RATKO DANGUBIĆ. FINSKA STANICA

telegraf.rs

„Draže mi je da idem, nego da ostanem“, rekla je Krupska. On pali lampu na noćnom stočiću, ustaje i nastavlja da pakuje, u kartonski kofer, ostatak rukopisa; blago koje čini okosnicu njegovog rada: mnogo rukopisa, s pompeznim naslovima i podnaslovima, marginama, retke hartije sa kakvim ukrasima. Krupskoj nije bilo jasno zašto se zaljubila u ovog čoveka, ali je svesna da postoji neka opsesivna, mada nestalna strast. A nad njegovom glavom, i u snovima i na javi, vijori se crvena zastava, i on kaže Krupskoj: „Naredne godine  ćemo biti slavljeni, nazivani razbojnicima, herojima, ali sada smo ovo što nismo.“ Ona je u širokoj pidžami, grudi joj landaraju, detalj koji se njemu čini nepristojan, ali i izazovan. Među rukopise gura mali pištolj, dar od sledbenika: da se nađe, zlu ne trebalo. O revoluciji koja ovde negde istinski počinje ljudi su puni predrasuda: vole da negiraju stvari, da se protive, da izmišljaju. Mnogi i ne vole Ruse, pa dodaju i gde nema šta da se doda. Krupska nije mnogo govorila o nameravanoj pustolovini, ali  je  u dubini duše osećala da sa svojim kič i uvrnutim idejama i parolama neće daleko dogurati. Sumnjala je i koliko on može da uspe kao vođa, jer ima loš akcenat. Duge kose, skupljene u punđu, šarala je pogledom i gledala šta radi. Imala je oko i uho da oseti svaku promenu njegovog raspoloženja. Kada je stigla vest da je voz postavljen gde treba, on grabi Krupsku za glavu, cmače je u usta i obraze i juri po sobi kao pijani ćuran. Ona se za njim kreće lagano, i misli kako da se ovo putovanje izvede, a da bude dostojanstveno.

Oduvek sam želeo da pišem o ovome, ali se nisam usuđivao, mislio sam: imam cigaretu, ali nemam upaljač. Proučavao sam njegove oblikovane zulufe  i istraživao da slučajno nije bio obrezan. Plašio sam se da bi ovo mogla da bude besmislena priča. Opet, zamišljao sam koliko on mirno spava pred put, i kako pakuje ove iskasapljene govore i teze: hronološki ili po prioritetima. Kako mesecima baca, u pletenu korpu od pruća, zgužvane i pocepane papire, a onda neke od njih vadi i vraća u fascikle, bez strasti. To je suviše naivno gledanje na pripreme za revoluciju da bih se ja sa nekim upustio u ozbiljnu priču. O tome sam, povremeno, pričao kao neko ko je uvređen, ali ne tonom kojim sam želeo. Pokušavao sam da ovo predstavim kao igru podsvesti i da budem svoj psihijatar. Neko mi je jednom rekao da ne treba da u ovome vidim san o Rusiji, već grimasu Rusije. Onda sam shvatio da snovi koje sanjam o tom vremenu unose određenu dozu cinizma, nespokojstva i u moj svakodnevni mir. U nekoj knjizi sam našao da bi bila dovoljna jedna činjenica da sve sagledam drugačije: samo jedna činjenica. Ne jednom sam bio kivan na sebe što sam o ovome ikome i govorio. Trebalo mi je i vremena, godina, da se oprostim sa glupostima, da ih ispratim preko vrata. Ispričaću kako je ovo bilo, kada sam ja sanjao, u više navrata, taj voz, a da niko nije morao, ni mogao da me probudi. Postoje razna pitanja koja sam trebao da bacim u stranu, ali su ona iznova uspostavljala vezu sa mojim egom. Ne znam kako ljudi razrešavaju ovakve snove. I nije lako kada vas tuđ san podigne na noge pre jutra, u zoru. Ja sam, čitajući mnoge knjige tumača snova, shvatio da je taj njihov sav napor tumačenja snova okrenut tome da se snovi učine svarljivim. Dabome, sumnjam da verujete da ovo nisam izmislio. Za mene je prihvatanje snova kao dela harmonije života neprihvatljivo, ne može sve da se svede na harmoniju, snovi nisu muzika, naročito ako se ima u vidu da se, bili slatki ili gorki, snovi povezuju sa stvarnošću, maštanjem, doživljajima, istorijom, iluzijama, strahom, i da svaka od ovih stvari može da natera čoveka da skoči iz postelje, ponižen i nezadovoljan.

