I to je nekako za juče sve, uzdahnuo je, taj izgubljeni prijatelj na
kraju sparne nedelje. Postala mu je navika, za ovih devet godina koliko je sam
i ostareo u ovome stanu i gradu, da prvu jutarnju kafu popije za malim stolom ispod
prozora. Tako, kada se sneveseli, pita se koliko ovakav život ima smisla i koja
je misao koju on mora da dovede do kraja. I gleda opet kroz prljavi prozor u
zid i opao malter i naglo ustaje. Omanji je, proćelav, sa licem koje su
izrezbarile godine i brige. Nekako mu se sve preliva iz boje u boju, kao
uspomene na filmskim trakama. I ponovo misli na Nenada, druga iz gimnazije,
koji je odmaglio otuda za Beograd posle nedelju dana kako su se tamo javili glasnogovornici
samostalne države. S njim se spakovala i njegova sestra i njen mlađi sin;
stariji je (srećom) zaglavio u armiji, dole negde na jugu, gde je i preživeo.
Tada je Nenad arhitekta rešio da se ne vraća nikada gde se rodio. Kupio je malu
kuću u lepom selu ispod Bukulje. Uz pomoć prijatelja popravio je krov, izvukao
vlagu iz temelja, napravio dva kupatila i garažu i uneo kakav-takav mebl. Muvao
se po starinarnicama, buvljacima, pisao mu je, i sredio je kutak u kome su se
on i sestra i njen mlađi sin skrasili. Uz malo sestrinih para uzeli su jedan
vinograd i krenuli da ga sređuju.
Tako mu je rekao njegov Nenad u prvom pismu i upozoravao ga da krene i
sam otuda na vreme. Nije ga poslušao, oklevao je, predavao je u tom malom gradu
deci matematiku, nije umeo da se odvoji od krede, sunđera i table. Juče je on ispratio
arhitektu Nenada na večni počinak; sahrana je bila u selu ispod Bukulje, gde je
(ranije) Nenad preneo kosti predaka. I bilo mu je teško kada se vratio u ovaj njegov
stan. Nije znao koga posla da se prihvati. Telefon mu nije radio,a hteo je da
zovne majstora za klimu. Na kraju je legao, nije imao snage ni za gledanje TV.
Hoda ovog jutra lagano obalom Save (prema Sajmu), između mosta po kome ide
tramvaj, i Brankovog; zagleda „mrtve“ brodove i tegljače, barže i zarđale
dizalice. Kada prođe kakav brži čamac ili tegljač, mutna voda reke lizala bi bokove
olupina. Zastao je (i ovo mu nije prvi put) ispred broda „Tara“. Uvrtio je u
glavu da bi na ovoj ruti trebalo da napravi crno-bele fotografije brodova i njihovih
imena koja se lagano raspadaju, galebova.
U ruci stiska smotane novine, posmatra mrtvilo na suprotnoj obali. Nema žive
duše ni na drugoj strani, tek se zaljulja koja kontura od splava-restorana. I kao
u sladunjavim knjigama paperjasti oblaci su klizili nebom. I onda je pomislio kako
je ova obala mesto gde najbolje može da se sakrije od sebe, od tuge. Nije
uzdisao, ali je vukao noge. Danas je bio i u stanju pometnje. Pomerao je
naočare za daljinu na nosu gore i dole. S naporom se spustio na „zelenu klupu ribara“
i otvorio novine od umrlica.Neko je na klupi, to je primetio pre koji dan, urezao,
duboko i lepo, imena: „Sanja i Jovan“. Dugo je gledao u ova dva obična imena i
nije otkrio ništa, osim da je i ovo samo poruka nade i ljubavi. Nije mu se
javjao nikakav znak iz onog vremena kada je šetao uz jednu drugu reku s
porodicom i sa arhitetktom Nenadom. Odavno kod njega nema veselosti.
Melanholija ga drži u krilu (stalno je pod sedativima). Smiruje ga slagalica zeca
za decu (ostala je iza nekog deteta u ostavi). I on (sada) živi daleko od svoga
grada. U ratu koji je ostao iza njega, izgubio je (nisu pobegli na vreme)
suprugu. Nije mu do razgovora. Sunce je ( i jutros) sve obasjalo. „Ko ime kuda
da pobegne, beži“, rekao mu je Nanad pred smrt. „Beži se i od snova, oni su
napuštena zemlja.“
Нема коментара:
Постави коментар