Dobar je čovek, ovakvi se ne sreću svaki dan,
mislio je. I primače sebi staklenu pepeljaru na kojoj je stajala reklama za Jelen pivo.
Pušio je i kao da je čekao šta će dalje biti. Na trenutke se ponaša, ima tu
naviku, suvo. Oseti i neko potajno, oporo zadovoljstvo što je takav kakav je.
Iza njega su utopije i verovanje da ga negde čekaju slava i pare. To je jednom
ocu Milovanu rekao, naiskap, kao da se vode napio. Tu urođenu naivnost da je u
belom svetu bolje nasledio je od majke Vere. Nije ni slutio kakvim će se sve
poslovima baviti i kakvi ga sivi snovi mogu saletati. Ponekad misli da nije sam
u svojoj koži, da su u njoj bar dvojica: jedan dovitljiv i tata-mata, koji mu
daje nadu, drugi tuta-muta koga ne zanima ništa drugo nego tipologija i
morfologija postindustrijskog prostora. Ima i osećaj da ga neko skriven
neprekidno posmatra. Pa dobro, nije ni došao da danas svira na harmonici. I
najednom ga obuze sumnja: hoće li uspeti da ubedi ovog vedrog starca? S blagim
uznemirenjem slušao je rapavi glas. Nalaze se dva dana uzastopce na istom
mestu. Nekada sam odbrojavao godine od rođenja, rekao je pukovnik Gradimir, a
sad otpozadi: računam koliko mi je ostalo zrna na klipu. Gledao je u to
preplanulo, naborano lice. Da dođe do cilja, shvatao je, mora savladati njegovu
samouverenost i svoju malodušnost. Gledao je svoj lik u velikom staklu kafea
hotela Moskva i video mladalačko lice, uokvireno lepom kosom;
izgledao je sasvim pristojno. Oduvek je sanjao da postane arhitekta, ali nije
mislio da će se sve, nakon deset godina rada, svesti na rutinske poslove
prepravki u starim i zapuštenim stanovima, raspoređivanje gde će biti okrenuta
glave onoga koji spava u krevetu, gde može da stane veš mašina, kako da se u
stara kupatila uklope kabina, WC šolja i bide. Zavidljivo je mislio o kolegama
koji oblikuju vile, aerodorome, poslovne centre: i ta patnja je vrsta njegove
duševne slabosti, sanjao je o radu na projektima gde celinama menja pređašnje
funkcije i namenu. Neke stvari morao je da razume ranije, da talenat nije
presudan u svakoj igri. Sve ovo je počelo davno da ga opterećuje i uznemirava.
Trudi se da sagovornika gleda s poverenjem. Najradije bi svemu okrenuo leđa da
kod kuće nema dete i ženu, da ne mora da donese tople kifle i puter. No, šta tu
ima toliko tragično, besmisleno? Treba u izlaganju projekta pukovniku da ide
uobičajenim redom: prvo zahtevi starca, posle mogućnosti, pa ideje i na kraju
realizacija. Zanimljivo je da je želje sagovornika uvek primao sa čarobnim
mirom. Ni sam ne zna kako je dolazio do ovih ljudi koji mu donose poslove,
ponekad to izgleda zamršeno da ne veruje u šta se upušta. Njegov rad, naravno,
zavisi od novčanih mogućnosti naručilaca posla, uvek se moli da ne naleti na
kakvu ciciju i buzdovana. Ipak je na dobrom glasu kada su u pitanju ovakvi projekti.
Umeo je da napravi analizu stana ili kuće i predloži dobar raspored. Kupovao je
časopise za arhitekturu, skupljao kataloge, da bi mogao da odgovori na pitanja
klijenata. Danas mu je naručilac posla penzionisani pukovnik Gradimir. Njega je
pukovniku preporučio očev prijatelj Matija. Pukovnikova ruka se blagonaklono
spustila na njegovo rame, blago ga je pljesnuo i ponovio je rečenicu od juče:
Ti si, znači, Milovanov sin. Nije se trgao, samo je klimnuo glavom, nasmešio
se. Pomislio je da ima staraca koji umeju da se razmašu i da zasijaju. Pred
njim je sedeo čovek u dubokim osamdesetim, dobro očuvan, kako bi rekla njegova
majka Vera. Pukovnik je imao jasan, razgovetan glas: nije krio od ljudi o čemu
govori. Njegove oči su gledale sagovornika i izgledale, zaista, vesele. Na
reveru je imao malu značku. Hteo je da otvori fasciklu s podlogama stana koje
mu je pukovnik poslao prekjuče po Matiji, ali mu se činilo da nije vreme. Morao
je da čeka i sluša pukovnikovu priču. Pukovnik ima sina inženjera u Finskoj, radi
za onu fabriku mobilnih telefona, rekao je. Tamo je u timu koji se zajebava sa
čipovima, nasmejao se. Povremeno je, ravnodušno, lupkao po staklu na stolu.
Delovao mu je i aktivnijim nego što je trebalo. Sin se oženio Finkinjom, ima
ćerku, i ne misli da se vrati. Pukovnik Gradimir je izbeglica iz Sarajeva, rat
ga je doneo u Beograd. Povukao se na vreme, one smutne 1993, ali nije na vreme
menjao trosoban stan za valjan ovde, rekao je. Umrla mu je žena Jelisaveta,
pred bombardovanje Srbije 1999. Okretao je glavu levo i desno, kao da je
periskop, ali je neprekidno gledao njega, osmehujući se gotovo pokroviteljski.
