MILAN TODOROV: LIVADA

Ko kaže da prijateljstvo između muškarca i žene nije moguće? Već posle deset godina braka postajete prijatelji.

Mene su sve devojke koje sam imao ostavile. To je dokaz da se može ostaviti pušenje.

On je bio student generacije. Niko nije toliko plaćao profesore!

Moj prijatelj Pera stalno menja žene. Plaši se da mu žena ne pređe u naviku.

Više ne govorim sa ženom. U pitanju je zavera ćutanja poznatija kao omerta.

Kod nas se zna i ko kosi i ko vodu nosi. Samo se ne zna čija je  livada.

ZORAN T. POPOVIĆ: ZALUĐIVANJE

Jako sam razočaran. Ipak sam od smaka sveta mnogo više očekivao.

Pozorišna predstava je otkazana zbog bolesti Hamleta.

Seks, droga i turbo-folk!

Moj psihijatar uporno hoće da me izleči. Samo se zaluđuje!

Nikada ne tepajte ženi: anđele moj, anđele moj. To u njoj samo provocira đavola!

Otrgao sam od zaborava jedan moj stari aforizam. Ponovo sam ga napisao.

Iako sam otišao u penziju, ja i dalje ništa ne radim.

RADE JOVANOVIĆ: TO JE NAMA NAŠA BORBA DALA

U svakom ratu na kraju pobeđuje razum. Nažalost, Srbija je u miru!

Ovo je sasvim drugačije vreme. Sa setom se sećamo štrajkova glađu!

Mi smo se za ovo žestoko borili. Najčešće protiv sebe!

Ne plaše nas priče da ćemo gladovati, već što prelazimo s reči na dela!

Poruka „drž’te lopove“ ima svoje prednosti. Imaćete vlast u rukama!

RATKO DANGUBIĆ: MOVING DAY

MOVING DAY, novi roman Ratka Dangubića,  stalnog saradnika PARADOKSA,  nalazi se u užem izboru za NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2012. godine.

RATKO DANGUBIĆ: SAMO SE JEZICI MENJAJU

Kada se spustio na obalu i udahnuo duboko vazduh s mora javila mu se misao da je za određne odluke i poslove, za koje je mislio da ima vremena, kasno. Desetak minuta se ništa posebno nije događalo. Po krutom kazivanju starih pisaca za ovaj trenutak bi se reklo: kao da se zaustavio sat. Prisetio se velikog sata sa rimskim brojevima od dvanaest razdvojenih polja, obrnutih emajliranih trapeza, koji je gledao jesenas u antikvarnici u Berlinu. Na satu je nedostajala ploča s brojem sedam. Kolebao se tada: ovaj sat je sam po sebi za priču. I poželeo je da ga ima u kući, ovde na moru. Spustio je ruke na stakleni kafanski sto i pomerio pepeljaru. Ponekad dosada u Perastu ubija, rekao bi Bajdo. Uz more je prošao čovek sa gajbom sardina. Za njim se vukla crna mačka. Bože moj, uzdahnuo je, nije vreme za mistiku. Na ponti je stajao, kao i svaki dan, krupni Bajdo, koji barkom vozi turiste na ostrvo sa crkvom; oslonjen je ramenom o prazan jarbol za zastavu. I ovaj dana je, osmehnuo se, lep letnji dan. Valjda je bilo i malo toplije nego prethodnog jutra. I ovog prepodneva se spustio do oživelog kafea hotela Konte da popije kafu i u kioskui kupi novine. Umorio se od prebiranja hartija koje govore o dubini mora u zalivu, o jedrenjacima koji su ovuda plovili i kurvama u Lepetanima, o gusarima i kraljici Teuti, Veneciji i amforama, lovoru i mozaicima. Na onoj strani zaliva, iznad vila koje se grade, pomerali su se kraci dizalica, ali do njega nije dopirao otuda zvuk. Na starim gravirama nema ovih prizora, zavrteo je glavom. Nebo je bilo skoro bez oblaka. Omaleni Ciganin gurao je u kolicima, nalik na ona za saldoled, prikupljene limenke od piva, sokova i koka-kole. Na hotelu su se otvorila vrata koja iz restorana vode na trg ispred katedrale i kelner mu je doneo espreso i vodu. Fasada hotela je, kao i druge ovde, od kamena, sa prozorima i vratima od prirodnog drveta. Zamišljao je kako ispod stola za kojim sedi prolazi korito glavne kanalizacije i kako bi valjalo da trg, uz spomenike admiralu i slikaru, ima i fontanu. Ipak je ovo barokni grad. Pristigla devojka je govorila engleski, pitala je Bajda koja je cena prevoza do ostrva sa crkvom. Bajdo je razumeo devojku i ponudio je da je preveze za osmeh. Posle izmenjenih nekoliko rečenica dogovrili su se za cenu. Devojka u farmerkama mu je bez reči pružila pare, a onda se smestila na pramac, pomerajući koketno kosu. Devojka je izgledala, mogao je da potvrdi, pristojno. Nije bilo vetra, ni talasa i barka je, uz  brujanje motora, krenula prema ostrvu. Kroz naočare za sunce Rej Ban posmatrao je ljude i stvari. U zaliv je ulazio veliki brod i video je dim iz njegovog dimnjaka. Zaključio je kako bi valjalo po ovakvom vremenu isploviti na ribarenje pred mrak. Hteo je da nešto pita kelnera Vasa, ali se predomislio. Žurno je spakovao novine; majica na leđima bila mu je mokra od znoja. Zaustavio se i kabriolet-autobus iz koga znatiželjnima pokazuju zaliv. Taj autobus sa turistima sa kruzera u Kotoru parkiro se uz parking. Putnici su  izlazili na obalu. Ponovo se vratila slika sata u antikvarnici u Berlinu, onoga bez emajliranog, rismkog broja sedam. Bajdo, bez devojke, klizio je s barkom od ostrva prema obali. Kolebo se da popije još jedan espreso. Njegova majka Stana je nekada govorila da je ljudska glad da se vidi daleki svet besmislena. Usplahireni crnomanjasti vodič objašjavao je grupi na francuskom da do Muzeja moraju peške. Ali to je jedva pedeset metara, rekao je. Ta slika, ili njoj slične, kao i njegovo pijenje kafe, ponavljaju se danima, samo se jezici menjaju. Nije poliglota, ali razume i francuski. Kada je pomislio da je vrsta voajera, oglasio mu se mobilni i on je nekome rekao: Ja sam. 

