RATKO DANGUBIĆ: UMETNIK Z.

         

           

izvor: pinterest.com

Prekrajanje i sakrivanje njegove biografije, meni bi delovalo kao gnusni, ponižavajući poremećaj umetikovog prava na dostojanstvo. Ako ćemo i pravo, takva-kava je mogla da se prepravlja, zato što mu je život ispao bedan i bizaran. Oni koji su ga bolje poznavali, tvrdili su da je za sebe govorio da je prezren i objektivno smešan. Umesto samoubistva, ovaj koga su zvali Moler (i koji je bio moler), sklon propadanju, i koji je delovao prirodno, odlučio se da se seli u palanku blizu Novog Sada. Tu je kupio i dom od naboja i prepečene, bunarske, cigle, iz čijih zidova je raniji vlasnik izvukao vlagu. Nema sumnje da je nevenčana žena imala smisao za lepo, i sredila je i trem na kome je vredelo sedeti. Sve je ovo bilo deo njegovog bitisanja i on se trudio i oko farbanja zidova. Prijalo mu je  da je blizu arheološkog nalazišta, po kome je mesto dobilo ime, a ljudi su priznavali da tuda nalaze, kradu predmete iz doba Kelta, Hazara. Iako je trgovao i ovim, na zidovima kuće nije bilo sekira, kopalja, slika, knjiga u vitrini. Na nagovor žene krenuo na buvljim pijacama da traga za slikama, knjigama. Dok je imala snage, gotovo do pred smrt, supruga mu je svojski pomagala. Pre nedelju dana putovao sam, s prijateljem sa kuglanja, na njegovu sahranu. Tu je, u crkevnoj porti, ispod lipe, sedeo Muta, sin njegovog rođaka, koji je i sam moler, i koji je organizovao da se preminuli sahrani u grobnici roditelja, uz njih i suprugu. Na sanduku je pisalo meni nepoznato ime, godine rođenja i smrti. Tamo gde smo se sretali, na kuglanju u Novom Sadu, odakle smo se i znali, svi su ga zvali Moler i Pikaso. O njemu su kolale glasine: rđavo je stajao finansijski, nije imao ni penzije. Ukoliko kasni na kuglanje, javljao se telefonom. Krenula je i spletka da je, od kada je odlutao iz Novog Sada, počeo da kupuje po buvljacim, nepotpisana, slikarska platna. Na njih je onda stavljao petokraku, u desnom donjem uglu, i potpis „Umetnik Z“. Umeo je, veli Muta, da tegli hrpu očuvanih slika, da ih reparira i prodaje galerijama. Tako je obezbedio primanja. Iako su ljudi znali da potpisuuje tuđe slike, on je od ove radnje stvorio brend. Koliko su vredele slike da ih je potpisao onaj koji ih je slikao nikoga nije zanimalo. Zaticao ga je Muta, u sobi koja se zvala devojačka, da maše flajerom: „Tu sam gde treba.“ Izvesno vreme spremao je izložbu u Domu vojske. Uspeo je, uz odabir slika, da nagovori novinara, pijanduru, da o njemu sroči hvalospev. Na izložbi je prodao sedam dela. Mutina priča ima kraj: prestao je da obilazi buvljake, i sa kanabea, poverio se Muti da je on kao slikar gotov. On je Muti tvrdio da je na buvljaku u Zemunu našao sliku potpisanu sa „Umetnik Z“. I nije mogao da se seti da li je ovo njegov potpis? Umro je, kao i mnogi umetnici, uzdahno je Muta, od alkohola. Muta mi je darovao sliku s potpisom: „Umetnik Z“. On je lik o kome vredi ostaviti trag, o ovom čudnovatnom duhu, jer ima hiljade načina kako se umetnost može približiti ljudima.