MILAN TODOROV: BUBAMARA

Enil Nolde

Šta ti je, budalo, pitao je sebe u ogledalu. Kao da si jedini čiji je brak propao. Nije to ništa neuobičajeno, nije to carstvo pa da traje hiljadu godina. Život je proziran. Premda, to može da zvuči kao rečenica poput „vrata“; rečenica kroz koju uđeš i izađeš. Ipak, ma koliko zgusnut bio, ceo naš haos se na kraju  pretvori u staklo. Hod po vodi. U kojoj se sve vidi. Bestidno i žalosno. 
          I on je sad osećao da propada kroz tu providnost, kroz to strašno prepoznavanje stvari unapred. Zapravo, kao da se samo vrhovima prstiju držao nad provalijom sopstvenog sveta.

          U stvarnosti, mogao bi čak da se ponosi načinom na koji su,  Zvezdana i on izveli taj međusobni, dogovoreni raskol, raspad, razlaz...možda najtačnije bezbolan odlazak...Ili, kako je to ona, sklona lepom izražavanju, rekla: bezobalni odlazak.

          Zbilja je bilo prilično jednostavno. Možda previše nomalno, jer je sve proteklo ćutke. Nisu se ni zagrlili. Ne, to bi bilo previše. Nisu se poljubili, naravno. Odavno su takve male nežnosti iščezle iz njihovog života. Samo su pružili ruku jedno drugom. Malo se ustežući. Rukovali su se kao osobe koje se sretnu na nekom važnom događaju, recimo. On je, kao profesor biologije a docnije i direktor gimnazije, dok mu nisu otkrili manu na jednom srčanom zalisku pa ga prerano penzionisali pre četrdesete, morao često da se rukuje sa roditeljima svojih učenika ili maturanata. I uvek je to rukovanje imalo neko značenje: Hvala, odužičemo vam se, bili ste častan pedagog, simpatičan profa, čovek od poverenja, osoba koja neštedimice prenosi svoje znanje, strog ali pravedan učitelj...

         Prilikom ovog oproštajnog rukovanja, Zvezdana je, činilo mu se, zadržala svoju ruku nešto duže u njegovoj nego što je uobičajeno. Ali, da li to sad više bilo šta znači? Puka slučajnost. Mala rasejanost. Mahinalnost. Kao kad spuštate ispražnjen tanjirić na sudoperu, a mislima ste već okrenuti nečem sasvim drugom, takođe prilično besmislenom.

     

         Tako da nema ni govora da je on, u trenutku rastanka, mislio na ruke. Pre bi  se moglo reći da je mislio na njene butine. Ali ne na butine u banalnom smislu reči na šta se pomisli kad se punim, pohlepnim ustima pomenu ženske „butkice“ ili još gore „bataci“; nego na nešto sasvim specifično, gotovo sudbinski što je bilo kao naslikano u oblim prevojima nogu njegove doskorašnje žene. Mislio je na atlas njene kože. Da, atlas je najprikladnija reč kad je o ženskom telu reč. Atlas sa malim zagubljenim ostrvima.

        

            Na atlasu Zvezdaninog tela on se fokusirao na njene noge. Zvezdana je imala sasvim obične noge. Ni lepe, ni ružne. To su, znate već, one malo upadljive noge običnih žena, ne lepotica sa modnih pista. Noge kao noge. Deo tela. Služe hodanju ili stajanju. Mogu da budu debele ili tanke. Zvezdanine su bile, mislio je čim je ugledao, sasvim prikladne. Protrljao je naočare od kornjačevine koje je nosio od detinjstva i utvrdio da se ne vara. Noge su bile baš prosečne.

          Zašto je to važno?

          Nije znao.

          Poznato je da ženi lepe noge povećavanje šanse za uspeh kod muškarca. I to ne samo jednog. Nego mnogo muškaraca. Ai, njemu nije bila potrebna takva zavodljiva, pa vrlo verovatno i verolomstvu sklona lepotica.  Hteo je običnu ženu, sa običnim nogama i sreo je baš takvu.

          Ubrzo će, međutim, otkriti da Zvezdana ima ipak posebne noge. Noge koje, verovao je, nema niko na svetu. Noge rođene baš za njega, profesora biologije, zoologa, tačnije entomologa.

         Imala je na nogama, odnosno s unutrašnje strane butina, gotovo sasvim pri vrhu, što se nije, dakle, moglo primetiti ni kad hoda u kratkoj suknji, pa čak ni na plaži – dve prave pravcate bubamare.

           Razume se, bili su to mali, slatki mladeži, jedva vidljivi, ali pod lupom koju je on jednom prlikom dok je spavala upotrebio, jasno se razaznavalo da su te dve  tamno crvenkaste tačkice potpuno pravilno oblikovane bubamare.

          Bubamare se inače nazivaju u narodu božjim ovčicama, a na latinskom se stručno definišu kao: kocinelide. Zvezdana je, dakle, redak primerak, odmah je zaključio. Narod veruje da donose sreću.                „Bubamaro, let, let u široki svet."
          Ili: „ Bubamaro, evo moje ruke, po njoj mili i tamo i amo. Ne plaši se, dirati te neću. Samo hoću da ti vidim krila, tvoja mila, tvoja lepa krila.“   

         

        Da li je za Zvezdanine bubamarice znao još neko osim njega? Verovao je da nije. Osim, možda majke koja ju je kupala dok je bila mala. Ali, ona je odavno počivala na starom gradskom groblju.    

          Otac je bio dementan, ništa ionako nije shvatao. Smestili su ga u neki jeftin starački dom, a ona je roditeljski stan izdavala, sve dok se sad, posle razvoda, nije odlučila da se  vrati u njega.

