Kad smo prvi put
zakoračili u naš novi stan uhvatila me je neka nepodnošljiva tuga. Ne zato što
se videlo da stan nije godinama bio krečen, da je većina radijatora u njemu
glibava od nekakve masnoće i da gotovo svi prozori ne dihtuju kako treba. Ne, moja
tuga bila je isključivo izazvana gubitkom prostora. Onog prostora koji smo
imali u našoj porodičnoj kući u Mladenovcu. Violeta, moja supruga, tešila me je
da će naše preseljenje u grad prijati klincima koji će se tako konačno
„urbanizovati“. Tog izraza sam se oduvek pribojavao. Ne znam čega ima lošeg u
tome da deca odrastaju u jednom malom i „neurbanom“ mestu kakav je Mladenovac?
Tamo su imala prostrano dvorište i barem prividnu slobodu svakodnevnog kretanja
zahvaljujući kome nisu morali svakog trenutka da nas pitaju smeju li da izađu
napolje. Samo bi izašli, to se podrazumevalo. Nisam morao da brinem. Vreme su
provodili igrajući se sa čupavim Rudijem, jašući ga i vukući ga za njegove
klempave uši. Svakog drugog dana kosilicom sam održavao travu u dvorištu, pa je
travnjak ispred kuće zaista, ne samo mene, podsećao na fudbalsko igralište. Moji
klinci su obožavali taj travnjak, skoro koliko i Rudija.
„Urbanizovati“ decu
po meni znači naviknuti ih na ograničeno kretanje, na ograničen prostor, na gvozdene
rakete i ljuljaške za koje moraju da čekaju na red dok se druga deca ne
izigraju. Takođe taj izraz liči mi na navikavanje dece na otuđenost. Violeta
nije podnosila običaj nekih naših komšinica da sede po čitav dan na svojim
terasama i odatle, dobro zamaskirane gustom lozom, osmatraju ko kada iz kuće
izlazi, ko kome dolazi u goste, ko je veseo a ko tužan, ko nosi žutu a ko
zelenu bluzu i tome slično. Nazivala ih je pogrdno „seljančurama“. Ipak te iste
„seljančure“ su nam se redovno i ljubazno javljale na ulici, u prodavnici i na
pijaci. Mogli smo da računamo na teta Lulu ili teta Smilju, koje bi nam se u
svakom trenutku našle da pomognu, šta god da je trebalo. Lula se naprimer prva
našla kada je Anđela pala na trotoar jureći za loptom. Da nije bilo teta Smilje
razjareni pit bul bi nam uleteo u dvorište i verovatno rastrgao Rudija. Dobro,
to jesu banalni primeri kojima često oponiram svojoj supruzi, ali suviše je
takvih primera koji kada se svi saberu dovoljno govore u prilog tome koliko nam
je značilo poznanstvo sa našim komšinicama. Suprotno tome, kada smo dopremali
nameštaj u naš novi stan, prvo što mi je kazao naš budući prvi komšija iz
zgrade jeste da ne lupamo ulaznim vratima i da budemo malo tiši dok prenosimo
ormar i bračni krevet uz stepenište. Riđobradi gospodin nam se nije ni
predstavio. Verovatno bih doživeo duboku starost u novom stanu a njegovo ime ne
bih nikad doznao.
Traženje novog stana
u potpunosti sam bio prepustio Violeti. Po čitav dan ona je uporno i sa
strpljenjem vrednim divljenja „surfovala“ po Internetu tražeći najbolju ponudu.
Za to vreme ja sam se tiho opraštao od svoje kuće. Bio sam čvrsto rešio da se
sa svojom kućom i svojim dotadašnjim životom pozdravim na istinski i duboko
ljudski način. Ujutru bih ustao polako, da ne probudim svoju usnulu suprugu, pa
bih hodajući na prstima nečujnim šapatom razgovarao sa hodnikom. Znao sam da
legnem na pod, da odmaknem tepih u stranu i da potom nežno ljubim parket. Njega
smo postavljali još dok je moj otac bio živ. Sledeće godine biće petnaest godina.
