GORDAN LEMAJIĆ*: GRANICE

                                           

 (pinterest.com)

«Brukate porodicu.», bilo je najblaže što se od njega moglo čuti kada bismo se približavali nekoj granici. U autu je treštala muzika, najčešće Čorba ili neki drugi domaći bend. Toga dana smo hvatali  brze reči Montenigersa. Vraćali smo se sa mora, a sendviče smo pojeli čim smo krenuli. Dimitrije je na pola puta počeo da kuka zbog gladi. Čekalo nas je još mnogo sati vožnje i vreline. Velja i ja smo takodje bili spremni za neko jelo ali smo pustili da mladji brat predvodi napad.

«Mito, ako se umiriš, ako ne pisneš ni reč dok ne predjemo granicu, kupiću ti celu tepsiju bureka u Irigu», rekao je tata okrećući glavu prema nama da bi nas osmotrio krajičkom oka, a odmah zatim vraćao pogled na auto put.

Majke, moja i Veljina, a i Dimitrijeva, nisu letovale sa nama, niti su zimovale. Otac je govorio kako hoće da nam bude lepo. Ja sam već odavno prestala da razmišljam o tome kako bih nešto mogla promeniti u njegovom životu, pa samim tim i u mom i u životima moje braće. To što nas nisu rodile iste mame nije nam smetalo. Ljubav smo primali od svih, a da bi izbegao napetost tata je na putovanja vodio samo decu.

«Jebo vas onaj ko vas je namestio da čučite u tim konzervama», bio je pouzdan znak da ćemo uskoro morati pokazati putne isprave. Kada bi kolona bila duža pominjao im je majku, oca, rodbinu, države i smejao se na tu reč «država» kao da će je pljunuti. Govorio je kako treba da se stide svi koji rade na granici, postavljao je pitanja i istovremeno odgovarao, zar vam nije jasno, robovi i gluperde, Švaba je u Evropi izbrisao granice, a nama ih je, brže bolje, uveo.

Sve su to Englezi, Nemci i Amerikanci zamesili da bi krenuli na Ruse. I opet mi, Srbi, najebasmo prvi. Nekada sam ovuda prolazio kao ptica, a sada, dok ubacim u petu brzinu, već neka govnarska uniforma sedi iza rampe.

«Pu, pička vam materina!», žestio se na policiju i carinu ali sve u polu šali i sa osmehom, kao da igra pozorišnu predstavu za nas, decu, hoteći da nam kaže nešto bitno, a da nas ne uplaši. Da, bilo je to dečije pozorište u njegovoj izvedbi, glumatao je sa psovkama koje nisu zvučale nasilno, više kao tepanje nekom dragom, smešnom psu i mahao je rukama, mlatarao glavom i igrao celim telom istovremeno režirajući i izvodeći humoresku kojom je umanjivao važnost predstojećeg susreta sa nosiocima moći.  

Ali ovoga puta u ruci je držao tri pasoša, a nas je bilo četvoro. Još kada smo krenuli na letovanje znala sam da Dimitrije nema pasoš jer je Milena,  njegova mati,  pošla sa nama (pošto je Mita bio upisan u njena dokumenta), a potom ju je kum drugim autom vratio nazad. Sve je to tata organizovao, uz dogovor da se po povratku takodje sastanemo sa ove strane da bismo na onu stranu presli kao što smo i ovamo. Zvučalo je komplikovano ali verovali smo u njega jer su mu zamisli uvek uspevali.

Otac iz nekog razloga nije pozvao Milenu. Samo je dok smo se približavali Srbiji naredio da se Veljko i ja razbaškarimo na zadnjem sedištu, a da Mitu pokrijemo ćebetom i da se naslonimo ledjima na njega.

I njemu, a i nama, burek se  motao po glavi.

«Mito, jel me čuješ?»

«Čujem.»

«Sada ne mrdaj, ućuti se i pritaji dok ti ne kažem da smo prošli, pa ćeš jesti dok se ne usereš, jel ti jasno?»

« Jeste.»

Uplašila sam se, šta ćemo ako nas otkriju? Pa, uzeće mi brata! Smejala sam mu se, onako malom, medenom i vragolastom, do nedavno je reči izgovarao nakaradno, tek je napunio pet godina.

