Kada se spustio na obalu i udahnuo duboko
vazduh s mora javila mu se misao da je za određne odluke i poslove, za koje je
mislio da ima vremena, kasno. Desetak minuta se ništa posebno nije događalo. Po
krutom kazivanju starih pisaca za ovaj trenutak bi se reklo: kao da se
zaustavio sat. Prisetio se velikog sata sa rimskim brojevima od dvanaest razdvojenih
polja, obrnutih emajliranih trapeza, koji je gledao jesenas u antikvarnici u
Berlinu. Na satu je nedostajala ploča s brojem sedam. Kolebao se tada: ovaj sat
je sam po sebi za priču. I poželeo je da ga ima u kući, ovde na moru. Spustio
je ruke na stakleni kafanski sto i pomerio pepeljaru. Ponekad dosada u Perastu
ubija, rekao bi Bajdo. Uz more je prošao čovek sa gajbom sardina. Za njim se
vukla crna mačka. Bože moj, uzdahnuo je, nije vreme za mistiku. Na ponti je
stajao, kao i svaki dan, krupni Bajdo, koji barkom vozi turiste na ostrvo sa
crkvom; oslonjen je ramenom o prazan jarbol za zastavu. I ovaj dana je,
osmehnuo se, lep letnji dan. Valjda je bilo i malo toplije nego prethodnog
jutra. I ovog prepodneva se spustio do oživelog kafea hotela Konte da popije
kafu i u kioskui kupi novine. Umorio se od prebiranja hartija koje govore o
dubini mora u zalivu, o jedrenjacima koji su ovuda plovili i kurvama u
Lepetanima, o gusarima i kraljici Teuti, Veneciji i amforama, lovoru i
mozaicima. Na onoj strani zaliva, iznad vila koje se grade, pomerali su se
kraci dizalica, ali do njega nije dopirao otuda zvuk. Na starim gravirama nema
ovih prizora, zavrteo je glavom. Nebo je bilo skoro bez oblaka. Omaleni Ciganin
gurao je u kolicima, nalik na ona za saldoled, prikupljene limenke od piva,
sokova i koka-kole. Na hotelu su se otvorila vrata koja iz restorana vode na trg
ispred katedrale i kelner mu je doneo espreso i vodu. Fasada hotela je, kao i
druge ovde, od kamena, sa prozorima i vratima od prirodnog drveta. Zamišljao je
kako ispod stola za kojim sedi prolazi korito glavne kanalizacije i kako bi
valjalo da trg, uz spomenike admiralu i slikaru, ima i fontanu. Ipak je ovo
barokni grad. Pristigla devojka je govorila engleski, pitala je Bajda koja je
cena prevoza do ostrva sa crkvom. Bajdo je razumeo devojku i ponudio je da je
preveze za osmeh. Posle izmenjenih nekoliko rečenica dogovrili su se za cenu.
Devojka u farmerkama mu je bez reči pružila pare, a onda se smestila na pramac,
pomerajući koketno kosu. Devojka je izgledala, mogao je da potvrdi, pristojno.
Nije bilo vetra, ni talasa i barka je, uz brujanje motora, krenula prema
ostrvu. Kroz naočare za sunce Rej Ban posmatrao je ljude i stvari. U zaliv je
ulazio veliki brod i video je dim iz njegovog dimnjaka. Zaključio je kako bi
valjalo po ovakvom vremenu isploviti na ribarenje pred mrak. Hteo je da nešto
pita kelnera Vasa, ali se predomislio. Žurno je spakovao novine; majica na
leđima bila mu je mokra od znoja. Zaustavio se i kabriolet-autobus iz koga
znatiželjnima pokazuju zaliv. Taj autobus sa turistima sa kruzera u Kotoru
parkiro se uz parking. Putnici su izlazili na obalu. Ponovo se vratila
slika sata u antikvarnici u Berlinu, onoga bez emajliranog, rismkog broja
sedam. Bajdo, bez devojke, klizio je s barkom od ostrva prema obali. Kolebo se
da popije još jedan espreso. Njegova majka Stana je nekada govorila da je
ljudska glad da se vidi daleki svet besmislena. Usplahireni crnomanjasti vodič
objašjavao je grupi na francuskom da do Muzeja moraju peške. Ali to je jedva
pedeset metara, rekao je. Ta slika, ili njoj slične, kao i njegovo pijenje
kafe, ponavljaju se danima, samo se jezici menjaju. Nije poliglota, ali razume
i francuski. Kada je pomislio da je vrsta voajera, oglasio mu se mobilni i on
je nekome rekao: Ja sam.
Нема коментара:
Постави коментар