Ruke su mi bile prekrštene na grudima, napola sam bio stegnut,
odsutan. “Ako
želiš da živiš od pisanja, treba da pišeš kako svi danas pišu.” Sedim s
prijateljem, urednikom u poznatom časopisu, u muzeju i buljimo s klupe u bizarnu
sličetinu iz ko zna koga veka, na kojoj je prikazan vlastodržac okružen svitom.
A
kod pisaca koji vole satiru više od svega, prepliću se protivurečne istine, branim
se. “Tako je priča najmanje dve – tri priče”, ruga se. Prijatelj ume da postavi
na jednu stranu slobodu - na drugu diktaturu, na jednu stranu vođu – na drugu
ustalasani narod. A meni crtice koje pišem po kojekakvim novinama jedva da
popunjavaju budžet da preživim. Prijatelj ne prihvata ponuđeni sadržaj priče,
veličinu i njenu formu.
A
nudio sam sledeće: “Osumnjičeni se obrće
na crvrnoj stolici, udišuću smrdljivi vazduh. Policajci i doušnici, svake
večeri i noći krstare gradom, a neki zalaze i po kućama ili bar vire kroz
prozore, love prokazane. Jutros su, otišao je glas kroz narod, u praznoj vili
trgovca Milinkova, našli ovoga kako krade knjige. A pred bioskopom Guliver,
ljudi su se okupljali, o svemu pričali. Jedan veli da u gradu služba koja se
bavi svakodnevnim poslovima špijuniranja
ima dva spavača: Onog i Ovog. Ta dvojica kad dođe vreme treba da
urade u gradu nešto što niko ne zna šta je. Njihov opis je tajna, veli Debeli.
Kada bi se o njima nešto znalo, dodaje, moglo bi da se potvrdi: Onaj je
stalno pijan, Ovaj voli da peca ribu u Dunavu. Osumnjičenom inspektor
potura neku zabranjenu knjigu pod nos, on priča policiji što zna o knjigama; izgleda
da su sa batinanjem policajci preterali, odjednom mu je pozlilo, odvukli su ga do
ćelije i sručili na leden krevet. A onaj Debeli govori okupljenima, a svi veruju
da je on mentalno zaostao: Za Onog i Ovog zna samo Bog.”
I urednik moj prijatelje ustaje sa tvrde klupe, dosta
mu je posmatranja slike, i mog prepričavanja i sa strahopoštovanjem kaže: “Ne
volim naručene portrete”. Za vedrih noći u stanju sam satima da gledam u nebo,
brojim zvezde koje padaju i smišljam bajke. Kome treba da kažem da sam u
očajnom finansijkom položaju?
Za Onog i Ovog smišljam da liče na lasice i da posle ispitivanja osumnjičenog o
zabranjenoj knjizi nastupi ćutanje. A sredovečni, lepuškasti urdnik, prijatelj,
moli da ne maštam,da s spustim na zemlju, da tražim prikaldene reči za pisanje.
Bili smo nasred ulice, sa lutajućim pogledima, pita koliko para hoću za ovo
sranje. “Dovljno”, rekao sam. Onda sam objasnio da mi je terapija za smirivanje
da na trem stavim lavor vode, i pun sat sedim, buljim u kermačku posudu ukrašenu
ružama.
Нема коментара:
Постави коментар