RADE JOVANOVIĆ: IZUMIRANJE NARODA

Šteta što je propao smak sveta. Mi smo bili obavili sve pripreme!

Nije lako biti nebeski narod. Svi te gledaju sa visine!

Naš ministar je bio na robiji. Međutim, na vama je da dokažete poštenje vašeg!

Moramo misliti na budućnost kao da će mir trajati sto godina!

Naši radnici se do posla voze avionom... Na Zeland, u Kanadu...

Ceo svet je normalan. Samo smo mi pametni!

Možda je u prošlosti bilo sposobnijih naroda od Srba. No, oni su već izumrli!

Nije problem što su Srbi deljivi, već bez ostatka!

MILAN TODOROV: IZDAJA VUKA BRANKOVIĆA

Zašto je u Srbiji  poslastičar ministar kulture?

Zato što je vlast slatka.

Vuk Branković se  oseća izdano.

A što se tiče borbe protiv kriminala, kod nas je najviše neopredeljenih građana. Oni malo kradu, a malo su pošteni.

Moj komšija nije star, samo je izrađen. Pre deset godina su ga izradili i ostavili bez posla.

Srpska sela su lepša od Pariza. Pogotovo ona čiji stanovnici rade kao gastarbajteri u Francuskoj.

Moj kum sam plaća štampanje svojih knjiga. On je samostalni umetnik. 

ZORAN T. POPOVIĆ: UŽIVANJE

Komšija mi je pozajmio dva metra drva da se ogrejem. On je moj topli brat.

Poznata pevačica uživa u trudnoći i sa nestrpljenjem očekuje dan kada će se utvrditi ko je otac njenog deteta.

Uz dužno poštovanje, dragi moji prijatelji, jebaću vam mater.

Biće skoro propast sveta, zaključak je sa sednice srpske vlade.

Danas ništa nisam radio i uživao sam u svom poslu.

RATKO DANGUBIĆ: VUK I STADO

Vlada najavljuje da će i naredna godina biti teška. Tek kada ona ode možemo da se nadamo boljitku.

Treba ljudima dozvoliti da izaberu i svoga grobara. Jednom se živi.

Čije su ovce toga je i livada. To je omogućilo da i vuk ima svoje stado.

Kada govore političari, nema na ekranu TV upozorenja koliko gledalac treba da ima godina. Naprotiv, poželjno je da se svi prave maloletni.

Kod nas je hrana za svaku pohvalu kada je ima.

Ja u EU ne bi ni mrtav. Nemate vi pojma koliko su tamo skupe pogrebne usluge.

Kažu da samo jednom đavo dolazi po svoje, tako da ovu vlast moramo sami da            

pometemo.

RADE JOVANOVIĆ: NE RADI RADIO

Čeka se dan da svi Srbi stanu pod jednu šljivu. Naša budućnost je voćarstvo!

Političari se sve više mire sa monarhijom. Već žive kao kraljevi!

Više nam ne uspevaju ni protesti. Jedva se iskupi par stotina policajaca!

Zatvoren je radio zbog slabe slušanosti. Nisu slušali političare!

Hrvati su svoje zločince iz Haga dočekali kao heroje. Mi smo svoje ispratili!

Vlada je predložila osudu jednoumlja. Predlog je usvojen jednoglasno!

Nismo smeli dozvoliti pomirenje partizana i četnika. S kim će Srbi ratovati!

Pošten političar u Srbiji je čudo... Čudo neviđeno!

