Pogledom sam prešao po ogromnoj promajnoj hali. Njen prostor je bio pretrpan najraznovrsnijim potrepštinama potrošačkog raja. Na paletama naslaganim jedna na drugu, kao muve kad se pare, obavijene najlonom, čekale su dečje radosti: bananice od kakaa, keksići, tetrapak lažnih sokova od bresaka, kajsija, borovnica i kivija, zelene salate, testenine u providnim folijama, regeneratori, farbe za kosu, wc sanitari uz jogurte i nestvarno žute majoneze.
Ispred mene nalazila su se velika megamerketska kolica, u svemu nalik onim bolničkim za transport pacijenata kroz velike liftove. Sve je bilo zakrčeno gajbama piva, kesama punim bajatog tosta, plastičnim bezvrednim predmetima, čokoladicama iz Belgije poznatim po onom gušteru, stranim pićima okićenim svetskim priznanjima, smrznutim pilićima.
Na grubom pultu sklepanom od dasaka pa okovanom pocinkovanim limom, mestimično zarđalim i proderanim, nalazila se sveska u koju je trebalo da upišem kako se zovem, broj otpremnice za robu, broj kola kojim sam robu dovezao, podatke o sebi, matični broj i čas u koji sam došao.
Na osnovu toga sam pretpostavljao da nisam zakasnio. Upravo sam tempirao poslednjih trideset minuta pre zatvaranja, jer je tada bilo izvesnije da me osorni magacioneri koji su o pojasu nosili barkod čitače kao šerifi pištolje, neće iz nekog samo njima znanog razloga odbiti da usluže. U to vreme oni žure da pozavršavaju poslove, ne maltretiraju previše jer misle na ručak, na svoje kuće u okolnim kolonizovanim selima odakle potiču i u koje će ih uskoro megabus megamarketa vratiti.
A onda mi se dogodio gaf sa hemijskom olovkom. Ponestajalo je mastila ili šta već one sadrže u sebi, upravo kad sam potpisivao „primopredajnicu“. Čvornovati koji je primao robu podiže obrve i iznenada ozaren reče:
- Dođi sutra sa novom otpremnicom.
Ako niste znali, svo ono ljupko šarenilo što pripada megamarketima, poput malih kafeterija, frizeraja, pedikira, pekara, menjačnica, ribarnica, palačinkarnica i picerija i dečjih igraonica i sličnih zabavnih i na prvi pogled dopadljivih sadržaja, svoj opstanak duguje ovoj prljavoj magacinskoj utrobi megamarketa sa spodobama poput Plećatog, Čvornovatog, Kockara, Gurača, Kurve, Konja...
Oni su ti koji primaju robu. I vrlo dobro znaju da su kičma sistema.
Njihova potreba da nadvladaju nama dobavljačima nije, shvatio sam to posle izvesnog vremena, poticala od mržnje niti čak zavisti. Radilo se tu o nečemu mnogo suštastvenijem.
Radilo se o trgovini!
O trgovini na kojoj se zasnivaju svi ljudski odnosi.
Kupovina i prodaja!
Pravila su jednostavna. Onaj koji kupuje uvek je u prednosti nad onim koji prodaje.
I zato smo prinuđeni da podnosimo sve što rade sa nama, jer smo mi oni koji prodaju.
I to je sve što bih rekao o zlim čarobnjacima u megamarketima.
Vule je, po svemu, dobar lik. Usko bledo lice i krupne crne oči.
Ne znam tačno da kažem koliko bismo se još zlopatili sa obesnim zmajevačkim, kulskim i bačkopoljskim momcima iz megamarketovog magacina da slučajno ne otkrismo tu dobru dušu kao protivtežu.
Uprkos sitnoj građi delovao je pouzdano, onako utegnut u uvek ispeglanu uniformicu, veselih krupnih očiju. Njegovo je bilo samo da nadgleda ulaz i izlaz robe. Naročito takozvane povrate robe koja nije, u predviđenom, strogo određenom roku bila prodata.
Ti „povrati“ su bili mučni jer su sramotili proizvođače čija roba nije uspela da nađe, kako se danas govori, put do kupca.