Velja je imao deset, a ja trinaest. Tatu sam obožavala ali me je njegova nepredvidiva narav plašila, iako na kraju nikada nisam doživela nešto loše zbog toga.

Ovo sada je došlo iznenada. Ne znam kada je smislio da jedno od nas troje sakrije dok prelazimo granicu. Verovatno nije bila dugo planirana ujdurma. I šta sam mogla nego da ga poslušam.

A i bilo je uzbudljivo. Kakve bi bile posledice ako nas otkriju, nisam znala.

Osećala sam da bi bilo opasno. Tako nešto, kao opasnost.

«Evo, prošli smo prvog mamlaza», rekao je tata dodajući gas, «jesi dobro?»

«Da», čuo se mališa ispod ćebeta.

«Veljo, da li si ga sasvim pokrio?»

«Jesam.»

«Odlično, Veljko, care.»

«Saro, kraljice, sve u redu?»

«Da»

«Super! Jeste gladni? Vrlo dobro. Još malo i stižemo. Mislite na burek. Evo, još jedna kola su ispred nas. 'A hoćemo piti i jogurt?', prigušeno se čuo Dimitrije ispod ćebeta kao da progovara sa drugog sveta. Mito, ućuti i ne mrdaj.  I jogurt, naravno, burek nije burek bez jogurta. Evo, sada se približavamo policiji. Vas dvoje, samo mirno i ne brinite. Tako je. Dobar dan. Izvolite.», pružio je tata ruku sa dokumentima kroz prozor.

"Otvorite prtljžnik", rekao je carinik dok je gledao u nas na zadnjem sedištu i u bezbroj razbacanih kesa, komada odeće, torbi, igračaka i koječega što nam je padalo po glavama.

Izgledali smo kao dva patuljka u centru deponije za smeće. Tata nije mario za urednost, a ova današnja neurednost je imala i svrhu.

Otac je izašao, stao je iza auta i razgovarao sa čovekom u uniformi ali nisam mogla da ih čujem. Srce mi je zalupalo, niz telo se rasprostreše trnci, zatvorila sam oči i, krenulo je, prisećala sam se iznova njegovog glasa i dana kada smo ga do kasno uveče čekali da nam dođe: "Da, uhvatio sam autobus za Banja Luku, vetar je šibao kišom od kada sam krenuo. Na mahove to nije bila kiša već inje gonjeno vetrom koje kao igle prostreljuje oči ljudi savijenih, u napred nagnutih ledja, ne bi li izbegli napade vejavice. Potrefili su se subota i katolički Božić 1999. godine. I ja sam, prelomljen na pola, hitao kroz jutarnju gužvu prema autobuskoj stanici, smrznut, bolestan, misleći kako, eto, može da dođe takvo neko doba kada sve počinje da se lomi: i vek, i milenijum, i ljudi, i otadžbina, i posao, i brak, i zdravlje; kada su se sile privlačenja i odbijanja rešile da iznenada promene ustaljene poretke, pa zašto onda i kiša ne bi malo putovala vodoravno.

Ne treba se dugo čuditi, gubiti vreme. Ostao sam bez stana, firme, auta, možda i bez žene. Sigurno nisam prvi kojem je u trenu svo blago isparilo netragom i koji je dužan toliko da se ni kožom ne može iskupiti. A čast, šta je to čast? Ne, nisam pogrešio. Birao sam između uverenja i časti. Izabrao sam uverenje. Nisam odmah bio sasvim siguran. Lomio sam se, da li da prigrlim čast, da li da se oglušim o glas koji je dolazio iz najsitnije čestice bića? Davali su mi priliku, nudili mi da se vratim, da se priklonim, da ostanem u igri i štetu pretvorim u dobit. Oko mene, moji najbliži, stidljivo su mi savetovali, idi, prihvati njihov način. Nisam hteo, nisam mogao protiv prirode. Odluke sam uvek donosio sam. Nisam trpeo da mi bilo ko govori šta da radim. Krenuo sam prtinom bez vođe koji naređuje pravac jer sam se slobodno osećao samo na sopstvenom putu, a slobodu nisam mogao da podredim časti. Hrabrost je činiti što smatraš da je ispravno. Odlično! Sudbina me je počastila.