RATKO DANGUBIĆ: SAHRANA

Bojim se da ne govorim ništa posebno, već samo o stvarima, događajima i ljudima koje svi srećemo. Ponekad za priču i ne treba izmišljati, niti trebaju metafore. Postoje i dani kada ne prihavatamo da poverujemo u bilo šta i u bilo koga. Stigao sam na odredište negde oko jedanaest pre podne. Promolio sam onda glavu kroz prozor na vratima auta i posmatrao ulicu s drvoredom lipa. Nalazio sam se u gradu u kome je, kako u žargonu kažu, ludara. Misli su mi bile bezbojne kao da su od kvarca. Umem sebe da zavaravam, pa krenem da ih odmotavam i nasumice. Doputovao sam u grad na sahranu, ali kapela se otvarala tek za dva sata, pa nisam znao kuda bi. Upozorili su me na ovo, ali ja ne slušam. Samo jedna stvar me uvek iznervira: cinično sebi zahvaljujem na gluposti koju napravim. Nisam imao kuda, nego sam svratio u kafanu koja se učinila pristojnom. Savladao me je nestvarni umor, kao da imam gorznicu. Za susednim stolom u kafani su sedela dva medicinska tehničara, tako sam razumeo iz njihovog razgovora, koja i rade u toj obližnjoj bolnici za psihijatiske bolesti. Izvukao sam iz džepa novine i nastojao sam da, uz gorku kafu, čitam. Debeli tehničar je drugog oslovljavao sa Profesore. Ne svojom voljom, prisustvovao sam razgovoru i jadanju kako doktori mnogo kradu, kako je ludnica postala ruševina, kako bolesni nekontrolisano idu po gradu, prose i moljakaju za hleb i cigare. Profesor je rekao da ovde nisu skrajnuti otpisani bolesnici, nego i oni sami s njima. Pomislio sam i da je zaista svejedno da li razgovoru prisustvujem ja ili neko drugi ko bi mogao ovo da razume. Na neki način pristao sam da budem zatočenik njihovih reči. Kasnije ću na internetu kopati po ovome: izgleda da je njihov razgovor imao dejstva na mene. Tema me je ponukala da se uznemirim, i to me nije obradovalo. Po novinama su se nalazili i komentari da ljudi tamo žive u nehumanim  uslovima, a bacaju se milioni za oslobađanje kriminalaca iz zatvora. Na primer: za vakcinu za smrtonosni grip, koju narod  nije prihvatio, ima komentar, spiskane su velike pare. Debeli tehničar je rekao da je i u zatvorima bolje. Profesoru je od svega toga bilo muka. Debeli je doda kako  uzimamo špijunske satelite, citirao je novinara, a nemamo pare za manje ludake od onih koji su zakupili satelit. Lupkao je metalnim novcem. Bruka i sramota, dodao je Profesor i uzdahnuo: Dobro ti zapažanje. Vrlo dobro zapažanje. Imamo stado bahatih i mentalno nezdravih političara, rasprodata je imovina koju je narod vekovima sticao, nije odustajao Debeli. Po njemu kod nas je stvarno ludilo skrenuto s očiju javnosti. Niko da stavi prst na čelo i opali: ne treba pištolj, rekao je. Debeli je laprdao i o kolektivnom narcizmu, o  prevarama, o muzeju psihijatrije, pa dobro, rekao je: neka se bar negde vidi ko je ko. Sahrana na koju sam poranio je krenula na vreme, pop je pojao, jedan rođak pokojnika je lepo govorio o preminulom. Ispratili smo normalnog čoveka, ne bi ime da mu spominjem: nije ni sanjao da se nađe u ovakvoj priči. Vreme prolazi, i ne znam zašto nikome nisam ispričao ovu priču. Ne krijem da ne volim ove sumorne rečenice, a moram priznati da tu i nema nikakvog uživanja. Ovde bih se zaustavio: valjda se sve ovo dogodilio ili se samo sećam stvari koje malo ko hoće da pamti.

MILAN TODOROV: U SVOJE IME

Pomenuti građanin ne samo da je priveden u policiju, nego je posle obrade iz nje i odveden kući. 

Ako ovako nastavite glasaću za vas do groba. A normalno i posle!

Kad čujem šta sve vlast radi za moje dobro, nije mi dobro.

Sava Savanović je prvi srpski vampir. Poslednjima ne smemo  ime da pomenemo.

Srbi će platiti ceh u balkanskoj krčmi, jer drugim narodima nije ni do čega.

Kad razgovaram sam sa sobom, ja govorim isključivo u svoje ime!

ZORAN T. POPOVIĆ: KAKO SAM PROPAO NA KASTINGU ZA PORNO GLUMCA

Nismo podržali gej paradu. Stvarno smo pederi!

Moj optimizam ima malo pokriće. Smokvin list.

Komšijin pevac gazi moje kokoške. Nikako da mu crkne krava, a nijedno prase da mu slomi nogu. Jebeš takav život!

Kad naše JKP očisti sneg tu samo JETI može da prođe.

Sećam se dana kad sam puno pio. Kao da je juče bilo.

Jel’ to nama sad zavejan i put u Evropu?

Odbili su me na kastingu za porno glumca. Navodno nemam dobru dikciju.

Da je danas živ, bila bi mu slava. Slava mu!

Izumiru stari zanati. Eto i kod nas ispod mosta sve je manje prostitutki.

MILAN TODOROV: FILM

Granice stvarnosti su pomerljive – Šopenhauer.

                                                                                                                               

Pre otprilike dvadeset godina, kao još mlad novinar, boravio sam u Izraelu.

Na kratko.

Iz aviona, to je crvena zemlja.

Bilo je to, dakle, pre rata.

Pre našeg rata, naravno, jer kod njih su ratovi česta pojava, skoro uobičajena.

U to vreme kod nas, još ni milicija nije imala bojevu municiju u revolverima.

A kod njih su mladići i devojke sa redenicima oko pasa zagrljeni hodali ulicama ili sedeli u kafićima i ispijali svoja pića.

Prvi put tada primetismo vezu između erotike i uniformi, rata i mogućnosti smrti. Ali, to je druga priča.