Družina iz magacina je takve situacije prosto obožavala. Likovala je, izvikujući glasom gospodara svemira ime firme ili proizvođača, takvih proizvoda.
Bila je to prilika da dodatno unize dobavljače.
Vuleta nisam nikad čuo ni video da se raduje tim povodom.
Zog toga ga jednom prilikom zamolih da pripazi na robu koju ću ostaviti u ćošku magacina „neulistanu“, jer za tih nekoliko sati koliko je sigurno trebalo da čekam morao bih da obavim u gradu neku neodložnu stvar. Bilo je to u magacinu megamarketa ravno svetogrđu i trgovački bog Merkur bi se, svakako, gadno naljutio.
- Je l’ može, Vule ?
On je ćutao i gledao pored mene kao da od nekog drugog očekuje odgovor.
Posle mog ponovljenog, pomalo nabusitog pitanja, on se nasmeja onim svojim živim crnim očima:
- E, jesi dosadan!
I primi robu.
Trudio sam se da ne zloupotrebljavam tako često njegovu spremnost da mi bude na usluzi. Ali, prijalo mi je da pomislim da ću imati koga da zamolim za pomoć ako se nađem u škripcu.
Jednom mi neki šofer iz Užica, dok smo čekali na prijem robe, reče:
- Ko bi rekao da je Vujica bio na Golom otoku.
Bio je premlad za Goli otok. Prvo je što sam pomislio.
Ali, posle sam čuo da Vuletova priča nije imala nikakve veze sa Staljinom, informbiroom, Titom i bilo kakvom politikom. Ukoliko pod bavljenjem politikom ne računamo to što je, kao sasvim mlad, da bi se napravio laf pred devojkom, ošamario milicionera na korzou.
Milicija mu je sve pedantno vratila na svetom Grguru. Otada vuče desnu nogu i, kako je neko od personala rekao, ima šum na srcu.
I tako su Vuleta, malo pomalo, svi počeli da koriste za ovo ili ono. A on nikoga nije odbijao niti pokazivao da mu je bilo šta teško.
Saznali smo da kod kuće ima bolesnu ženu i ostavljali bismo mu kao mali znak zahvalnosti ponešto od našeg espapa koje bi nam obesni menadžeri megamarketa vraćali kao robu „usporene prodaje“. Poneki raspareni tanjir, tacnu, reklamne uzorke deterdženta za veš, sasvim ispravne kolače, dobar sir kome je jedina mana bila što stari i što mu uskoro izlazi predviđeni rok prodaje. On bi samo žmirnuo:
- E jeste dosadni!
Prolazilo su meseci takve „saradnje“ sa Merkatorom.
Postepeno smo se navikavali na surove belosvetske trgovačke zakone.
Činilo se da nam Vule više nije potreban.
I životinja u magacionerima kao da se zamorila.
Pa ipak, kad bismo u pozadini kao, sada već slučajni lik, videli Vuletovo lice, izgledalo nam je da u magacin prodire više sunčevog svetla.
A onda ga jednog dana nije bilo, pa drugog...
Nije ga bilo čitavog meseca.
Najzad se pronese vest da mu je žena umrla.
Saznali smo gde stanuje i nas nekoliko sutradan ujutro potrpavamo se u crveni kombi i idemo u obližnji Maglić. Hoćemo da mu izjavimo saučešće. Da mu se nađemo. Dobrim ljudima je danas potrebna pomoć.
Velika stara švapska kuća, skoro urušena. Vidi se cigla na fasadi.
Ispred nje šljiva, nerotkinja.
On sedi u masivnom ganku za golim belim plastičnim stolom , sa nekim komšijama, još bleđi i sitniji. Jedna žuta sveća gori na zamrzivaču.
Prilazimo bez reči. Sve što se govori u takvim prilikama je besmisleno. Ne znamo šta da kažemo.
Kad nas ugleda, oči mu se raširiše u onaj samo njegov bezglasni, stidljivi osmeh:
- E, jeste dosadni!
Нема коментара:
Постави коментар