MILAN TODOROV: NIŠTA NE BACAJ

           Tanka, sasvim tanka polukružna linija, koja se belinom razlikovala od ostale kože, usekla mu se od sredine nosa do usne žvale, na levoj strani lica. Neverovatno je ličio na Denija Trejoa, meksičkog filmskog glumca, poznatog po ulogama negativaca. Bio je crn, mršav, sa prodornim pogledom. Stajao sam u dugom redu, u maloj pošti u kojoj sam redovno plaćao mesečne račune. Voda, grejanje, komunalije, telefon, kablovska televizija. Ponekad bih preskočio telefon ili kablovsku. Pošta se nalazila u podgrađu Tvrđave. Miran kraj, uvek isti ljudi, posivela vojna lica, zdrave i debeljuškaste medicinske sestre Vojne bolnice u belim klompama i belim pantalonama. Spokoj debelih austrougarskih zidova. Zevao sam. Onda me je neko potapšao po leđima. Kada sam se okrenuo, opazio  sam nepravilno lice Bore Cvergla.

          Sećaš se kad sam te ono ujeo za rame? – pitao me je smejući se isprekidano, tankim krtim smehom.

          Sasvim sam zaboravio na njega. Bora Cvergl je išao  sa mojom sestrom u razred. Bio je stariji od mene dve godine. Oficirsko dete. Svi oni su tada stanovali u varadinskom podgrađu.          
          U jednom napuštenom stanu kraj vojne bolnice imali su teretanu sa bokserskom vrećom u sredini sobe. Vezivali bi ruke gazama koje su im roditelji donosili iz vojne bolnice u ogromnim dugim rolnama i udarali se do iznemoglosti. Jednom su i mene namamili tamo, upravo taj Cvergl Borislav, ako se još dobro sećam, i onda me je, već posle samo nekoliko izmenjanih udaraca ujeo za rame, a kada sam se izvio od bola jednim strahovitim levim direktom pogodio ispod pojasa, u meki trbuh.

         Ispostavilo se da je dugo bio u Sloveniji i da su ga u onim ratnim devedesetim godinama jednostavno izbrisali sa spiska žitelja dežele. Međutim, on se nije predavao. Nastavio je da živi u nekom malom selu pored Maribora a kad mu je umrla žena vratio se sa sinom u Varadin. Našao je stan u istoj zgradi u kojoj je odrastao.

                  Sasvim slučajno je na nekakvoj sajamskoj izložbi došao do posetnice momka koji je radio za neku nevladinu fondaciju koja je sprovodila program američke pomoći lokalnom stanovništvu posle rata.

          Uporan kakav je već bio uspeo je da, posle malo više od godinu dana, dobije  mali grant od njih. Većina ljudi u to vreme nije znala ni šta je to, ali Bora je verovao da ima zlatnog keca u rukavu. Pomoć koju je dobio nije bila u novcu, nego se sastojala od dva-tri polovna kompjutera TOSHIBA za koje je on s ponosom isticao kako su, vrlo kratko vreme doduše, korišćeni na ciriškom aerodromu za sekundarnu komunikaciju kontrolora leta sa pilotima u avionima koji su ko zna zašto ostajali bez redovne radio mreže.

          Za uzvrat Bora je morao da osnuje agenciju za reciklažu elektronskog otpada. Nazvao ju je „Dobro jutro, prijatelji“. Bio je vrlo ponosan na to ime. Domaćinsko, kako je govorio a istovremeno simbolično, jer nagoveštava novi dan, odnosno novi život starih, odbačenih predmeta.

          Ništa ne može da nestane tek tako, samo od sebe, rekao mi je  Bora Cvergl, docnije. Sve što smo stvorili a što nam postaje nepotrebni teret u nekom trenutku života, ostaje večito uz nas. Jedina šansa  da ga pretvorimo u nešto opet korisno, jeste da ga smišljeno uništimo. To ti se zove recikliranje.

          Još mi je govorio da se recikliranje može obavljati i dobrotom.

Nisam mu ništa verovao.

          Recimo kad pokloniš siromahu svoje odbačeno zimsko odelo da se ne smrzne – rekao mi je. – Amerikanci smatraju da je i to vid recikliranja. Zatim je dodao:

To ti je isto tako sa svim stvarima, pa ako hoćeš i događajima, iz prošlosti. Gomilaju se, gomilaju i čovek više ne zna šta bi sa tim. Preti opasnost da ga ta džungla uspomena jednog dana proguta!

         Moj žena je bila oduševljena.

         Odlično  kazala je, najzad ćemo osloboditi  vešernicu od onog krša.