               

 Peroni bez imena stanica, peroni  bez brojeva

1.

Ne znam kome bih posvetio ovakvu priču. Svih tih snova i događaja sećam se sa nekom nežnom milošću. Nisam siguran ni kakav naslov da joj dam, jer opisuje stvari u kojima nisam stvarni akter. Pre nekoliko godina, bar jednom nedeljno, svaku noć sam sanjao deo putovanja vozom, i ovo se nastavljalo svako veče kao u stripu, a nije strip. Nisam izgubio glavu, ostao sam prilično hladnokrvan, jer san se prekidao, svaki put, kada voz prolazi kroz neku od bezimenih stanica, bez zaustavljanja, ili kada prolazi kroz stanicu kojoj ja ne stignem da vidim ime. A onda sam se jedno jutro spustio u podrum i među očevim knjigama izabrao one koje su mogle više da mi kažu o ovom događaju, kako iz ugla pobednika revolucije, tako i onih koji su ih poslali da revoluciju izvedu. Tada sam čitao da je u aprilu 1917. godine poseban voz sa, navodno, trideset dvoje odabranih, krenuo od nekuda i stigao na slepi kolosek, jedne od sporednih stanica u Sankt Peterburgu. Navodno, da je ovo bilo osmodnevno putovanje iz Ciriha. O, nije valjda bilo baš sve tako idealno, može cinik, uvređen, da uzvikne. Ukratko, izgledalo je ovako: svetu, Velikom ratu i Nemačkoj je trebala revolucija, i neko je iz one njegove pletene košare izabrao papir i scenario baš za onu koju treba da izvedu putnici ovoga voza. Neko je slučajno poznavao ljude, koji su se slučajno bavili pitanjima revolucije u ovom i onom obliku, i pošto su ovi izabrani bili tada u Cirihu izgubljene duše, utekle iz nekog zavoda za umobolne, a svi su uzvikivali da je Rusija najpogodinija za kakvu-takvu revoluciju, i tako je nacrtan taj voz i cela priča. Ovi putnici su, istina je, zbog tog pripremanja i lutanja nekih i nekoga, malo kasnili na početak jedne, ispostaviće se mnogo kasnije, besmislene revolucije, koja je počela pobunom radnika zbog nestašice hrane u carskoj prestonici. Te poslednje večeri, dok je prala zube, Krupska se osetila malo povređenom što nije dovoljno uključena u tok događaja, ali je samo rekla: „Ovo je poslednji put da mogu da isperem usta kako treba.“ Imala je ožiljak ispod brade, za koji je malo ko znao, malo ga je pomazila i odmahnula glavom. On je, na trenutak, bojažljivo pipnuo s leđa, i rekao: „Ona ruska voda iz močvara nije tako  zdrava kao ova s Alpa.“ Ukrcani su odavali utisak očaranosti idejom da odu gde idu, bar je tako izgledalo onima koji su kontrolisali utovaranje ljudi: jedan je pomislio, kao da utovaramo stoku. Izgubili su bili svaki pojam o svemu, osim o vremenu, brojali su dane za koje treba tamo negde daleko da stignu, gde su se nemiri već rasplamsali. Krupska je prvi put pokušavala da zamisli kako će sve ovo da izgleda iznutra, pa se nadala i luksuzu, ali se iskreno zabrinula, i uplašila, kada su se vrata na vagonu zatvorila za njima. Zurila je satima u svoje pege na rukama, trljala suvu kožu jedinom kremom koju je imala. U navedenom vozu, među odabranima, je bio do sada pominjan kao on i sporedni lik, ali ne i imenovan, i Vladimir Uljanov.

