Taj
lagani korak kojim je hodao uz Trebišnjicu, pretvorio se vremenom u ritual. On
je od onih iz grupe koji svakog jutra među prvima porani. On se šali da mu je preostalo
malo vremena na raspolaganju, pa hoće da ga iskoristi. Skoro su mu izvadilu žuč.
Sam on je izgledao, sa strane, tako misli o sebi, kao kakav isluženi sportista,
od onih konja koji su istrčali sve trke. I svestan je da njegov izgled utiče na
način kako razmišlja. Ruke su mu opuštene, najčešće vise sa strane, bez naglih
pokreta. I već se nagnuo, pokupio sa stola preostale domine koje mu pripadaju. Za
stolom ih je četvorica. Nije mislio o igri, povremeno je bacao pogled na onu
stranu gde je, nekad su je tako zvali, stajala “crna grdosija”. Onaj koji igra
s njim reče: “Sve ti je to od lekova.” Moli ga da razmisli o tome, o svom bolu
u želucu. Mada je znao da nije tako, i sam je rekao: “Lekovi.” Pored napuštene železničke stanice u Trebinju ostavljena je, kao uspomena
na vreme kada je ovuda prolazila štreka, lokomotiva. Tuda je svojevremeno prolazila
pruga uskog koloseka, žila kucavica Hercegovine, do Neuma. Ovo je po zamisli K
und K, koja je gradila prugu, znak civilizovanja nakon aneksije Hercegovine
1876. On je sedeo u svojoj crveno-plavoj-beloj trenerci, i s odogvarajućim mokasinama
na nogama. Njegovu pažnju od domina odvlačio je dečak koji je obletao oko
lokomotive. Dečak je, poverio se, dobio zadatak da opiše lokomotivu, prepiše
podatke s nje, treba mu petica.
Sećao
se mesta na koja je mogao da ode kao dete, lopte za kojom su trčali, smeha. Pomalo
dementi geometar Petar po ko zna koji put je pričao da je u Libiji trasirao
koridor za vodovod. I danas ispred stanice, u kojoj je zapušteni penzionerski
dom, za stolovima, grupe penzionera igraju domine i pretresaju kako im je bilo
u vreme Broza, kako je izgrađena HE Trebišnjica, Farbrika alata, kada je pala
Bileća u ruke partizana. I kao da je ovde postojala jednostavnost ljudskih
odnosa, iako je svaka od ovih jedinki bila neumoljivo posebna. On je jedan od onih
penzionera koji zna valjano istoriju Hercegovone, profesor je srpskog jezika. Baca
pogled put dečaka, zna dobro čiji je mali unuk, i kakav zadatak ovde ima. Čekali
su ga da nastavi igru, mrmljaao je, rekao: „Dalje.“ On ne može da kaže dečaku
da je s tom lokomotivom njegov pradeda odvezen u vagonu za stoku put jama 1941.
A onda je desna ruka ponovo počela da mu drhti, spustio je jedinu dominu na prljav
sto. Hladna, crna lokomotiva miruje, dobro očuvana i restaurirana, dečak s
blokom u ruci crta lokomotivu i prepisuje s metalnih tabli podatke: na crvenoj
obojenoj ploči stoji da lokomotiva tovari u bunker 3 tone uglja, da joj treba 7
i po kubnih metara vode, i mora da izmeri koliko je uski kolosek širok. On
neprekidno pogleduje na onu stranu gde je dečak, ne ide mu igra, ima duplo golo
u rukama. Prošao je još jedan krug slaganja domina bez njega. Voleo bi da dečak
dobije peticu.
Нема коментара:
Постави коментар