MILAN TODOROV: REDOSLED JEDNOSTAVNIH STVARI

(Uskoro u izdanju beogradske "Čarobne knjige" izlazi novi roman Milana Todorova pod nazivom "Redosled jednostavnih stvari")

                                                                            ***

          

stari ruski broš trešnjić - izvor. limundo

Iz jednog članka, koji je slučajno otkrio u svežnju starih novina spremljenih za potpalu peći, uspeo je da sazna samo da su Rotšidovu prugu izgradili Austrijanci 1854.  da bi njome dopremali ugalj za svoje parobrode na Dunavu i Tisi. Upavši u finansijske teškoće austrijski koncesionari su Banater bergwerk , nedugo potom, prodali pariskom i bečkom ogranku moćne bankarske kuće Rotšild iz Frankfurta.

          „Šta je tati donela ta pruga“, pitao je majku.

         „ Vasa je bio jako ponosan što je činovnik na pruzi kojom je išao Orijent ekspres."

         „ Ali, spremao se rat. Parobrodi su nestali sa reka. Prugom su putovali još samo  rezervisti i vojnici.“

           „Čak i ta-da, čak i ta-da.“

           To je bilo sve što je imala da kaže.

         Da li je priča o tome ozleđuje? Bio je uveren da njeno sećanje ipak dopire dublje u prošlost.

         Nikola je znao samo da je otac, kao šef karlovatske stanice, čim je  izbio rat poslat u nemačko zarobljeništvo. Mlade muškarce iz mesta su potrpali u stočne vagone i vozili, bez hrane i vode, nekoliko dana do Poljske.

          Šta se na karlovatskoj stanici uz Rotšildovu prugu događalo, ne zna. Sve je skriveno, prećutano i mutno. Naslućivao je samo jedno: taj nepoznati, tragični deo očevog službovanja, ne duži od par meseci, obeležio je njihovu porodicu, načine razgovora u njoj, skrivanja i otvaranja, radovanja i strepnje, odnose među njima i pitanja međusobnog poverenja. I to je bilo dobro, delovalo je smirujuće u prvom periodu negovog života. Dečji život sestre i njegov bio je tada neopterećen nevoljama i nesporazumima odraslog sveta. Bili su zaštićeni spreda, s boka i s leđa. Ćutanjem. Rečenice koje mogu da unesu bilo kakvu, a pogotovo promenu na gore, nisu mogle da se čuju u njihovoj kući. Ali, pitao se, zar je moguće da nisu postojale, udavljene parčetom hleba za zajedničkom trpezom.

         Skupio je ruke u kupu i posmatrao Natašu, psa sklupčanog kraj prozora, veliku crno-belu foografiju saharske pustinje sa ustalasanim dinama čije su obline davale osećaj dobrovoljne i stoga prijatne izopštenosti iz sveta.

          Njihov iznajmljeni stan svojom lakom, skoro neprimetnom nesređenošću pokazuje da u njemu žive novi, mladi stanari. Stočić od belog jasena sa nemarno raspoređenim časopisima, rasporenim omotom Milka čokolade i priborom za nokte. Mašina za veš u zadnjem delu uskog hodnika postavljena u nuždi tako da zbog nedostatka prostora u kupatilu, služi istovemeno i kao postolje za odlaganje raznih kuhinjskih posuda. Daska za peglanje pretrpana sveže opranim čaršavima. Unutrašnja strana ulaznih vrata opterećena mesinganim kukama koje služe kao čiviluk. I sve to bez plana, saliveno u boksove prostora i vremena; kad se budući život tek mutno nazire.
                    Kada i kako, pitao se, nastupa taj opasni prelaz ka zrelini doba i svedenosti stvari i ljudi na samo jednu, jasnu i oštru, kosu šinu naniže ili kako je on to zvao -  ka zemljopisu.

(odlomak)