2.

Tek što je stigla prva večera od čuvara voza, Uljanov je krenuo da ređa za šta će koga od prisutnih imenovati kada se dokopaju vlasti. Smišljao je na licu mesta, a neke je imao i napisane, skraćenice za određene službe i nije se mnogo trudio da u međuvremenu obrazloži svoje predloge. Jedan od nezadovoljnih budućim imenovanjem, nije se oglasio, ali je pomislio: „Ali, zašto Uljanov radi sve ovo?“ Neki su tada aplaudirali uz bocu krijumčarene votke, koja je išla od ruke do ruke, pevali, a najzadovoljniji je rekao: „Čestitam, postaćemo ono što nikada nismo bili.“ Onaj nezadovoljni je uronio u kragnu kaputa: „A tek kako ima da se raduju oni koji će ostati niko i ništa.“ Naravno, ponavljam, bar je tako bilo u mom snu. Svi su se pravili da im je drago što su krenuli na put posle koga ne bi smelo da im fali ništa u životu. Boca ledene votke brzo je popijena, i svi su utonuli u svoje misli. Po onome što knjige beleže, izgledalo je da je to recitovanje naimenovanja Uljanovu bilo veoma potrebno. Tek kasnije su se javila tumačenja da postoje ljudi koji su spremni da rade protiv svojih interesa, pa i interesa naroda kome pripadaju, radi funkcije. Stanice su promicale, ledeni pejzaži su promicali. Uljanov je znao da pravi razne scene u vozu, i Krupska nije imala živaca da sluša sve njegove izlive emocija: „Ok“, brecnula bi se, „jebena revolucija, pa šta?“ Ona se oseća i pomalo zapostavljenom, pored svih tih tela koja sede, protežu se, smrde, oko nje, i da bi se smirila povremeno pecka Uljanova. „Probaj da se uživiš u moju ulogu“, je iz njegovih usta zvučalo više kao naredba, nego predlog. U narednim danima će svi videti da je stvarima koje se tiču države Uljanov prilazio sa onim neodoljivim prezirom i odlučnošću da uradi sve kako je zamislio. On će, kada pristignu gde su ih poslali, ubrzo organizovati širenje virusa  nove države, sa svim nastojanjima da se očuvaju njene granice, a da se, kada dođe vreme, i prošire, u interesu ideologije koja se propoveda. Tako da niko neće pojmiti da li je to što se događa nevolja, ili dobra stvar. Sanjao sam, priznajem, kako Uljanova, na onom slepom koloseku dočekuje gomila razdraganih pristalica, prvi put u mrklom mraku, a sledeći put u zoru, i kako on mlatara papirima i govori o tvrdoj liniji revolucije i kako nisu sve fizičke bolesti psihosomatske, ali mnoge jesu. „I ja ne želim ništa drugo“, urlao je Uljanov, „samo da revolucija uspe!“ „Sve je u redu“, umirivala ga je Krupska, „ne moraš da brineš, sve ide kako treba.“ Negde sam saznao da se ta stanica zove Finska stanica, ali to za snove nije imalo, u tom trenutku, ulogu. Od tog mesta su krenuli, sa Finske stanice,  promišljeni i drugi nepromišljeni događaji. Ne znam da li je sunce sijalo ujutru, ali vazduh je bio oštar. Negde sam video i razglednicu ove zgradurine, otvorene davne 1870. godine, ali ne mogu da je nazovem arhitektonskim čudom.

3.