Dok sam propadao uveren u svoju hrabrost svi su mislili da sam kukavica, i da sam zauvek nestao, i da se nikada neću vratiti. Ostao sam sam sa svojom verom, sam ali siguran u nju.

Fino. Bravo, majstore! Onda izađi iz autobusa i objasni zašto se nalaziš na poternici?

Debeli pogranični pandur je baš nervozan. Na monitoru mu piše "HO". Uvukao se u svoju kereću kućicu, drži moju ličnu kartu, telefonira, bulji u mene kroz staklo dok se tresem na mećavi (gleda me od gore i pedeset putnika iz autobusa), nije u stanju da odgonetne zašto vlast traži da se ovaj čovek sa izgužvanom slinavom maramicom na crvenom nosu, zamotan u šal, u tamnom kaputu i sa šeširom na glavi "hapsi oprezno"?

Hladnoća počinje da prodire u utrobu. Već treći sat stojim na vetrometini, već treći put šofer autobusa izlazi, vraća mi pare od autobuske karte, moli me, kaži policajcu da nas pusti dalje na put bez tebe, već treći put kucam policajcu na prozor, pusti me kod tebe u toplo, smrzao sam se skroz, a on istrčava iz kontejnera, maše besno rukama kao da će me ošamariti i dernja se: 'Uhapšen si! Imaš pravo na advokata! Imaš pravo da ćutiš! Sve što kažeš može biti upotrebljeno protiv tebe! Sada će stići marica iz Mitrovice da te vode.'

Gospode, mislim zaleđenim mozgom, ovaj je gledao isuviše američkih filmova.

Vojna policija je došla plavobelom Zastavom 101, zastavnik i desetar. Pružam im papir-naredbu kojom se obustavlja gonjenje. Zašto to nisi pokazao ovom na granici? Pokazao sam mu. Zašto te nije pustio? Ne znam, rekao je da mu je crkla veza na računarima. 'Budala', izusti zastavnik. Pitam ga, pun nade, da li on može da me pusti da nastavim putovanje? Ne mogu, kaže. Primili smo zadatak da te privedemo u Komandu garnizona. Onda ajmo što pre, požurujem ih. Valjda vam radi grejanje u kolima?

Usput im objašnjavam da sam i ja bio vojni policajac, nabrajam im oficire specijalne jedinice, razumeju da smo ista sorta, na neki način, shvataju zašto kod mene ne vide strah i to olakšava atmosferu na izmaku ovog ubogog dana.

U dežurnoj sobi je toplo. Napolju se smrkavalo. Dobio sam čaj. Zastavnik telefonira. Subota je i sve je usporenije. Komandant bezbednosti nije na dužnosti.

Žena objašnjava da je otišao u lov još juče. Ne, kada ide u lov ne nosi mobilni telefon. E veselo, biraj krevet na kojem ćeš da noćiš, smeje se desetar.

Gledam u šest metalnih kreveta poređanih prema prozorima, mislim, dok srčem iz šolje, da li me zavitlava? A onda opet mislim, pa šta, danas je sve krenulo naopako, i ne samo danas, i juče, i pre devet meseci, i još pre toga... Stvarno, kada je krenulo, kada sam pošao ovim putem? Ako se setim, ako odgonetnem, možda ću doći do odgovora koliko me još dana čeka dok ne isplivam iz ove kaljuge? Okrećem se prema zastavniku, daj učini nešto... Posmatra me zamišljeno. Gleda kroz mene. Ustaje od stola, pa se ponovo vraća, seda i podiže slušalicu na telefonu propelercu. Znam ja s kim on ide u lov! Zastavnik Lakić na vezi, da li je komandant sa vama, da, dajte mi ga ako je u blizini? Gospodine pukovniče (zajebi me "gospodina", čuje se iz slušalice), imam privedeno lice u dežurani, vratili ga sa granice, da, ima naredbu o oslobadjanju, da, iz Beograda, da, potpisano i pečatirano, da, original.

'Pusti ga u pizdu materinu!', zagrmelo je kao da je sa nama u prostoriji.

Brate, sve što mogu je da te odvezem na autobusku stanicu.

Tetka za šalterom je grickala pogačicu. Kada ide prvi autobus za Novi Sad, a kada za Republiku Srpsku? Imaš jedan za Bijeljinu u šest, a za Novi Sad u osam..."

