MILAN TODOROV: ANATOMIJA MELANHOLIJE (odlomak iz romana u nastajanju „CENZURISANJE PATRIJARHA“)

 

          Oduševljenje koje ga je zahvatilo kada je u knjižnici kod starog orguljaša nabasao na „Anatomiju melanholije“ nije se moglo ni sa čime stvarnim meriti.

          To su, u stvari, bili stari prevodi i interpretacije nekih citata, referenci i poglavlja čuvene knjige engleskog naučnika Roberta Burtona iz 1621 godine. Pojam melanholije je u to vreme obuhvatao sve što „vam je pošlo po zlu“.

         Tekst ga je, kao i starog slepog bibliotekara, privukao pre svega zbog toga što se u njemu autor ne bavi čvrsto određenom bolešću, već piše o bilo kom stanju iracionalnosti ili jakim i destruktivnim emocijama. Ova promenjena stanja često i nisu bolest u smislu u kojoj mi danas doživljavamo i klasifikujemo bolesti nego predstavljaju naša izmenjena moralna i duhovna stanja.

         Stvari, međutim, nisu tako jednostavne. Naše nepoznavanje svega je veće od poznavanja svega. Otuda je svaki prodor u nepoznato uspeh svakog čoveka. Stvari se dodatno komplikuju ukoliko se čovek više seća. Ali, kako to izbeći? Skoro sve informacije su zaprao vesti iz prošlosti. Ili to postaju već u trenutku kada su saopštavane.    

          Informacije, bilo koje vrste, nas menjaju. On misli da je zbog toga radijska mašina, koja je i njega promenila, toliko moćna.

         S druge strane, čovek je moćan onoliko kliko ima informacija. Da li je moguće napraviti balans melanholije? Govoriti o tome je za njega strahovito uzbudljivo. Šteta što nema nikoga s kim bi mogao da podeli svoje ushićenje.

          Pesnik je čitao netom pronađenu raspravu bezmalo celu noć. Potpuno je iznuren. Uzima šaku vitamina. Zaboravlja B 12. Pije najzad i taj čudotvorni B12 koji zvuči kao američki bombarder, ali ne prelazi tačku zamora. Seda za komp i pokušava da, posle dugog vremena, napiše pesmu. Uvek mu je to uspevalo u stanju pomućene svesti. Počinje da niže rečenice naizgled bez međusobne povezanosti. Docnije će to ispremeštati. Sad mu je važno da sačuva svežinu misli. Autokorekt mu ispravlja slova.

          Ovog jutra se oblaci skupljaju

Kao trbušni mišići

Periferijskih devojaka u bikiniju

Na početku sezone

Kada pomišljamo da smo deo nečega

Ali toliko je vremena već prošlo

Od kada nisam uključio

Ljubav svog života

 

Razmišlja da li da dopiše reč „radio“. Lepu reč. Neće.

 

Pijem momačku kafu

Ne treba mi puno

Da osetim da više nema bola

Ali nema ni dobitka

Lek je sve bolji

Kako se kutija prazni.

 

         Reči su za njega ljubavnice. Raskopčava pantalone. Osmehuje se od zadovoljstva. Uživa.

         Potpuno je zaboravio na festival najboljih radijskih ostvarenja na onom jezeru. Bled ili Ohrid ili Crno jezero. Ovog dana je, međutim, dan kada treba gloduru da predloži najbolja ostvarenja našeg radija. Ali, dotle će se već nešto desiti. Uostalom, neće ni otići na redakcijski sastanak. To je najbolje. Biće bolestan. Nije mu prvi put. Neka zdravi donesu presudu. Strah je pomeren i odložen, makar na privremeno.

          KAKO NAS PORAZ PRIVODI IZGUBLJENOM DOSTOJANSTVU I ZAŠTO JE TO LOŠE ZA NAS

          Vest da je Kroka smenjen čuo sam tek u ponedeljak. To nimalo nije čudno. Smene su se obično dešavale početkom vikenda kada su ljudi zabavljeni planiranjem odmora sa porodicom. Mogućnost masovne pobune zbog Kroke je isključena. Niko ga nije voleo. Ipak, morali su da ga poštuju. U dnu svojih malih krmećih zenica.

         Kroka se, pak, povukao u vikendicu na Dunavu ne javljajući se nikome. U redakciji su bili zadovoljni. Neće im praviti probleme. Još jedan neposlušni je elegantno odstranjen.