Uglavnom, već na aerodromu u jakom večernjem rumenilu, a beše oko devet uveče, bilo je, za nas nepripremljene, užasno vruće.  Kod nas je bio maj, ali je kod njih to bio mesec sa temperaturama oko četrdesetog Celzijusovog stepena.

Osim toga, stalno smo imali na umu one vesti koje smo, pripremajući se za put u Izrael, mogli da čujemo na radiju i pročitamo u novinama.

Na plaži u Tel Avivu nasukan gliser pun eksploziva!

Palestinac digao u vazduh autobus sa civilima!

I tako to.

To su bila dva glavna razloga zašto sam se u toj čudnoj i lepoj zemlji osećao teskobno.

Međutim, doživeo sam nesvakidašnje, bezmalo kafkijanske stvari.

Najpre na aerodromu.

Tamo kod njih.

Ben Gurion.

Morali ste da znate šta vam se nalazi u donjem levom uglu kofera, recimo. Ako to ne znate, idete u posebnu prostoriju. Tamo vas sačekuju dva pripadnika Mosada i lepo vas, do gole kože isproveravaju.

U levom donjem uglu mog kofera je bio notes, mali crni notes u kome se nalazila olovka a pored nje i brojevi telefona svih mojih prijatelja i poznanika.

Uzeše taj notes dok smo razgovarali.

Ne znam šta su sa njim radili.

Posle izvesnog vremena, dok smo čekali na carinsku kontrolu, priđe neka visoka koščata Jevrejka i ljubazno mi vrati notes.

-         This is yours, sir.

Hotel je bio u sporednoj ulici sa puno  malih bakalnica u kojima se moglo cenkati.

Bila je zanimljiva ta mogućnost u zemlji u kojoj je  Gospod Isus Hrist iz hrama izbacio pohlepne trgovce.

U hotelu smo imali doručak i posle toga mogli smo da se prepustimo lutanjima po svetoj zemlji.

Moj prijatelj, Kesler, urednik u Radio Beogradu, koji će posle, ne mnogo godina posle svega što je počelo da nam se dešava, doživeti težak infarkt - vukao je neumorno i znalački po svim mestima koje pamti istorija.

-         Moraš videti Mrtvo more – govorio mi je Kesler.

Išli smo stopama Gospoda. Ali, uz put smo pili đuseve i kupovali troroge kape, slične kapama luda na renesansnim slikama holandskih slikara, da se odbranimo od sunca. Za jedan dolar ili nekoliko šekela mogli ste da dobijete upravo isceđeni sok od narandže.

Bio je neki sveti dan i trgovci su sedeli na pragovima svojih podzemnih magaza kao okrugli sivi pacovi u potpalublju. Uprkos tome, nudili su svoju robu. Hvatali su nas na trik. Učiniće to samo za nas. Po najnižoj ceni. Ali, ako uđemo unutra, da niko ne vidi.

-         Videće Gospod – rekao je Kesler.

Ali, ipak smo kupili brojanice.

Išli smo polutamnim hodnicima od jedne do druge biblijske stanice, spuštajući se sve dublje u prošlost, kao u vremenskom liftu, dok ne dođosmo do Crkve.

U Crkvi svetog groba vladala je disciplinovana gužva, ako tako uopšte može da se opiše mnoštvo naroda koje strpljivo, bez mnogo buke, u redu, korak po korak prilazi svetinji groba.

Procesije različitih vera, u crnim odorama, smenjivale su se idući svaka u suprotni ugao crkve.

U jednoj tački njihove putanje su se prelamale u velikom zidnom ogledalu. Izgledalo je da ih ima desetostruko više, da mole na svim jezicima sveta, ali da ipak u svemu tome postoji momenat predugog očekivanja. Možda je u neuslišenim molitvama suština vavilonske zbrke?

Pred odajom u kojoj je, pre skoro dva milenijuma,  ležao na kratko mrtvi Gospod Isus Hrist turisti su škljocali foto aparatima.

Namestih i ja svoj Nikon i tu potroših skoro ceo film. Najzad, bilo je to mesto na kome smo podareni večnim životom.

Polusagnut uđoh u ovalni prostor Isusovog groba. S moje desne strane, gotovo nevidljiv, jedan crnorizac je prodavao male krstiće. Za dolar. Uzeh nekoliko svetinja.

Pre toga brzo se pomolih.

Iza mene neko je bio nestrpljiv.

Sutradan pođosmo u pustinju Negev.

Jeli smo laki ručak kod nekog dobrog i sentimentalnog Jevrejina iz Novog Sada -  sada marljivog i bogougodnog žitelja Ber Ševe.

Ali, doživesmo otkrovenje tek u pravoslavnom manastiru u kome je svojevremeno boravio Sveti Sava i u kome se i danas čuva tajna receptura za lek protiv svih bolesti.

U povratku, u autobusu, na radiju čusmo da je preminuo Danilo Kiš.

Od neizlečive bolesti.

Pili smo konjak posle, te noći.

-         Ujutro idemo na Mrtvo more – ponovi prijatelj.

-         Ja nikud ne idem.

-          U Mrtvom moru možeš da hodaš po vodi!

Ostadoh pri svojoj odluci i ujutro, dobro ispavan, odoh na voćni doručak a zatim uzeh kupaće gaćice i popeh se na hotelski krov na kome se ljeskao plavi bazen.