Čudno, sa putovanja nema fotografija, valjda jedva jedna. Kao da drug Uljanov nije želeo da pravi uslugu istoriji. Da li je među njima iko bio fotograf po profesiji, čini mi se da nisam nigde pročitao. Ima scena u snu u kojoj Krupska poskakuje i priča kako je videla kroz prozor drvoseču koji obara drvo. Radovala se ovom prizoru kao mala devojčica. Ljudi vole da se hvale, da preteruju, i čestitaju sebi na određenim snovima, a ne vide da vladanje sopstvenim snovima manje duguju snazi uma nego sporednim događajima i emocijama. Nije lepo, ali sanjao sam i kako se prepiru oko hrane. Bile su im dosadile haringe iz konzervi, pa su pitali: „A šta ima za glavno jelo?“ Onda sam sanjao svet koji sedi na klupama ove stanice, osmehuje se prirodno i neodoljivo, kao da će njima biti posluženo jelo na maslacu i čeka svet, a ne zna koji voz čeka, i ne znam ni ja iz koje sam, ovo, ruske knjige, modernog pisca iz vremena realizma, u san uglavio. „Ja ću da jedem šta imate,“ govorio je Uljanov. „Mogu da jedem i konjsko meso, ako ga ima.“ Nije se opirao ispadima Krupske, bio je uplašen njenim čudnim raspoloženjem, koje je dolazilo iz dubine njene duše, nije bilo glume. Umela je da leži na leđima preko cele drvene klupe za pet putnika i da žmuri. „I šta nam ovo govori“, rekao je Staljin kada je tajno video one koji su dočekali voz. „Mi sada treba da probamo ono o čemu smo govorili.“ On je žudno posmatrao sve one ljude, a da niko nije znao da je tu. Poželeo je da im i sam pohrli u susret, da zagrli Uljanova i privije na grudi Krupsku, ali se uzdržao. „Ovaj narod...“, rekla je Krupska. „Da?“, upitao je Uljanov. „Malo govori“, rekla je Krupska.

4.

  „Nije važno da li verujem ili ne verujem u snove“, rekao je Uljanov. „Volim da budem u toku, da sam korak ispred ostalih i u razmišljanju, da mogu da upravljam ruljom“. Ovo sam čuo u narednom snu, i tamo negde je pisalo, na velikom pak papiru, kako stanica pamti Prvi svetski rat, Revoluciju, Drugi svetski rat i događaje posle Hitlerovog rata, i Staljina i ove posle Staljina. „Žao mi je“, mrmljala je Krupska, koju u tom snu nisam jasno video, što vam se sve ovo neće svideti“. I malo zatim je rekla glasnije: „Revolucija.“ Ja sam se batrgao u snu i govorio: „Ne, ne“. Mlatarao sam nekakvom zastavom, i opirao se rečima Krupske: „Revolucija će biti izvrsna. Zaista izvrsna. Svima će biti jako lepo u Rusiji.“ Plašim se uopštavanja: recimo da sve što sam sanjao ne vredi ništa, da sam mogao da dodam kako su prolazili kroz fine predele, da je pred njima pucao pogled na ledeno more, tajgu, da u Rusiji nikada ne nedostaje svežeg vazduha. Oni su i onako, koji su imali sreću da su kraj prozor, kao Krupska, satima sedeli i buljili u predele pored kojih voz prolazi. Neko je podsmešljivo govorio kako treba štampati popularne knjige i kako ljudi moraju verovati u ono što pročitaju. Tako je ovo tajno putovanje Uljanova, u snovima, dobijalo, iz noći u noć, neki tajni zaplet, koji nisam zapisivao u zoru.

5.

