RATKO DANGUBIĆ: SAHRANA

Bojim se da ne govorim ništa posebno, već samo o stvarima, događajima i ljudima koje svi srećemo. Ponekad za priču i ne treba izmišljati, niti trebaju metafore. Postoje i dani kada ne prihavatamo da poverujemo u bilo šta i u bilo koga. Stigao sam na odredište negde oko jedanaest pre podne. Promolio sam onda glavu kroz prozor na vratima auta i posmatrao ulicu s drvoredom lipa. Nalazio sam se u gradu u kome je, kako u žargonu kažu, ludara. Misli su mi bile bezbojne kao da su od kvarca. Umem sebe da zavaravam, pa krenem da ih odmotavam i nasumice. Doputovao sam u grad na sahranu, ali kapela se otvarala tek za dva sata, pa nisam znao kuda bi. Upozorili su me na ovo, ali ja ne slušam. Samo jedna stvar me uvek iznervira: cinično sebi zahvaljujem na gluposti koju napravim. Nisam imao kuda, nego sam svratio u kafanu koja se učinila pristojnom. Savladao me je nestvarni umor, kao da imam gorznicu. Za susednim stolom u kafani su sedela dva medicinska tehničara, tako sam razumeo iz njihovog razgovora, koja i rade u toj obližnjoj bolnici za psihijatiske bolesti. Izvukao sam iz džepa novine i nastojao sam da, uz gorku kafu, čitam. Debeli tehničar je drugog oslovljavao sa Profesore. Ne svojom voljom, prisustvovao sam razgovoru i jadanju kako doktori mnogo kradu, kako je ludnica postala ruševina, kako bolesni nekontrolisano idu po gradu, prose i moljakaju za hleb i cigare. Profesor je rekao da ovde nisu skrajnuti otpisani bolesnici, nego i oni sami s njima. Pomislio sam i da je zaista svejedno da li razgovoru prisustvujem ja ili neko drugi ko bi mogao ovo da razume. Na neki način pristao sam da budem zatočenik njihovih reči. Kasnije ću na internetu kopati po ovome: izgleda da je njihov razgovor imao dejstva na mene. Tema me je ponukala da se uznemirim, i to me nije obradovalo. Po novinama su se nalazili i komentari da ljudi tamo žive u nehumanim  uslovima, a bacaju se milioni za oslobađanje kriminalaca iz zatvora. Na primer: za vakcinu za smrtonosni grip, koju narod  nije prihvatio, ima komentar, spiskane su velike pare. Debeli tehničar je rekao da je i u zatvorima bolje. Profesoru je od svega toga bilo muka. Debeli je doda kako  uzimamo špijunske satelite, citirao je novinara, a nemamo pare za manje ludake od onih koji su zakupili satelit. Lupkao je metalnim novcem. Bruka i sramota, dodao je Profesor i uzdahnuo: Dobro ti zapažanje. Vrlo dobro zapažanje. Imamo stado bahatih i mentalno nezdravih političara, rasprodata je imovina koju je narod vekovima sticao, nije odustajao Debeli. Po njemu kod nas je stvarno ludilo skrenuto s očiju javnosti. Niko da stavi prst na čelo i opali: ne treba pištolj, rekao je. Debeli je laprdao i o kolektivnom narcizmu, o  prevarama, o muzeju psihijatrije, pa dobro, rekao je: neka se bar negde vidi ko je ko. Sahrana na koju sam poranio je krenula na vreme, pop je pojao, jedan rođak pokojnika je lepo govorio o preminulom. Ispratili smo normalnog čoveka, ne bi ime da mu spominjem: nije ni sanjao da se nađe u ovakvoj priči. Vreme prolazi, i ne znam zašto nikome nisam ispričao ovu priču. Ne krijem da ne volim ove sumorne rečenice, a moram priznati da tu i nema nikakvog uživanja. Ovde bih se zaustavio: valjda se sve ovo dogodilio ili se samo sećam stvari koje malo ko hoće da pamti.