Nije bilo gostiju osim mene i jednog američkog marinca. Nosio je metalnu pločicu sa svojim imenom oko vrata na zlatnom lančiću. Izvesno vreme plivali smo opušteno, a zatim neosetno počesmo da se takmičimo ko će pre preplivati nevelik bazen.

Nisam imao nikakve šanse u tom takmičenju.

Amerikanac se smejao.

Zatim me je pustio da ga u poslednjoj trci pobedim.

Bio sam mrtav umoran.

Šta mi je to trebalo?

Bolje bih se proveo na Mrtvom moru.

Izađosmo iz bazena, da bismo na malom improvizovanom šanku pod trščanom senicom pili. Tek tada primetih da marinac nema pola stopala na desnoj nozi.

Setiću se toga desetak godina docnije. Onda, kada su nas bombardovali. Ali, tada, uz taj bazen, još nisam razmišljao o jalovosti svake pobede.

Naše putovanje je brzo bilo prekinuto.

Jedan član naše ekipe se, neobjašnjivo, kako je rekao Kesler, udavio u Mrtvom moru.

Vratili smo se kući.

Posle nekoliko dana počeše da me zovu novosadski prijatelji.

Oni, čije sam brojeve nosio u notesu skrivenom u levom donjem uglu putnog kofera.

Hvala, govorili su, što si me zvrcnuo.

Lepo od tebe, što si me se setio....

Ali, ja nikoga nisam zvao i nikog se od njih, boraveći u Izraelu, nisam setio. Osim što sam svakog jutra nazivao svoju kuću da se javim porodici.

Da...moji dobri poznanici Rade i Ljubica držali su u isturenom suterenskom delu radio stanice svoju fotografsku radnju.

Zamolio sam ih da razviju film  koji sam islikao kod Isusovog groba i docnije u Tel Avivu.

Dogodilo se nešto neobjašnjivo, skoro zagonetno.

Ni na jednom snimku nema groba.

-         Da nisi nešto pogrešio? – pitala me je Ljubica.

Radenko se zaverenički smešio.

Sve drugo je bilo na snimcima, samo grob nije postojao.

Čak i ono kako u predvečerje tog istog dana jedemo ribu svetog Petra u jednom malom restoranu ispred telavivske plaže i, ophrvani hedonističkim zanosima,  mislimo na čudo koje je proizveo Isus kada je tom selasijom nahranio pet hiljada duša.

ZORAN T. POPOVIĆ: SNEG UVEK PADNE U NEVREME

Svi kažu da se dobro dobrim vraća, ali takav bumerang još nije izmišljen.

Mnogi bi poginuli za Srbiju pa makar im to bilo zadnje u životu.

Uzeli su im kao olakšavajuću okolnost to što nisu klali, već su nenaoružane žene, starce i decu humano neutralisali.

Moj komšija je neradnik, a i njegov sin se time bavi.

Moja žena uopšte nije zadovoljna mojom ljubavnicom, jer navodno ona ima silikonske grudi.

MILAN TODOROV: UBRZANJE

Kako godine odmiču, počinjem da ubrzavam.
Trudim se, namerno i voljno, dakle, da sve što radim - uradim brzo. 
Koliko dobro, to je drugo pitanje. 
Ali, ovde je reč o ubrzanju. 
Kao kad sam bio dete, ne još sasvim mladić, pa menjač svog bicikla namestim tako da je pedale  teško okretati.
Ko zna kako to izgleda, ne moram mu posebno objašnjavati. 
Stvar je u tome da se lancem povežu najveći i najmanji zupčanik dvotočkaša.
Prvo vam je veoma naporno, zatim samo naporno i stalno naporno, ali osećate neprekinuto ubrzanje, nešto što vas spaja sa snovima o letenju. 
To, naravno, još nije let, ali jeste nešto što pokazuje da je let moguć. 
Istovremeno tu je i osećaj da vam nešto stalno izmiče i da ga nikada nećete dosegnuti.

MILAN TODOROV: SMRZAVANJE

Svaki put kad nam iz sveta pošalju poruku ohrabrenja, mi se smrznemo.

Nikada nismo bili bliži  ulasku u Evropu. Na vratima već  možemo da pročitamo CLOSED.

Od stranih jezika mi najbrže učimo jezik sile.

Kod matičara smo oboje izgovorili DA a zatim pristupili potpisivanju tehničkog sporazuma o tome.

Komšija je žrtva lepe književnosti. Žena ga čita kao knjigu.

RADE JOVANOVIĆ: SIZIFOVA POHVALA

Zašto ne bismo i dalje izvozili pamet? Kad je ne koristimo!

Srbija je svuda gde su srpski grobovi. Tako smo stigli od kolevke do groba!

-Sa ovom vladom ćete daleko dogurati! - pohvali nas Sizif.

Dokazali smo da smo nebeski narod. Konačno smo izgubili tlo pod nogama!

Nama demokratija nije teško pala. Nismo je ni osetili!

Ne verujemo da ima povampirenih fašista u nas. Oni u Srbiji ne piju vodu!

ZORAN T. POPOVIĆ: BORBA

Objavili smo rat korupciji i kriminalu. I onda smo se odlučili za mirno rešenje sukoba!

Ministar policije je došao na epohalnu ideju. Kriminal treba zakonom zabraniti.

Onanija mu ide od ruke!

Borim se sa alkoholom i svaki dan izgubim bitku.

Kupio sam robu na odložno plaćanje. Bog će da im plati.