Kao i obično, tog dana sam došao s posla, iz redakcije novina, a onda sam posle večere čitao Hamleta. I u ovoj četvrtoj, a može da bude i u petoj, noći jedan naš političar, sa nekakve pozornice, govori o značaju ovog voza, o posrtanju Rusije, o usoljenoj ribi koja je na tanjiru, o slabostima cara Nikolaja Drugog, pretnjama, klecanju i muvanju Nemačke, pobedi saveznika u Velikom ratu, sumnjama Hamleta. Pojavio se on u ovome mom snu, gde se uz tu dobro usoljenu ribu, njegov veliki stomak dizao i spuštao, i videlo se lepo kako je lokao  rakiju, a ja sam, kada sam ustao, pitao: s kojim pravom je on uleteo ovde? Onda je neko u snu viknuo da se oni koji puše premeste u odeljak za pušače. Niko se sa ovim političarem nije upustio u diskusiju, da ne ispadne smešan, a ja sam, mislim, samo vrteo glavom, dok je negde u senci ove debele mešine sedeo drug Staljin i pućkao na lulu. Kada sam ustao, posle doručka, uzeo sam da čitam istoriju, o tome kako su cinični Nemci organizovali ovo putovanje vozom, s namerom da doliju svoju cisternu benzina na veliku rusku lomaču koja se rasplamsala. Taj naš političar je mahao, u snu, kopijom Lenjinovih novina koje su se zvale Iskra, kao da razgoni muve. I nije rekao kako je Lenjinov plan uspeo, iako je plan, kao i svaki, imao manjkavosti. Ovome nesretniku nije, dakle, bilo teško da ubedi sebe da je ovako i onako u pravu. „Idi“, gurkao ga je jedan suvonjavi pored njega, koji je grizao kiseli krastavac, „ne otvaraj više usta ni oči. Uzmi državni auto i odvezi se do Finske stanice, i hvataj prvi voz, nije bitno kuda.“ Na licu mu se videlo da je oguglao na ovu rusku bajku, nazvao je pustolovinom i od jednog suvonjavog uzeo je cigaretu. Voz se tada pretvorio u niz teretnih vagona iz kojih vire glave ljudi.

6.

 „Zavrtnji i šrafovi uvek idu na svoje mesto“ rekao je lik bez lica. Taj koji nema lice sedeo je u snu preko puta mene, i ponavljao: „Nisam gladan“. Zvao je Krupsku da sedne do njega, pitao je šta bi najviše volela da radi u Rusiji. „Stvar je sasvim prosta“, rekao je čovek bez lica, „koliko doneseš revoluciji, toliko ćeš od nje, na prevaru, i da uzmeš“. On je osetio da sam ja od njegovih, i rekao je da je neko dobro platio da se on nađe u ovom snu, i da ja treba da vodim jutarnje beleške. Na mapi sam sledećeg jutra gledao kako je voz prošao kroz Nemačku: Štutgart, Frankfurt, Berlin, uz pratnju nemačkih vojnika koji su posmatrali svaki pokret Uljanova. Jedan od zadrtih komunista mi je rekao, mnogo kasnije, da su neki vojnici sedeli napred, u odvojenom, vagonu sa drvenim klupama, razdvojeni od revolucionara, našalio se, da se i sami ne zaraze bakterijom revolucije, a i zbog toga što su Nemci i Rusi tada bili zvanično u ratu. On je tvrdio da je i jebena Amerika imala, kao i na hiljade mesta ranije i kasnije, određene uticaje da se ovaj voz pusti gde treba. Tada su Jenkiji već bili objavili rat Nemcima. Tako je ulazak Amerike u Veliki rat naterao Nemce da zamute vodu u Rusiji. Verujem da je onaj bez lica bio zadovoljan mojom pažnjom. „Ti si dovoljno pametan“, rekao je, „da razumeš da ne razumeš da postoji država koja ima veliku tajnu nad kojom drhti, a da je druga sila ne otkrije“. Mislio je da mene ovo zabavlja, tvrdio je kako valja kod sebe imati alat koji može zavrtnje i šrafove da odvrne i zavrne i rekao je Krupskoj da lepo miriše. Navodno je dan pre polaska na put iz Ciriha, Uljanov laprdao sa Amerima i telegrafisao im, ali taj koji se čuo sa Uljanovim nije shvatio koliko je stvar hitna pa je otišao da igra tenis.

7.