        Dakle, mogao je dok su bili zajedno da bude spokojan i zadovoljan. Verovao je da ih je skrivala i da ih se čak stidela. Naravno, bez razloga. Ali, žene su nelogične i njima za neko osećanje pravi razlog često nije ni potreban.

           Nikad se nije usudio da je upita da li je to bio razlog što se nije udavala do svoje tridesete. Bila je čedna i njemu je to imponovalo. U početku je mislio da je od onih devojaka koje ne uživaju u telesnim strastima. Čak mu se i prvi put, malo pre prve bračne noći, kad mu se konačno prepustila u polumraku samo za tu priliku iznajmljene kolegine sobe na periferiji, činilo da je to ustupak koje će mu docnije sve ređe dopuštati.

        On je, pak, bio od sasvim druge vrste. Nije imao mnogo devojaka pre nje. Svega dve ili tri. Sve zavisi kako se i šta se računa. Dve su mu, naime, dozvolile da prodre u naiintimnije delove njihovih tela, doduše trapavo, na brzinu, nevešto i plašljivo. Treća, koju je prvi put video na nekoj slabo posećenoj ferijalnoj zabavi, bila je toliko ružna da joj je u haustoru zgrade u kojoj je stanovala bez reči zadigao suknju, svukao gaćice i užasnut njenim mršavim butinama i kržljavim međunožjem jedva obraslim tankim paperjem, izgubio svaku želju da bilo šta čini dalje.

            -Znaš šta se radi sa bubamarama, pitao je tokom jedne od prvih ljubavnih igara.

            -Ne.

            -Bacaju se preko glave.

            -Preko glave.

            -Da...- rekao je i zabacio joj noge sebi iza vrata. – Pritom – dodao je – moramo da poželimo nešto lepo. Samo, ne smemo nikom, pa ni jedno drugom da kažemo šta smo poželeli, jer se u tom slučaju naše želje neće ostvariti.

           Ali, sada je to prošlo vreme. Bilo bi beskorisno vraćati se uspomenama. Zato je sve svoje kutije sa insektima, koje je skupljao još od najranijih dana, poklonio jednom dečaku iz susedstva koji je, usled neke urođene bolesti, bio vezan za kolica. Bili su to lepi insektarijumi od tamnog javora, sa staklenim poklopcima koji su mogli da se otvaraju.

           -Imaju krilca, kliknuo je veselo dečak upirući iskrivljenim prstom u dve bubamare čvrsto probodene sjajnom metalnom iglicom.

           -Imaju...

           -I mogu da lete, pitao je a oči su mu prosto sijale.

           -Sad više ne.

           -Ali, jednog dana će možda moći, rekao je dečak.

Nije smeo da ga razočara.

           -Svako će jednog dana umeti da leti, odgovorio je tiho.

           - I ja?

           - Naravno. Zašto da ne?

             Sa čuđenjem je u narednim danima, pa i mesecima, osećao da mu insektarijumi, pa ni Zvezdana, nimalo  ne nedostaju. Kao da je bacio kamen u vodu. Ali, nedostajale su mu njeni mali mladeži u butnim jamicama.

         Bilo je to glupo. Svet su potresale terorističke nesreće, ratovi na sve strane, nove bolesti i stare gladi a on je patio zbog malih, skoro neupadljivih mladeža na nogama nekakve žene, koja ih sad, promenjena, verovatno besramno pokazuje drugima.

        I, kako to obično biva, kad mislite na nekog previše često, taj se iznenada i neobjašnjivo pojavi. Jednog jutra, bilo je relativno kasno jutro, oko deset sati, zazvonio je telefon u njegovom stanu. Dugo ga niko nije zvao i mislio je da je u pitanju greška. Uzeo je pokretnu slušalicu, otišao do prozora, razgrnuo zavese da bolje vidi broj sa koga ga taj neko zove kad je ispod prozora ugledao Zvezdanu sa mobilnim prislonjenim na uho.

        Lagano je vratio rub zavese na isto mesto na kome se do tad nalazio. Slušalicu je držao sklopljenu. Skinuo je s nosa naočare.  Sklopio oči. Čak je i umirio disanje. 
        Ali, ipak je nekoliko minuta još ostao pored prozora i pratio njene korake kako se udaljavaju. Bio je siguran da na njenim nogama više nema bubamara. Nije mogao sebi da objasni otkud mu to uverenje, ali bio je uveren da je tako. Tim pre, što je sad već pomišljao da je sve to sa bubamarama na njenim nogama izmislio u ljubavnom zanosu.

           A, ako nije?
          Zašto je sve moralo da bude u znaku njegovih interesovanja? 
          Nikad se nije zapitao šta je ona želela? Da li je videla u njemu ono što on nije video i neće videti nikad?     

          Raskrilio je zavese, otvorio prozor, skinuo kućni mantil. Bio je potpuno nag. Ulicom su prolazili ljudi. Niko se nije osvrtao.

        Ušao je u sobu, seo u trošnu fotelju.

Spolja se ništa na čoveku ne može videti, pomislio je i zaspao tako tvrdim snom da se probudio tek u bolnici.

           -Hvala bogu, rekla je neka žena koja je sedela na stoličici pored kreveta i držala ga sve vreme za ruku. Pogledao je začuđeno. Imala je na nogama najlonke sa iscrtanim bubamarama. Inače je bila sva u belom.

          - Da li ste vi anđeo, upitao je preplašeno.

           -Da, ja sam vaš anđeo čuvar, odgovorila je žena bez ikakve nežnosti.

          - Ali, gde su vam krila, pitao je i sad je, u svemu, sebi ličio na malog paralizovanog dečaka iz susedstva.

          Žena anđeo ništa nije odgovorila. Samo je nemoćno raširila ruke.