Vešernicom je zvala poveću dvorišnu zgradu. Nekad je možda zaista bila vešernica. Mogao je u njoj veš da pere ceo kvart. Sada je obična šupetina za starudiju, za otpad koji nam se nagomilao sa godinama: stare pegle, šporet na drva „smederevac“, pa razrušena kaljeva peć, onda tosteri, jedan neupotrebljivi kompjuter sa ravnim ekranom i zastarelom tehnologojom, dva uništena mobilna telefona (koje sam ja uništio tako što mi je jedan upao u kadu punu vode a drugi sam demolirao prilikom pomaganja kumu u seobi, jednostavno sam ga zgnječio u džepu kada mi se trokrilni orman svom težinom naslonio na kuk), električna pisaća mašina sa memorijom iz koje nisam više znao da izvučem svoje rane priče. Bilo je tu još koječega, nekakvi  crni zvučnici SONY muzičke linije, električni kablovi, demodirani lusteri, dečje elektronske igrice, vaga sa starinskim tasovima, tabarka za rakijski kazan, termofor od gume za hladne noge...

          

Pozvao sam Cvergla. Javio se njegov sin. Isti glas, isti maniri, cvrktanje u slušalicu:

          Ćale je u deželi. Preneću.

Prolazilo je vreme, otpad se i dalje gomilao. Najzad se bog reciklaže javio:

          U problemu sam. Moram da se vratim u Maribor. Dobiću državljanstvo, ali moram da boravim tamo neko vreme. Imam i neki posao. Samo, problem je što sam se obavezao da minimum dve godine ovde skupljam elektronski otpad. Znaš kakvi su oni iz Fonda, sve vide, imaju elektronsku bazu podataka. Gotov sam, samo ako ih zajebem!

          Ipak je došao da pogleda šta to imam za njega.

Tvoja šupa?, pitao je. Uz pivo i kafu mi je priznao da je već dugo u potrazi za jednim takvim magacinom. Nagomilalo mi se otpada, ne pitaj koliko. A Bugari više ne primaju.

          Molio me je za strpljenje. On me ima u vidu. Toliko se znamo već.

          Posle drugog piva:

          Politika upravljanja otpadom je budućnost. U toj podeli upravljanja otpadom i mi ćemo imati zapaženo mesto u novom svetskom poretku. Samo retki to shvataju. Kod nas teško prolaze prave ideje. Iako je ovo još u povoju. Najvažnije je pozicionirati se na  vreme.

          Posle trećeg.

          Problem je u smeštaju otpada. Nema tačne evidencije. Ova država smrdi na trulo. Niko ne zna šta ima i koliko čega tu ima. Po kabinetima, magistratima, ministarstvima, eparhijama, zavodima, službama, upravama, zadužbinama. Ali, niko ne shvata da se više ne može po starom. Samo, mi se nikad nećemo naučiti pameti. Slepi kod očiju. Ljudski otpad, brate!

          Posle čevtrtog:

          Sve se čuva. Ništa se ne uništava a da se ne pregleda.Video snimci. Audio snimci. Datoteke, fajlovi, fanovi, fejsbuk, tviter, guglovanja, surfovanja. Bude tu svega. Kućni seks.  Pedofilija. Homoseksualci u  sobnim papučama. Voajeri. Zabavno je, brate, do bola. Kurdi. Teror. Bosna. Horor. Anus. Samo, nemamo mi uslove za detaljna proučavanja kao oni. Zato nam tako i ide. Radi ko šta hoće. Na svoju ruku. Jedan peder može da jebe celu državu. Kao što i jebe! Nego šta! A materijala na tone. Sve je iskoristljivo. Nešto za medije, nešto za vojsku, nešto za policiju, bezbednost. Memorisati pa izvući u pravom trenutku. Otpad je profit. Suvo zlato.

          Ona brazgotina na njegovom licu je sada ljubičasto crvena.

On je pravi Deni Trejo.

          Sledeći korak...Da li vi uopšte znate šta je sledeći korak? pita me Meksikanac.

Reciklaža ljudi!  Eto šta. Čista ekonomičnost na delu. Nijedan čovek nije za bacanje! Ali, o tome se još ne govori.

          Složio sam se.

         Tebe neću da zajebem. Ti slobodno skupljaj svoje đubre. Ništa ne bacaj! I ne pričaj puno okolo. Sve će biti u redu.

I onda se nasmejao, setio se onog pubertetskog ujeda za rame i udarca u jaja.

          Stara dobra vremena! Nikad se ne mogu vratiti. Tada je život bio drugo nešto, care!

          Otišao je neobavljena posla. Pokušao sam to ženi da objasnim. Rekla je da o takvim glupostima ne želi uopšte da razgovara.

          Sada je naizgled sve u redu. Predmete koje više ne koristim samo odlažem u onu već pretrpanu vešernicu. Kao u snu. Ponekad ipak zadrhtim kad vidim kako se gomila piksela  podmuklo uvećava.