Ugađao sam sebi: ne mogu tek tako iz svojih snova da odem, iz beležaka koje o njima, ipak, pravim, ubeđivao sam sebe jasnim, uravnoteženim glasom da ovde ima poruka za nekoga. Uz mnoge reči i slike iz sna, koje su učinile da sebi predstavim šta je sve bilo, šta je sve moglo da bude, ja sam se nepromišljeno prepustio sanjarenju, potiskivao sam uzbuđenje. „Ovde imaš“, rekao mi  je onaj bez lica, „obaveze i posao.“  Nežno je sebe mazio po obrazima i nastavio: „Ne volim ovaj svoj lažni izgled koji kvari prirodni“. Taj, isprekidani, san me je naterao da pročitam kako je prognanik iz Rusije, Uljanov, živeo mirno u Cirihu sa suprugom Nadeždom Krupskom, i kako niko na ovoga nesretnika nije obraćao pažnju, kako bi rekao moj vrli prijatelj, mudrac, zaljubljenik u prozu Nabokova, Bulgakova, čak ni onaj đavo iz romana i filma Majstor i Margarita. Tamo je Uljanov izigravao knjiškog moljca, u stanu nekog obućara, a najviše vremena je provodio u javnoj biblioteci. Tu je, tako priča kaže, Uljanov čekao da njegov voz, koji vodi u Rusiju, na Finsku stanicu, stigne i krene. Bojao se da nije prekasno, da on nije dovoljno dobar da sve to izvede. Bilo mu je neprijatno kada ga ljudi pogrešno razumeju, i pokušavao je da ih izvede iz zablude, ili skrene razgovor na drugu stvar. I on se bavio time koliko hrane ima u ustalasaloj Rusiji, čitao je vesti kojekuda o nevolji koja je zadesila carsku zemlju. I pred njim se otvorilo nebo kada su javili da je car Nikolaj Drugi ustuknuo, i da je vreme da Rusiju preuzme kakav drugi, a on je čitav dan kasnije rekao Krupskoj: „Nema veze, zaboravi ko smo, gde smo, kuda idemo, koju stvar radimo, ko da budemo, svakako smo u nevolji“.

8.

 I moji snovi, u nastavcima, kao u stripu koji sam kasnije radio, videlo se da su iskidani, blesavi, kao svi ti događaji sa tim jebenim vozom. Ne jednom sam slegao ramenima i nisam ništa komentarisao. A Nadežda? Ona je Uljanovu zadavala više brige nego svi drugi oko njega. Ona je, kada je u pitanju odnos prema revoluciji, bila na početku kruta i na kraju nesigurna, jer je on odjednom postao nepoverljiv prema svima i neposlušan, i stalno je imao presavijene novine u džepu sakoa. Tako joj je, ne bez cinizma rekao: „Nema veze, nisu nam naplatili karte. Izgleda da je trošak celog puta bio na račun velike kuće“. Tešio je da od svega što su im nudili, ništa nisu odbili, ni dezert. Oni koji se bave umetnošću sve će ovo udrobiti u nadrealizam, farsu i iracionalnost, dodati tome malo Kandinskog, Maljeviča, Burljuka, Tatlina, Harmsa, Bulgakova i čitav balet Boljšoj teatra. Krupska je umela da se rastuži. I njihovi odnosi su zahladili, međutim ona se bojala da ga razočara. Istorija, morao sam i toga da se dokopam, veli da se u Cirihu u njihovo vreme motao i Džems Džojs, praveći žvrljotine, ali on se nije ukrcao u voz Uljanova. Od svih tih koji su se tamo kretali po kabareima, kuplerajima, trošili vreme na razne dade i pomade, jedino je Uljanov Krupskoj komentarisao ljude i trenutak: „Kako ne razumeš? Nema tu šta da se razume. Ovo je vek revolucija, a ne vreme humanizma i renesanse. Ako se ova revolucija narodu ne dopadne, rado ćemo joj doneti drugu. U svakom slučaju onaj kome se ovo ne dopadne dobiće nešto drugo.“ On su rešavali odjednom i po nekoliko, teških, ukrštenih reči. O tome su govorili mnogi, sa mirom i bez. Niko se od poznatih nije ukrcao u voz Uljanova. Imao je Uljanov ideju da zakupi i avion da krene u rasturenu Rusiju, besneo je da revolucija ne valja bez njega, a nije bio dadaista, rekao bi pesnik Matić, onaj koji je umeo da kaže: „Treba sve učiniti da ja uspem.“

9.

