Odlučili smo, tek-toliko, da odmorimo. I sedimo onako,
zabave radi, ali nekako ostajem uključen u ono što se oko mene događa, kao da
želim da proširim svoju tanušnu ulogu turiste, reklo bi se da budem posmatrač
svega, svedok. Ne ide mi se na Monmartr, sve je tamo prešareno, usporeno i
otupelo. Treba da se vratimo i da se pakujemo: Lidija me teši da imamo malo,
vrlo malo stvari, neće nam trebati svo vreme sveta da ih potrpamo u kofere,
torbu. Njena opaska deluje cinično, ali duhovito. Sedim u pariskom Café de
Flore Lidija i ja, suočavam se sa svim onim što je na malom stolu: pepeljarom,
cvećem, jelovnikom, na svemu je ime kafea. To ime odavno u svetu deluje kao
jedno od jezgara snobizma: tragam u relikvijama, šarama na stolu, slikama na
zidovioma, na reklamama, nazivima pića i hrane za prošlošću koja je ovaj kafe
proslavila. Naručujemo kafu i sok od pomorandže, tek toliko da se ovde osetimo
gostima kafea, a ne poverljivim saradnicima nomada koji uzalud bazaju svetom.
Neko, na engleskom, govori o temperaturi, kolika je kad se iskazuje u
farenhajtima - celzijusima, i mene to ne
zanima.
Taj isti koji je govorio o temperaturi, ređao je imena
zemalja koje je posetio, a devojka koja ga je slušala bila je nekako odsutna
pogledom, i svo vreme je ćutala. Onda je govorio da bi voleo da postoji kamera
koja snima bolje prizor i zvuk, koja je namenjena profesionalcima kakav je,
navodno, on. Pariz, njegovi bulevari vrve od ljudi koji ne znaju šta će u kuda
će sa sobom. Onda je govorio da je mladost proveo po raznim koledžima,
zaokupljen učenjem, učeći stvari koje mu neće nikad trebati. Pitao sam se,
imaju li ovakvi ljudi, baš kao i mi sami, pametnijeg posla nego da ovuda bazaju
i dive se kulturi i arhitekturi razigrane Francuske. Ljudi putuju danima i
nedeljama, troše mnogo sati i mnogo franaka da zasite znatiželju, uznemire um i
sujetu. I tik uz sam kafe, posmatrao sam, prolazi ne naročito zapušten čovek,
reklo bi se više dendi i odrtaveli hedonista. Kretao se sa lepim šeširom u
ruci, od stola do stola, između gostiju, niko mu ništa nije udelio. Ko je taj
čovek? Deluje kao da sam ga ranije video, a nisam. Šešir je ostao prazan, čovek
vraća šešir na glavu i deluje kao sasvim slobodan čovek, gotovo gospodin.
skidam kapu!
ОдговориИзбриши