Nemam ništa protiv toga što je on gej, nego što je prema meni ispao peder!

RATKO DANGUBIĆ: NA PAPIRU

Ne znamo šta Evropa vidi u nama, pa da smo se ovoliko zaljubili u nju.

Pored ovoliko nepismenih najmanje treba da nas brinu ratovi koje smo izgubili na papiru.

Bilo je i pompeznijih sahrana od njegove, ali on je imao tu sreću da im nije prisustvovao.

Sve je manje golubova koje hrane ljudi. I oni radije sleću na kontejnere.

Penzije nam jesu male, ali su nam zato redovnije od stolice.

Kod nas premijer ne može da bude svako. Nama demokratija nije donela toliku slobodu.

RATKO DANGUBIĆ: VAZA

Nikako mi od onda`iz glave ne idu te lakovane čizme, prekrivene skorelim blatom, koje je nosio srednjovečni muškarca na Najlon pijaci. Kopkalo me je i kopka me gde je  kicoš blato pokupio, po kakavom je putu gazio. Podsetio me je na Mitra iz Deronja, koga smo viđali pored ograda oko salaša Dunđerskog, kako spava sa harmonikom pod glavom i blatnjavim šimikama. Tu se radi o imanju Dunđerskog koji se izdavao da je potomak nekog od grofova, a nije bio: taj je u zanosu ili ludilu dobre pare zaradio na ruletu u Vijeni i onda se smirio. Pomenuti Mitar iz Deronja bio je zaljubljen u lepu kuvaricu kod Dunđerskog, pa je uz ogradu imanja ostajao satima: i samo je svirao i spavao, i svirao. Taj dan na pijaci mi se stvarno otegao. Pomislio sam kako nisam radio ništa pametno osim da sam lunjao po buvljaku. Negde sam čitao da se na isti način prolazi kroz vreme i kroz pogled onoga ko te posmatra. Pa nije ni ta misao za bacanje: ume čoveka da opije poslušnost i ljubaznost izreka. Tog dana bio sam i prvi put nakon sedam meseci boravka u Njujorku na Najlonu. Volim pijace, panađure, narodna veselja. Muvao sam se između tezgi, stvari nabacanih na gumirane cerade i plastične krpene stolnjake, po ledini na kojoj se mešaju povrće i voće, knjige i stara garderoba, antikviteti i kradena roba. Volim da kupujem stare knjige, a onda ih dajem knjigovescu Vladimiru da ih sredi, pa ih stavljam na police biblioteke ili poklanjam. Tako sam nakon dužeg boravaka u belom svetu kupio Tolstojevu Anu Karennjinu. Toga dana na Najlon pijaci kupio sam i malu kristalnu vazu sa stopom iz 1865, na kojoj je ugravirano ime Dušan. Takvo ime na debelom kristalnom staklu, grube izrade, stoji. Posveta na livenom kristalu terala me je da mislim o prošlosti i kako bi mogao da pravim priču od mađije. Nisam krenuo tim putem. Ponekad kolebanje u čoveku ume da probudi zavist, pa i zadovoljstvo. Uznemiren slikom lakovanih čizama sa skorelim blatom, shvatio da se priča ne krije u prošlosti kristalne vaze sa stopom. U džepu sam imao sačuvanih para pa sam se, kada sam ih slučajno dodirnuo, nasmejao. Kod  krivonogog Ivana sam tu na pijaci kupio buket sitnih ruža i kod kuće stavio ga u vodu, u opranu kristalnu vazu. Vazu sa imenom Dušana sam stavio na bidermajer komodu iz tamo nekog veka i seo da popijem kafu. Trebalo je da iza sedam krenem na književno veče, ali me je mrzelo. Nisam se kolebao da u novinama gledam umrlice. Tamo je stajalo da je u Melburnu umro inženjer s kojim sam delio kancelariju pre nego je, opsednut raspadom Jugoslavije, krenuo da po Australiji traži sreću, među Abordžincima, emigrantima i kengurima. Okrenuo sam se prema vazi i pomislio da taj buket posvećujem prijatelju u Mleburnu, koji je dva dana ranije kremiran. Odustao sam od namere da pravim priču o vazi, ali mi lakovane čizme sa skorelim blatom ne izlaze iz glave.