Lav Trocki je sve to pratio, zapanjen, iz Amerike, kao da prvi put čuje da će se revolucija zbiti. Nije prestajao da govori, telefonira i šalje telegrame. Tako se on, sa određenim, zakašnjenjem javio i u iskidanim snovima, jer njemu je trebalo vremena da dođe iz Bronksa, iz Amerike gde treba. On će i postati Čovek iz Bronksa na čelu ruske revolucije. No, ako je u stvarnosti bilo preterivanja, ovakve i onakve Amerike, ništa manje nije moralo da bude i u mojim snovima. O Trockom i ljudima oko njega, pisalo se ovako i onako, od tog Bronksa, putovanja brodom Halifaks, do kraja igre sa Staljinom. Krupska se samo cerila: „Ne govori mi o Trockom, kikotala se, on sve prebrzo objašnjava“. I kako se razastire veš da se suši, tako su se vesti razastirale, dok se ne osuše i izblede. „Putovanje Trockog ne može se porediti sa putovanjem Uljanova“, rekao je okoreli komunista, Lavov saborac. „On je prvo Lenjina trebao da pošalje u Englesku, a da ne traži ni od koga savet“. Trocki je, navodno, krio svoju muku, sumnje, i svoje nespokojstvo, ali se ne zna da li je bio dobrog srca ili se pravio da sebe za neke stvari prekoreva. Rekao je: „Revolucija nije jelo, i ni meni nije jasno o kojoj vrsti metafore se radi.“ Ovo  zaista dosta govori o njemu. Drugi put neće raditi što je radio, jer drugog puta neće biti. Krupska blesnu krnjavim zubima: „Ne volim železnicu, ali ona nas je dovela, uprkos kašnjenjima, gde smo namislili“.

10.

Pa, normalno, mnogi su mislili da se sa stripom i snovima ludiram. Tamo je sve izgledalo jako glupo, i u snu i u priči moglo se pripisati sve i svašta događajima i ljudima i sama priča bi se  mogla razvijati i drugačije. Jednostavno mi je prijatno da tako mislim, jer me priča ne opterećuje. Pa, molim: „Neka bude svetlost“, rekao je ko je trebao da rekne. Bivalo je noći kada mi se i sam san gušio i dobijao patetične prizvuke i grimase. Sanjao sam kako Uljanov u vozu hrče, u onom običnom, drvenom vagonu, obojenom u zeleno, a ne u crveno, i sanjao sam prtljag koji Krupska nosi, koji je i nju, kada otvori kofere, iznenađivao i zbunjivao. Da li sam, kao mlad, san dobro razumeo? Verovatno nisam. San je prema meni postupao tako kako san postupa prema svakome ko sanja tuđe snove. Niko ne zna, reklo bi se, koliko je puta taj voz skrenut na sporedni i slepi kolosek, ali on je, taj vagon druge klase, stigao gde je stigao kada je stigao: prošao je trenutak kada se Rusija, da voz nije stigao, mogla da spase.  Cik-cak, još samo koja noć, i san je mogao da završi u nekom drugom, tuđem, stripu. Još par crteža i misli u onim oblačićima i ceo svet bi bio drugačije uređen. Postoje tu stvari o kojima se može govoriti blaže, ne nežno. Tu nije bilo postupnosti ni potpunosti. Ja sam se bojao samo da u snu ne sretnem druga Staljina, jer me je njegovo ruganje plašilo. Navodno su vagoni od Berlina prebačeni na trajekt i tako su prešli Baltik. O tome kakva su sve dokumenta koristili, ova trideset dva putnika, ima raznih verzija. Mnogi istoričari su, kasnije, tragali za tovarnim listom, ali ni njega nigde nije bilo. I fotografski aparat je, dakle, ostao prazan, možda i uništen. Postoji ta jedna fotografija kako drug Uljanov tvrdo hoda, nalik na kakvog ciriškog burgera.

