Ah, pa nije se moglo sve primetiti, ima u životu dosta
praznih trenutaka, igrarija. Ne može se reći da su se voleli, ali su bili
ljubavnici. On je nju obožavao, bila je prilično mlađa od njega. A on je za nju
bio neko s kim je mogla da priča o svemu, što joj se retko dešavalo s ljudima.
On jeste neupućen u praktične strane života, jedan je od propalih
intelektualaca, koji je maštao da bude dobar pesnik. On je svoju strast za
umetnošću sveo na snimanje fotoaparatom, donoseći joj hrpe crno-belih
fotografija i pričajući o mestima i ljudima koja je snimao na delikatnim
mestima. Dolazio je kod nje pravo s puta, s velikim kožnim koferom, bio je
prinuđen da radi kao trgovački putnik, dok ga život opet ne razveseli i vrati
na onu pravu stazu, pesnika.
Nije, po povratku u varoš, svraćao u samačku sobu,
odlazio je pravo kod nje. Pred njom je slegao ramenima, smejao se, sve
preispitivao. Jedno vreme su se retko sretali, ali ne zato što je strast
slabila; šalila se: “Pametan si, ali si i lud!” On se kreveljio, takav je. “Glupak!
Šta sam uradio? Moram da budem pravedan prema sebi: ništa nisam uradio!” Ona je
za modnu kuću pravila lutke, punjene strugotinom, sa skupim etiketama! Nije
dala da je izdržava, rekla je: “Nisam kurva!” Našli bi se u ušuškanom stanu, na
čaju u pet, jer se vraćao vozom, ma gde da je bio, i dolazio na vreme. Voleo je
da ogovara vlast, miliciju, predsednika države, blagajnike u bioskopima, a
ona je volela engleske kolonijalne
rituale. Nije otkrio zašto blagajnike ne voli.
Uprkos popodnevnim obavezama u amaterskom pozorištu, ona
je susrete s njim očekivala s nestrpljenjem, probe je pomerala na sedam-osam
sati, odlagala. Za nju se može kazati da je bila lepa, pametna i dobra duša. On
je prodavao ženski veš, “svugde-osim na groblju”, i ovo je njegovoj ličnosti
dalo nešto od tajne, a i prezrenja, kao i njegovom koferu. Proveo sam u sudnici
sate i sate, novinar sam crne hronike, i dobro znam šta je pomamna dosada
slušanja o ljudskim sudbinama. Listao sam stripove, da ubijem vreme, zapisivao
ispovesti svedoka i njega samog. Znam kako se suđenja odvijaju. Izda se onaj
protokol za sve vrste upozorenja i novinari moraju da se ovoga drže. I nije
umeo da objasni zašto je ono veče udavio jastukom.
Mlatarao je dugim, suvim rukama pred porotom, tražeći da
ga osude na smrt, grešnoga: plakao je, ne odvajajući se od njene male krpene
lutke Čarobnjaka iz Oza. Dva islednika su, govorili su o tome, danima kopali po
njegovoj prošlosti, i nisu mogli da nađu ništa neobično: nije ga ni ljubomora
razjedala. Ta njegova priča se povezivala sama od sebe, i njegov život, ma
koliko da je izgledao normalan, sivi, povukao ga je na dno! Islednike je
iznenadio zatvorski zapis da je po zidovima ćelije, dan pre suđenja, crtao
ženske prslučiće, po veličini. Tu je nacrtana čudna tabela s merama, pred kojom
je stajao kao od majke rođen, “Ne brinite”, rekao je čuvaru svoje ćelije,” ovo
ništa ne znači. Hoću samo da pokažem da sam tu!”
Нема коментара:
Постави коментар