Znači, ti si Milovanov sin, uzdahnuo je. Tada je saznao da su Milovan i
pukovnik Gradimir iz istog kraja. Konačno je zastao, Gradimir se pozdravio s
grupom penzionera koja je sela za sto u dubini bašte. Dosta penzionera,
primetio je, sedi u kafeu hotela Moskva; uglavnom su to, vidi se po
odelima, ljudi koji su izgubili korak s vremenom i modom, nekada dobrostojeći:
vojna lica, diplomate, sportisti, novinari. Pukovnik je krenuo s pričom da je u
dva meseca morao tri puta u Sarajevo na sahranu: umro mu je komandant divizije,
pa je umrla operska diva u koju je bio zaljubljen i s kojom se umalo nije
oženio, a umro je pre dvadeset dana i doktor Muhamed koji je pomogao njegovoj
Jelisaveti kod neke opasne bolesti. Ta putovanja je povezivao sa svojim
strahovima: s nestajanjem ljudi koje je znao i voleo gasi se i njegova
sigurnost u sebe. Te sahrane kao da su bacale svetlost na put koji je pred
njim, kao da su ga nagonile da traje, rekao je; i njemu izgleda da njegova
volja da živi dolazi niotkuda. Onda se neprimetno trgao, pa zastao s pričom o
umiranju i davanju. Da počnemo priču o onome zbog čega smo ovde, rekao je
pukovnik. Tada je on otvorio crvenu fasciklu na kojoj je i stajala nalepnica:
Pukovnik Gradimir, uveren je da to starcu nije promaklo. Starac je napravio
grimasu, kao da je hteo da potvrdi da je on spreman na sve. Rukom kao da mu
pokazao da počne. Pukovnik je, pre dva dana, napravio blagi uvod: da je stan
koji je zamenio za veliki stan u Sarajevu mali, ali je na lepom mestu, kod
Kalemegdana, u ulici Rige od Fere. Njemu samom je to dovoljno, tih pedeset i
dva kvadrata, a ako treba ima i soba u kojoj namernik može da prespava. Nije
rekao sin i snaja, unuka, vidljivo je bilo da je sina privremeno prekrižio. On
je oprezno, imao je iskustva sa ovakvim ljudima, izložio koje bi promene
trebalo napraviti u stanu, kako stan, zavisno od para koje pukovnik namerava da
uloži, da se prepravi. Nes kafa pred njim, u staklenoj čaši, ohladila se; nije
uspeo da je okusi, kao da je na nju zaboravio. Kada je pomerio čašu da pokaže
crtež A3, osetio je da je čaša hladna. Na njegovo iznenađenje, pukovnik je
klimao glavom. Prvo je mislio da starac ne razume o čemu govori, a onda je na
osnovu pitanja shvatio da je upućen u funkcije prostorija u stanu. Na trenutak
ih je prekinuo momak koji je prodavao knjige o ezoteriji, ali mu je pukovnik
resko odmahnuo rukom. Vrlo brzo je shvatio da se Gradimir slaže sa svim što je
predložio. Pukovnik je nekada bio profesor na Vojnoj akademiji u Sarajevu,
predavao je psihologiju ratovanja ili nešto tome slično. Dok je uz dobijena
uputstva, stavljajući dogovoreni avans u džep, sklapao fasciklu, iznenadio se s
kojom sigurnošću pukovnik govori o Makijaveliju, o Staljinu, o Malaparteu.
Polako je prihvatao da ima posla sa čovekom u kome je akumulirano znanje i
iskustvo. Tada ga je pukovnik opomenuo da se kafa ohladila. I kada je,
zadovoljan, mislio da je sastanak gotov, pukovnik je rekao: Starost dolazi
odjednom. Posle ovih reči on je ćutao, valjda je i uzdahnuo. I kao da je ovo
bio uvod u drugu priču o umiranju, o stradanjima u ratu, pa i nastavak one o
sahranjivanju u Sarajevu. Slušao ga je i nije ga prekidao. Nije mogao da
zaključi šta je povod za ovu starčevu ispovest. Misli su mu lutale, kako da od
kupatila s malom kadom i ostave napravi trpezariju i kupatilo s kabinom i
tušem. Pozvao je kelnera da plati, ali je pukovnik gotovo grubo rekao: Ne
dolazi u obzir. Dok se kelner udaljavao, pukovnik je dodao: Ne volim nigde da
putujem. Sve je više mesta, dodao je, na kojima ljudi pitaju: Ko je ovaj? Nije
znao šta da kaže, niti je bilo pristojno da ga teši. Mislio je na svog
tuta-mutu koga zanimaju samo tipološke celine stanovanja. Pukovnikovih
ispisnika ima sve manje; tamo gde je odlazio sada su neki drugi ljudi. Polako
je popio ostatak hladne kafe. Negde iza njega se valjao stari san da studira na
Pratu u Bruklinu umetnost. Kada je pukovnik ustao, dodao je: Sve je više i onih
za koje ja pitam: Ko su ovi? Starac je pozdravio Milovana, ne pitajući ga kada
donosi projekat. Stavio je crvenu fasiciklu ispod pazuha i krenuo ka Slaviji, a
starac prema onim penzionerima.
("POLITIKA",Beograd,
02.12.2012.)
Нема коментара:
Постави коментар