RATKO DANGUBIĆ: PUKOVNIK GRADIMIR

Dobar je čovek, ovakvi se ne sreću svaki dan, mislio je. I primače sebi staklenu pepeljaru na kojoj je stajala reklama za Jelen pivo. Pušio je i kao da je čekao šta će dalje biti. Na trenutke se ponaša, ima tu naviku, suvo. Oseti i neko potajno, oporo zadovoljstvo što je takav kakav je. Iza njega su utopije i verovanje da ga negde čekaju slava i pare. To je jednom ocu Milovanu rekao, naiskap, kao da se vode napio. Tu urođenu naivnost da je u belom svetu bolje nasledio je od majke Vere. Nije ni slutio kakvim će se sve poslovima baviti i kakvi ga sivi snovi mogu saletati. Ponekad misli da nije sam u svojoj koži, da su u njoj bar dvojica: jedan dovitljiv i tata-mata, koji mu daje nadu, drugi tuta-muta koga ne zanima ništa drugo nego tipologija i morfologija postindustrijskog prostora. Ima i osećaj da ga neko skriven neprekidno posmatra. Pa dobro, nije ni došao da danas svira na harmonici. I najednom ga obuze sumnja: hoće li uspeti da ubedi ovog vedrog starca? S blagim uznemirenjem slušao je rapavi glas. Nalaze se dva dana uzastopce na istom mestu. Nekada sam odbrojavao godine od rođenja, rekao je pukovnik Gradimir, a sad otpozadi: računam koliko mi je ostalo zrna na klipu. Gledao je u to preplanulo, naborano lice. Da dođe do cilja, shvatao je, mora savladati njegovu samouverenost i svoju malodušnost. Gledao je svoj lik u velikom staklu kafea hotela Moskva i video mladalačko lice, uokvireno lepom kosom; izgledao je sasvim pristojno. Oduvek je sanjao da postane arhitekta, ali nije mislio da će se sve, nakon deset godina rada, svesti na rutinske poslove prepravki u starim i zapuštenim stanovima, raspoređivanje gde će biti okrenuta glave onoga koji spava u krevetu, gde može da stane veš mašina, kako da se u stara kupatila uklope kabina, WC šolja i bide. Zavidljivo je mislio o kolegama koji oblikuju vile, aerodorome, poslovne centre: i ta patnja je vrsta njegove duševne slabosti, sanjao je o radu na projektima gde celinama menja pređašnje funkcije i namenu. Neke stvari morao je da razume ranije, da talenat nije presudan u svakoj igri. Sve ovo je počelo davno da ga opterećuje i uznemirava. Trudi se da sagovornika gleda s poverenjem. Najradije bi svemu okrenuo leđa da kod kuće nema dete i ženu, da ne mora da donese tople kifle i puter. No, šta tu ima toliko tragično, besmisleno? Treba u izlaganju projekta pukovniku da ide uobičajenim redom: prvo zahtevi starca, posle mogućnosti, pa ideje i na kraju realizacija. Zanimljivo je da je želje sagovornika uvek primao sa čarobnim mirom. Ni sam ne zna kako je dolazio do ovih ljudi koji mu donose poslove, ponekad to izgleda zamršeno da ne veruje u šta se upušta. Njegov rad, naravno, zavisi od novčanih mogućnosti naručilaca posla, uvek se moli da ne naleti na kakvu ciciju i buzdovana. Ipak je na dobrom glasu kada su u pitanju ovakvi projekti. Umeo je da napravi analizu stana ili kuće i predloži dobar raspored. Kupovao je časopise za arhitekturu, skupljao kataloge, da bi mogao da odgovori na pitanja klijenata. Danas mu je naručilac posla penzionisani pukovnik Gradimir. Njega je pukovniku preporučio očev prijatelj Matija. Pukovnikova ruka se blagonaklono spustila na njegovo rame, blago ga je pljesnuo i ponovio je rečenicu od juče: Ti si, znači, Milovanov sin. Nije se trgao, samo je klimnuo glavom, nasmešio se. Pomislio je da ima staraca koji umeju da se razmašu i da zasijaju. Pred njim je sedeo čovek u dubokim osamdesetim, dobro očuvan, kako bi rekla njegova majka Vera. Pukovnik je imao jasan, razgovetan glas: nije krio od ljudi o čemu govori. Njegove oči su gledale sagovornika i izgledale, zaista, vesele. Na reveru je imao malu značku. Hteo je da otvori fasciklu s podlogama stana koje mu je pukovnik poslao prekjuče po Matiji, ali mu se činilo da nije vreme. Morao je da čeka i sluša pukovnikovu priču. Pukovnik ima sina inženjera u Finskoj, radi za onu fabriku mobilnih telefona, rekao je. Tamo je u timu koji se zajebava sa čipovima, nasmejao se. Povremeno je, ravnodušno, lupkao po staklu na stolu. Delovao mu je i aktivnijim nego što je trebalo. Sin se oženio Finkinjom, ima ćerku, i ne misli da se vrati. Pukovnik Gradimir je izbeglica iz Sarajeva, rat ga je doneo u Beograd. Povukao se na vreme, one smutne 1993, ali nije na vreme menjao trosoban stan za valjan ovde, rekao je. Umrla mu je žena Jelisaveta, pred bombardovanje Srbije 1999. Okretao je glavu levo i desno, kao da je periskop, ali je neprekidno gledao njega, osmehujući se gotovo pokroviteljski. Znači, ti si Milovanov sin, uzdahnuo je. Tada je saznao da su Milovan i pukovnik Gradimir iz istog kraja. Konačno je zastao, Gradimir se pozdravio s grupom penzionera koja je sela za sto u dubini bašte. Dosta penzionera, primetio je, sedi u kafeu hotela Moskva; uglavnom su to, vidi se po odelima, ljudi koji su izgubili korak s vremenom i modom, nekada dobrostojeći: vojna lica, diplomate, sportisti, novinari. Pukovnik je krenuo s pričom da je u dva meseca morao tri puta u Sarajevo na sahranu: umro mu je komandant divizije, pa je umrla operska diva u koju je bio zaljubljen i s kojom se umalo nije oženio, a umro je pre dvadeset dana i doktor Muhamed koji je pomogao njegovoj Jelisaveti kod neke opasne bolesti. Ta putovanja je povezivao sa svojim strahovima: s nestajanjem ljudi koje je znao i voleo gasi se i njegova sigurnost u sebe. Te sahrane kao da su bacale svetlost na put koji je pred njim, kao da su ga nagonile da traje, rekao je; i njemu izgleda da njegova volja da živi dolazi niotkuda. Onda se neprimetno trgao, pa zastao s pričom o umiranju i davanju. Da počnemo priču o onome zbog čega smo ovde, rekao je pukovnik. Tada je on otvorio crvenu fasciklu na kojoj je i stajala nalepnica: Pukovnik Gradimir, uveren je da to starcu nije promaklo. Starac je napravio grimasu, kao da je hteo da potvrdi da je on spreman na sve. Rukom kao da mu pokazao da počne. Pukovnik je, pre dva dana, napravio blagi uvod: da je stan koji je zamenio za veliki stan u Sarajevu mali, ali je na lepom mestu, kod Kalemegdana, u ulici Rige od Fere. Njemu samom je to dovoljno, tih pedeset i dva kvadrata, a ako treba ima i soba u kojoj namernik može da prespava. Nije rekao sin i snaja, unuka, vidljivo je bilo da je sina privremeno prekrižio. On je oprezno, imao je iskustva sa ovakvim ljudima, izložio koje bi promene trebalo napraviti u stanu, kako stan, zavisno od para koje pukovnik namerava da uloži, da se prepravi. Nes kafa pred njim, u staklenoj čaši, ohladila se; nije uspeo da je okusi, kao da je na nju zaboravio. Kada je pomerio čašu da pokaže crtež A3, osetio je da je čaša hladna. Na njegovo iznenađenje, pukovnik je klimao glavom. Prvo je mislio da starac ne razume o čemu govori, a onda je na osnovu pitanja shvatio da je upućen u funkcije prostorija u stanu. Na trenutak ih je prekinuo momak koji je prodavao knjige o ezoteriji, ali mu je pukovnik resko odmahnuo rukom. Vrlo brzo je shvatio da se Gradimir slaže sa svim što je predložio. Pukovnik je nekada bio profesor na Vojnoj akademiji u Sarajevu, predavao je psihologiju ratovanja ili nešto tome slično. Dok je uz dobijena uputstva, stavljajući dogovoreni avans u džep, sklapao fasciklu, iznenadio se s kojom sigurnošću pukovnik govori o Makijaveliju, o Staljinu, o Malaparteu. Polako je prihvatao da ima posla sa čovekom u kome je akumulirano znanje i iskustvo. Tada ga je pukovnik opomenuo da se kafa ohladila. I kada je, zadovoljan, mislio da je sastanak gotov, pukovnik je rekao: Starost dolazi odjednom. Posle ovih reči on je ćutao, valjda je i uzdahnuo. I kao da je ovo bio uvod u drugu priču o umiranju, o stradanjima u ratu, pa i nastavak one o sahranjivanju u Sarajevu. Slušao ga je i nije ga prekidao. Nije mogao da zaključi šta je povod za ovu starčevu ispovest. Misli su mu lutale, kako da od kupatila s malom kadom i ostave napravi trpezariju i kupatilo s kabinom i tušem. Pozvao je kelnera da plati, ali je pukovnik gotovo grubo rekao: Ne dolazi u obzir. Dok se kelner udaljavao, pukovnik je dodao: Ne volim nigde da putujem. Sve je više mesta, dodao je, na kojima ljudi pitaju: Ko je ovaj? Nije znao šta da kaže, niti je bilo pristojno da ga teši. Mislio je na svog tuta-mutu koga zanimaju samo tipološke celine stanovanja. Pukovnikovih ispisnika ima sve manje; tamo gde je odlazio sada su neki drugi ljudi. Polako je popio ostatak hladne kafe. Negde iza njega se valjao stari san da studira na Pratu u Bruklinu umetnost. Kada je pukovnik ustao, dodao je: Sve je više i onih za koje ja pitam: Ko su ovi? Starac je pozdravio Milovana, ne pitajući ga kada donosi projekat. Stavio je crvenu fasiciklu ispod pazuha i krenuo ka Slaviji, a starac prema onim penzionerima.