         U hladovitoj vikendici čiju je tihi očajnički mir upotpunjavalo šljapkanje, Kroka leži na leđima na drvenom podu prepušten debeloj crnoj devojci koja ga uzjahuje dok joj se velike dojke kao baloni sudaraju sa Krokinim zatvorenim očima.

         Više mu se uopštene diže. Pijan je. Mrak je pao u podne. Oseća samo da je za njega igra završena. U stvari, oseća da su ga izigrali. Nije očajan, nije čak ni tužan. Bilo je pitanje dana kada će se to dogoditi. Po glavi prebire razloge za smenu i ne može da utvrdi nijedan konkretan. Pisao je malo i retko. Poslednjih godina nije napisao nijedan redak. Uređivao je najpre spoljnu politiku, zatim unutrašnju, pa gradsku rubriku i najzad rubriku feljtona. Tu tek nije moglo bilo šta da mu se zameri.

        Devojka je zastala i pita ga da li je sve u redu.

        „Samo nastavi“ – kaže joj ne otvarajući oči. Vonj parenja, oštar i kiselkast para mu nozdrve.

         Postepeno shvata da su ga odstranili iz predostrožnosti. On je bio samo jedan urednik koji se nije javno suprotstavljao nego je samo gunđao i kao hodajuća grudva buduće lavine gneva izazivao podozrenje po hodnicima.

         Znao je šta sledi. Očekuju da se posle nekoliko dana pojavi u redakciji i da ih, sve hodajući uza zid, pogleda u oči. Neki će da  kriju pogled, ali većina će mu se smejuljiti u lice. To je poznata radijska patetika. Pojaviće se neka dobra ženska duša koja zna da se ranjena riba lovi najlakše. Biće to anđeo sklon padu. Pakleni anđeo.

        Tako mi i treba, pomisli. Sad ću morati da podnosim samilost onih koje sam prezirao.

         U sledećem trenutku pomisli da se nikad više neće vratiti u taj zoološki vrt. Ali, od čega će živeti? Šta će biti sa ovim malim ružičastim rupicama koje mu devojka navlači na lice?

         Štaviše, lišen pažnje malih novinarskih ulizica, kojih je puna redakcija, on zna da će umreti. Možda bi trebalo da telefonira. Toliko se gadio telefonskih poziva. Traži telefon.

         „Beži, skidaj se s mene. Da te više moje oči ne vide. Ostavi telefon, kad ti kažem.“

         Devojka je uplašena, ali intuitivno oseća da problem nije u njoj. On u njenim očima pak vidi da više nije urednik koji može da plaća honorare kolike i kome hoće.

         „Znaš…ne znaš ti ništa. Ja nikad nisam tuđi dinar… Nikad…razumeš.“

         Ona se ne pretvara da razume. Sad joj to više nije ni važno. Ona se više ne zanima za ovog starca. Balon se izduvao. Mali ružičasti balon sa ružičastom rupicom.

         Ali, on o njoj više ne razmišlja. Najteže mu sad pada pomisao na uredničku sobu. Ostavio je neke lične stvari tamo. Neke olovke, pisma, lule, duvan, boe pića u ormanu. I jastuče za ispod guzice. Sve više ga je bolela kičma i kad mu je sekretarica ponudila šareno jastuče on je primio bez razmišljanja. Može da zamisli kako će se njegov naslednik na tom mestu naslađivati činjenicom da je ofis pretvorio u privatni stan. Mogao bi da nazove sekretaricu i kaže joj da skloni to smešno jastuče. Ali, sad je kasno. U Dnevniku je uvek vladala oskudica prostora. Novi je jedva dočekao da uvali svoje dupe  u kancelariju. Vesti ne trpe odlaganja. Ispašće bolesni nastrani starac. Svi će pričati o njegovom jastučetu. Niko o njegovim stavovima. Ostaće upamćen po miderluku. Kao obesni a nemoćni turski paša. Čim se otrezni ili bar dovede svoju fasadu u kakav takav red, ide u redakciju da im se najebe keve. Nije ni slutio da se vreme prevrnulo kao voda i da u tom novom, stalno dolazećem vremenu više ne postoje autoriteti nego će se borba, pa čak i njegova, od sada voditi za goli život. Kakvi mediji, kakvi bakrači!