. Ako to ne može da pođe s njim, pogotovo to nepoznato, neka pođe bar
ono što mu je blisko i poznato. A šta mu je bliže od njegove verne žene?!
Dovoljno je samo da je u poslednjoj sekundi života uhvati za ruku i povede sa
sobom u novi svet i novi život. To je revolucija! Trijumf ljubavi koja nije
mogla, zbog poznatih događaja, nikad do tog trenutka da se ostvari u
potpunosti. Nebo je olovni balon i taj balon je veći od svemira koji je
beskonačan. U takvom nebu mora da ima tog drugog i boljeg života. Nije on
uzalud dizao crkvu. Sad se kaje što je psovao boga. Ali, tamo ga ima on je
vidljiv. Ovde mu je uvek smetalo to što su bogovi nevidljivi i nedodirljivi.
Svojom nevidljivošću ispraznili su mnoge inače
dobre duše. Ali kad se najzad sretnemo na nebu, biće to prilika da sve
jedno drugima oprostimo. I nevidljivost i nepostojanje i komunizam i preljubu u
svom postojanju. I razdražljivost. Da, razdražljivost.
„Smiri se“,
tetka ga u bunilu drmusa.
„Smiren sam
i potpuno predan. Nikad nisam bio ovako smiren.“ Trzao se kao pri napadu
epilepsije.
„Nije to
kraj. Sve će biti dobro.“
„Budi sa
mnom. Ovde! Ovde!“, bunca teča pružajući joj duge tanke prste koje liče na
skelet osušene ptice.
Tetka ništa
ne kaže. Ne obećava ništa. Kakvog bi to smisla uopšte imalo? Teča sklapa oči.
Ne očekuje od njega da se ispovedi i prizna sve svoje grehe. Imala ih je i ona.
Dobro, ona je grešila u mislima a on u delima. Ali, zar postoji neka razlika u
svemu tome? Kad se čovek samo osvrne na pređeni put vidi da je poniženje možda
jedina izvesnost u životu. Kao da smo zatvoreni u laboratoriji za proizvodnju
zanosa i razočarenja. Ako uzmeš ono što želiš – platićeš to. I sad u toj svojoj
toploj, mračnoj, nikad do kraja istraženoj laboratoriji oni su sad došli do
tačke u kojoj se drže za ruke. Zar to nije divno? I ona sklopi oči. Sad više
ništa nije potrebno. Sad više ništa što je bilo, a ona zna da nije bilo, odista
ne postoji. To je dovoljno. Dovoljno za slatku smrt. Dolče mors.
Нема коментара:
Постави коментар