Ustao bih potom na noge pa bih lagano uvo prislonio uza zid i neko vreme
osluškivao tišinu armiranog betona čija nas je konstrukcija tolike godine verno
štitila. Produžavao bih onda ka kupatilu, gde sam gotovo svaku pločicu lično
poznavao. Svaki ugao, svaki ventil, svaki sifon i česmu ja sam istinski zavoleo
tih poslednjih dana boravka u našoj kući. Naprimer, ranije mi se dešavalo da se
na tavan ne popnem godinama. A eto, tavan sam naposletku možda najviše zavoleo,
više čak i od garaže koja je u razvoju mene kao muškarca odigrala verovatno
najznačajniju ulogu. Kada bi Violeta samo znala koliko sam voleo tu garažu
mislim da bi momentalno tražila razvod braka. Znate već kakve znaju žene da
budu. One nikada ne mogu razumeti muškarčevu vezanost za kutiju sa alatom, sa
ekserima, uzengijama, bušilicama, burgijama, kanticama sa farbom, četkama,
kalem koncima, rezervnim gumama, kofama, starim i natrulim gajbicama prepunih
ivericom... Sve to čini jedan poseban svet za mene, svet koji je iščezao onog
trenutka kada me je Violeta, sva uzbuđena i usplahirena, pozvala da dođem do
kompijutera i pogledam stan koji je pronašla na nekom sajtu koji se bavio
prodajom nekretnina. Potom mi je tutnula u ruke telefon i kazala mi da nazovem
prodavca. Dan kada sam se dogovorio sa prodavcem stana bio je najtužniji dan u
mom životu.
Zaista pokušavam da
se naviknem na život u blokovima. Mučim se. Slabo se snalazim među svim tim
sivim i musavim zgradetinama, među svim tim pomokrenim prolazima i ulazima koji
potpuno liče jedan na drugi, kao da su neki betonski, zli blizanci koji su
pravljeni samo zato da bi zbunili svoje stanare. Ujutru kada krenem na posao
bojim se da poslepodne kada se vratim sa posla neću uspeti da pronađem svoj
ulaz. Neverovatno koliko u blokovima sve liči jedno na drugo! Noćima sanjam
isti san. Ulazim u našu zgradu, penjem se na treći sprat ali tamo umesto na
vrata našeg novog stana nailazim na
prazan zid. Potom bezglavo tumaram po zgradi shvatajući da sam promašio ulaz...
Jedno jutro, kada sam išao do prodavnice, šetajući uz ulicu, neki auto zastade
pokraj mene. Vozač otvori prozor pa me upita znam li gde se nalazi Jurija
Gagarina ta i ta. Samo sam mu slegao ramenima. I ne sležem samo ja ramenima. Koga
god da zaustavite na ulici i priupitate gde se nalazi Jurija Gagarina ta i ta,
svi će vam sleći ramenima, bez obzira na to žive li tu godinama ili su se tek
doselili.
Kada sam se
raspitivao o kraju u kome ćemo se moja porodica i ja nastaniti, za neke stvari
sam pomilsio da su šala. Naprimer, nikada mi neće biti jasno zašto nakon
sedamdesetog bloka sledi četrdeset i četvrti blok? Ili, zašto se preko puta
četrdeset i petog nalazi šezdeset i drugi blok? Violeta je bila oduševljena
time što u našem kraju postoje čak tri velika supermarketa. U Mladenovcu je
kupovala isključivo u prodavnici kod Bobana. Mnogo se nervirala jer nemaju uvek
isti prašak za rublje i isti deterdžent za sudove, kao i zbog toga što joj teta
Dunja, Bobanova majka, uvek dodavala rukom hleb sa police, pošto bi prethodno
kažiprstom iste ruke otpušila uvo jer je bila devedesetogodišnja starica i slabo
je čula. Verujem da moja supruga više tih problema neće imati, jer takođe
verujem da velike supermarkete ne drže sinovi i njihove onemoćale majke koje
uglavnom „gnjave“ svoje stalne kupce pitanjima tipa: „Kako su vam dečica i vaš
dragi suprug?“, ili „Poklanjam vam ovih deset domaćih jaja da umesite tortu
vašim slatkim ćerkicama!“.
Uporedo sa mojim
navikavanjem na nov kraj traje i moje navikavanje na nov stan. To zapravo i nije
nov stan. Zgrada je, kako je Violeta „izguglovala“, sagrađena još sedamdesetih
godina prošlog veka. Dakle, to je četrdesetogodišnji dvoiposoban stan. Skoro da
sam njegov vršnjak. Ne znam ko je živeo u njemu pre nas. Moj kum Bogdan pričao
mi je da je u iznajmljenom stanu u kom je živeo godinama sa suprugom i klincem,
pre njih živela neka baka. Umrla je sama u stanu. Trebalo je da prođe nedelju
dana da komšije shvate da je nesrećna starica doživela moždani udar našavši se
u kobnom trenutku verovatno na sred dnevne sobe. Svojoj supruzi to nikada nije
bio ispričao jer nije želeo da je opterećuje. Pričao mi je i kako su neke
stvari u dnvenoj sobi „dobijale noge“, i da su se same premeštale sa mesta na
mesto. Kada god bi gledao neki horor film na televiziji hvatao bi ga strah zbog
koga je preko noći ostavljao svetlo u hodniku. Kum je baš bio pod stresom.
