Ono što je ženi dodatno davalo atribut božanskog, bila
je činjenica da joj menstrualni ciklus traje 28 dana; baš onoliko koliko traje
i lunarni ciklus. Zbog toga je boginja-majka bila i boginja Meseca a kalendar
se određivao primarno prema menama Meseca. Žene dakle podsvesno znaju da je
menstrualna krv moćnija od krvi bilo koje podnešene žrtve u ritualima koji to
zahtevaju.
Robert Grevs
Autobus
je stizao u deset i pet. Bio je to ustaljeni red vožnje. Od fabrike za izradu
radnih odela, zaštitnih cipela, rukavica, maski za prskanje, čepova protiv buke
do prigradskog naselja u kome je stanovala sa mlađom sestrom i tetkom vožnja je
trajala dvadeset minuta. U pola jedanaest je kod kuće.
Zavalila
se u sedište na početnoj stanici, uglavila slušalice u uši i gledala prazno u
namrštena lica oko nje. Večeras je osetila početak glavobolje. Ciklus joj je
uvek tako počinjao. Mada joj se učinilo da još nije vreme za veštičarenje, kako
je tetka nazivala vreme kad bi neka od njih dve dobila, sada nije bilo dileme
oko porekla tupog zrakasto asimetričnog bola u glavi praćenog sve jačom mučninom
u stomaku.
Posmatra
svoj odraz u zatamljenom staklu autobuskog prozora. Zapravo to i nije prozor,
nego cela strana zglobnog autobusa na kojoj se spolja može pročitati slogan
poznate banke „Verujemo jedni drugima“.
Nije
zadovoljna onim što vidi. Misli da štrči iz obećavajuće slike reklamnog sveta.
Obrnuta sigurnost, ha? Čini joj se da izgleda starija i ružnija nego što jeste.
Kad bi se ponekad uspravila u toj uskoj pripijenoj jakni od ljubičastog flisa
na staklu bi se ocrtale suviše špicaste sise, ali tu je jeftini kineski push up
da stvar koliko toliko učini snošljivom. Ali samo do kasne večeri, do svlačenja
pred ogledalom i zavesom zatamnjenim prozorom koji gleda u drugi, tuđi slepi
prozor. Donekle je zadovoljna svojim butinama i pozamašnijom guzicom. To je,
misli ona, posledica igranja odbojke u srednjoj građevinskoj kada se među jakim
i debelim građevinkama još isticala
nekom normalnošću u vidu odsustva strija i šlaufa za plivanje oko
bokova.
Zapazila
je i kako je gleda trener i vaspitač
Zoran, student fakulteta za fizičku kulturu, ali nije imao šanse. On
nije tako mislio. Hteo je da je oslobodi depresije, tako se izrazio kad je
zaskočio samu u svlačionici i oborio na prašnjavu strunjaču koja se tu zatekla.
Munjevito joj je zavukao ruku u šorc stojeći iza njenih leđa i utrljavajući se
svojim znojem u njen. Htela je da vrišti, da ispusti onaj prenatalni krik
device o kome je čitala (sanjala?) u štampi, ali je umesto toga samo uspela da
mu zarije nokte u leđa i da mu raskrvari usta. Bezglasno. Začudila se što tad
nije bilo puno krvi, tek, tek; kao ranica sa koje ogrebeš krastu. Bilo joj je
odvratno kad je pitao da li je razočarao. Kao da je to tema?! Mislila je
od tada da je devica na pola. Ali znala
je da tako nešto ne postoji. Navukla je farmerice, ostavljajući na podu uprljane
gaćice, zabacila ruksak na rame i krenula napolje. On je još jednom pokušao.
Verovatno se sada nije mnogo iznenadio što se više ne opire. Ne može da kaže da
joj je bilo svejedno. I ovaj put je kratko trajalo i isto bolelo. Zamišljala
je kako joj oštra čelična dleta skidaju delić po delić sljubljenog fetusa u
materici i mislila da je to prvo ubistvo svake žene.
Izašla je iz
autobusa u mrak. Ulične svetiljke iz nepoznatog razloga nisu radile. Trebalo je
preći drum na maloj okuci, zatim proći pored započete pa zaboravljene crkvice u
vizantijskm stilu i preko betonskog dečjeg igrališta stići do prekidača za
svetlo u ulazu četvorospratnice. Sve je bilo nestvarno mirno i tiho. Kad se
dokopala igrališta jedna senka se odvojila od trbušaste linije plastičnog jezera peska. Produžila je korak, ali je njegova ruka već bila oko
njenog vrata. Svakako je to bio neko ko je očekivao i znao da tuda prolazi u
isto vreme svake noći.
Prepoznala je u senci onog krupnog i teškog momka iz
dostave za markete, koji ju je pre neko veče tu u blizini, sa praznom gajbom u
rukama, debilno oslovio: Ćao, okasnela!
Zbilja,
imala je već trideset godina i nije imala nijednu ozbiljnu vezu iza sebe. I
dalje je za sebe verovala da je devica. Što se nje tiče, bila je devica. Ako je
to danas uopšte važno? Verovala je da se neće nikada udati, da će stariti poput
tetke, sušeći se kao budistički monah. Da li bih, posle onoga, uopšte mogla da
imam dete, pitala se? Zdravo dete? Troje
dece?
Rekao je:
Zdravo. Kako si Okasnela?
Nije to bio najbolji termin za upoznavanje. Naročito njoj
nije bio dobar termin. Osećala je kako počinje da joj curka tamo dole. U
fabričkom toaletu stavila je komad vate, ali da li je to dovoljno?
Sedeo je na plavoj klackalici i delovao potpuno opušten. Bilo je nečeg
jezivog u krupnoći tog uljastog dvadesetogodišnjeg tela na uskoj metalnoj
klackalici čiji je drugi kraj parao nebo.
Kako bi
bilo da malo prošetamo?
Moram da
žurim kući.
Ustao je i uhvatio je za ruku. Grubo.
A da se
poigramo malo?
Drugom rukom uhvatio je za grudi.
Bolelo je, ali uvek su je bolele grudi pre nego što dobije.
Samo da
ih poljubim.
Privukao je sebi i zadigao jaknu.
Sada je njegova hladna ruka klizila ispod push upa dok
nije pronašla ono što je tražila. Osećala je kako joj zavrće bradavice.
Uplašila se da će ih otkinuti. Naslonila se na nešto metalno. Okvir za
ljuljašku. Tišina je i dalje bila neizdrživa kada je metalni zvuk nepodmazanog
lanca zaškripao kroz noćni vazduh. Dobro ga je nategla, ne zna ni sama kako, a
onda samo ispustila teško čelično sedište dok je on sagnut pokušavao da joj
svuče helanke.
Kako je to
bilo, opišite nam podrobnije.
Sudija, muškarac. Nije imalo smisla da mu priča o Mesecu, o tome kako je izluđuje pred
svaku menstruaciju. Ne bi se potrudio da razume, ne bi mogao.
Setila se
tupog, gotovo baršunastog udarca sedišta dečje ljuljaške o čelo.
To je sve?
To je
sve.
Inače, možda je bio sasvim dobar mladić.
Glavobolja jača nego obično.
Da, i bradavica. Iz koje kaplje tamna krv. I malo lepljive, poluzgrušane sukrvice.
Нема коментара:
Постави коментар