("POLITIKA",Beograd,  02.12.2012.)

MILAN TODOROV: DEVOJČICE I STARIJI MUŠKARCI

Naša čaša je već toliko prazna da je samo  pitanje dana kada će se preliti.

U meni se bore budala i genije, tako da ja uopšte ne patim od krize identiteta.

Bavim se humanitarnim radom. Pomažem sebi da preživim.

Devojkama koje idu sa starijim muškarcima, u detinjstvu je nedostajao tata. Nije imao vremena za njih, jer je išao sa devojčicama.

Polovina Srba pije svaki dan. Druga polovina pije svaku noć.

Filip Višnjić je naš najveći političar. On je prvi guslao o Kosovu.

RADE JOVANOVIĆ: NEVINOST I PUŠENJE

Teži je položaj radnika u Nemačkoj. Oni moraju da zarade našu mesečnu platu za jedan dan!

Žrtva je bila nevina pre, a silovatelj i posle sudjenja!

Pogrešili smo sa masovnim pomilovanjem. Bilo je među amnestiranim i nevinih!

Prateći šestomesečne rezultate vlade, građani se pitaju šta su Turci u Srbiji radili 500 godina!

Neki lekovi se uzimaju pre, neki posle jela... U Srbiji umesto!

Više se ne bavimo švercom cigareta. Većina se bogati pušenjem!

Kud plovi ovaj brod? Vidi se po kursu evra!