                   

11.

Kada ujutru priđem lavabou, kvasim četku vodom, i češljam se sve dok svu kosu ne prilepim za glavu. Imao sam uvek duge nokte, ne volim da ih podsecam. Pa, onda, hajde, mogu priču nastaviti i ovako i nikako, vreme je. Dok sam vodio, kakve-takve, beleške i dok sam radio strip, nisam mislio kako bi se o ovome mogao napisati i nešto duži tekst, a ne samo ovaj u oblačićima stripa. Međutim, sada ovo nazivam, bez ikakve rasprave, svojom lenjošću. U mom, iskidanom, snu je, iz meni nepoznatih razloga, rekonstruisan ulazak Uljanova u Finsku stanicu, uz Marseljezu, i Marseljeza se onda negde gubi. Pojavljuje se tajno, mada u izmaglici, kako je već rečeno, drug Staljin. I vidi se kako je neko nekome brzo dao ruku, ćuteći: i taj koji mu je prihvatio ruku nije se protivio. Tako je potvrđena i nastavljena započeta ratna, ruska klanica, i događaji su krenuli u svim pravcima, odjednom: i Uljanov je radio ono što su Nemci mogli samo da požele, ali nisu smeli da sanjaju, ni spominju. Negde vele da postoji Uljanovljeva opaska da nema čuda u prirodi i istoriji, i postoji sumnja da mu je ovo neko, sticajem okolnosti, gurnuo u usta. Taj zadrti, okoreli komunista Trockog, u jednom kafanskom razgovoru, gde se ne zna koliko je bilo uhoda, parafrazirao je Uljanova, kako oni koji treba i završe na đubrištu istorije. „Takvo je vreme, istorija i istina menjaju uloge, reda radi“, rekao je. Posle ga nigde nije bilo, a onaj bez lica je rekao: „Da mu čovek pozavidi“. Naposletku ako je neko Lenjinu u usta stavio ono što je stavio, to protiv mene, ne govori ništa: Ja nisam luda koja puzi po podu, ni dete.        

Peron C, slepi kolosek

„Šta ću raditi večeras?“, pitao sam se kada sam završio ovu priču. Najbolje je da odem u Kinoteku: daje se divan Ajzenštajnov film: Oklopnjača Potemkin. Hajde, da svemu dam drugi obrt. U stvari, od priče ne bi bilo ništa, uprkos snovima, stripu, dnevniku i svemu ostalom da ja nisam, u trećem razredu gimnazije, pitao profesorku istorije, šta bi bilo da je voz umesto u hladnu Rusiju stigao u Ameriku. Profesorka, zbunjena, i, kasnije sam shvatio, uplašena, pitala me je i šta mi to znači, ali ja sam samo odmahnuo rukom. Sutradan su došla dvojica, nisu rekli iz koje su službe, i postavili mi isto pitanje i pitali me: znam li geografiju i da od Ciriha do Amerike nema direktne pruge, da tamo nema ni Finske stanice. Ja sam rekao da znam i da mi pitanje koje sam postavio ne znači skoro ništa. Onda su oni iz moje fascikle, sa mnom, izvlačili skice za kaiš po kaiš stripa, slagali ih na stolu u trpezariji, dok je majka kršila ruke, i gledala kako ređaju crno-bele hartije, kako im ja diktiram. Jedan od njih je pažljivo i uplašeno gledao strip, drugi se blago smeškao. Taj je začuđeno gledao s kojim spokojem i naivnošću nastavljam da izvlačim komade hamera. Tako: ja ne znam šta se tada našlo  u mom dosijeu, koji je onda otvoren. Kada sam ga nedavno dobio na uvid, tamo nije bilo papira, ni voza Uljanova ni one stanice.