Ja sam takođe pod
stresom. Ne zbog duhova, već zbog zidova i radijatora u našem novom stanu.
Dešava mi se da noću ne mogu uopšte da zaspim. Nešto neprestano kucka po
radijatorima. Pokatkad ritmično, pa pomislim kako neko uporno pokušava da
uspostavi kontakt sa nama. Drugi put dešava se da je kuckanje potpuno aritmično
i pretvara se više u neko muklo zujanje koje me često podseća na duvanje u
praznu cev. Iz dnevne sobe neretko do naše spavaće sobe dopire neko
grebuckanje, a nije Rudijevo. Više puta sam ustajao da proverim o čemu je reč.
Kao da dopire iz samih zidova. U sred noći kada me umor savlada i kada sam
najosetljiviji na isprazna maštanja svog uma, tada zamišljam kako je naš stan
živo biće. Organizam koji noću počinje da živi, da diše. Danju ćuti, verovatno
spava, baš kao i sva noćna bića. Nakon što sve njegove prostorije prekrije
mrkli mrak naš stan započinje svoj život. Violeti o tome nisam ništa pričao, da
ne bi brinula. Mislim, ne bi ona brinula zbog stana, više bi brinula zbog mene,
da nisam odlepio i tome slično. Dakle, zamišljam kako se naš novi stan
obračunava sa svojim novim stanarima. Odlučan da ne služi novim vlasnicima koji
se po čitav dan prepucavaju oko nekih sitnica i banalnih pitanja, naš stan
odlučuje da likvidira jednog po jednog od nas. Moju suprugu savladava u
kupatilu. Tamo mu je najlakše pošto Violeta najviše vremena provodi u svom
keramičkim pločicama optočenom dvorcu. Za vreme njenog tuširanja u tuš kabini,
dok sapunja svoje nago telo, naš stan koristi tuš kao svoju metalnu ruku,
obmotavajući se poput kraljevskog udava oko moje supruge i potom je stiskajući
sve dok nesretnica ne izdahne. Nakon toga usredsređuje se na dnevnu sobu gde
glava porodice, tojest ja, provodi najviše svog vremena. Naravno, ja po čitav
dan, turoban i depresivan, sedim na fotelji pred uključenim televizorom. Naš stan
polako i nečujno odšrafljuje luster koji mi visi tačno iznad glave. Violeta mi
govori još od prvog dana da je luster star i da se klati, zbog čega se boji da
nekome ne padne na glavu. I eto, ko mi je kriv što je ne slušam. Luster se
naravno otkačinje i pada mi na glavu, baš kao u crtaćima. Nakon što je sredio
moju suprugu i mene naš stan odlučuje da ipak poštedi moje dve ćerkice i Rudija.
Preuzima starateljstvo nad njima troma. Stan naravno ne razlikuje ljudska bića
od pasa, pa misli da ima troje dece. Podiže ih i vaspitava ih, doduše tiho i
nenametljivo, za razliku od Violete i mene koji ćemo verovatno jednog dana biti
užasno naporni roditelji koji će im stalno nešto zvocati. Naš stan daje punu
slobodu našoj, tojest u ovom slučaju svojoj deci da odlučuju. Anđela i Darja odrastaju
uz svog dlakavog batu Rudija, razvijajući se u zrele i dobre ljude. Završavaju
školu, pa fakultete, udaju se i potom postaju majke. Do tada su već potpuno
urbanizovane (da ih vidi samo njihova biološka majka!), i zaboravljaju da su
rođene u jednom malom, neurbanom mestu u kom su rođeni i njihovi biološki
roditelji. Napokon, obe moraju da se odsele jer njihovi muževi imaju svoje
stanove u strogom centru grada naprimer. Zato se odlučuju da prodaju svoj stan
u blokovima. Stan to naravno shvata. On, baš kao i svi roditelji na ovom svetu,
ne želi da izgubi svoju decu. Na sve načine pokušava da ih spreči u toj nameri.
Ne bira sredstva...
Ali, to su već
razmišljanja za neke buduće, besane noći u ulici Jurija Gagarina.
Нема коментара:
Постави коментар