Probudila sam se te noći, a možda sam i sanjala. Sanjala sam svadju, ružne reči, buku, lom... Zašto je taj san morao da dođe? Zašto baš na ovaj radostan dan kada je stigao otac kojeg nisam videla dve nedelje? Velja i ja smo ga grlili, a on se smejao, dodirujući naše obraze hladnim dlanovima. Udisala sam  mirise; kroz prokisao kaput, vlažne pantalone i cipele, u vazduhu je lebdeo tračak parfema, znoj i neki vonj nedokučivih drumova.

Bljesnuo je rascep. Osećala sam, kao teg koji je nemoguće pomeriti, moć razdvojenosti. Ni to veče, niti ikada više oni nisu seli da večeramo zajedno.

Mama se nije smejala, nije govorila, nije želela da bude u njegovom prisustvu.

Iz nas su izvirali pokušaji. Na smenu smo, bez dogovora ili plana, kada bi se ukazala prilika preduzimali korake kako smo umeli, on sa dve, ja sa pet godina.

Koliko god da smo se trudili, zadržavali ga kada bi se oblačio za polazak, prinosili mu kafu ili kolač, nudili mu da prenoći sa nama, ovde u toplom stanu, brat i ja, skrivajući vlažne poglede dok mu mašemo kroz prozor, stajali smo nemoćni, ostajali poraženi u nastojanju da ih ponovo zdvojimo. 

Rasli smo na dva koloseka, uživajući sa svakim roditeljem ponaosob, upijali smo dve ljubavi, spoznavali dva puta, učili dve škole...

"Sjajno! Serem vam se na posao.", rekao je tata sedajući za volan, "A sad pravac iriška krivina, na burek! Mito, diži se!"

Mita je uz poklič iskočio iz zaklona kao Džamping Džek kreveljeći se krezubim ustima. Taman su mu ispala oba gornja mlečna sekutića. I Veljko i ja smo se smejali, odahnuli, ali ne sasvim. Dva osećaja, veselje i briga, dve mogućnosti, pobeda i poraz, dva podneblja ispod kojih smo na smenu stasavali, nisu nam dozvoljavali da se jednoj uspeloj zgodi prepustimo sasvim i bez zadrške.

Glad je, međutim, neumoljiva istina. A sitost i zajedničko obedovanje je uvod u veselje. Dok smo jeli za metalnim stolom zagušljive pekare gledala sam muve kako plaze po stolicama, vitrinama, ljudima; gledala sam svoju musavu braću i nasmejanog tatu koji nas je sa visine posmatrao kao neki razdragani vitez iz crtanog filma, za kojeg je jedino on, bez sumnje, verovao da je zapravo vitez. I ja sam se smejala i upijala te treptaje vremena i vreme je, sigurna sam, tada, za trenutak zastalo. 

Nakon godina, nakon decenija, nakon svakodnevnih sitnih životnih prepreka jenjavali su značaj i značenja, bledeli su osećaj i potreba da nešto treba promeniti, da je moguće promeniti, ali kada čekam u koloni sa rukama na volanu, sama, kao sada, pitam ga, mada ga već odavno nema, šta da uradim, i odgovaram sama sebi, sa svim tim u srcu urezanim rečima i slikama, nalegavši na sirenu - pobuni se.

Razum i pamćenje, i bes u nemoći, su mi upravo pojašnjavali da za njega nije ni  trebalo tražiti leka jer je bio baš kakav je hteo da bude i u sećanju bljesnu još jedan davni znak, kao iskonska istina, kao proviđenje, kao pečat svih pečata.

Uskočio je u reku i zaplivao kroz zelene brzake. U duši su mi se, po ko zna koji put, zbog njega istovremeno uzburkavali radost i strah dok je on, već izašavši na drugu obalu, mahao prema meni. Odšetao je malo uzvodno i ponovo uskočio. Gledala sam ga kako se približava, a u glavi mi je odzvanjala priča o podmuklim drinskim virovima kojom su me plašili baka i deda.

Nedaleko od plaže traktorista se približavao noseći pozadi u rešetkastom sanduku ogromnog dlakavog nerasta, sitnih očiju i spuštene glave, nalik nemani ornoj za borbu. Jedno vreme traktor je gazio kroz talase pod pravim uglom, da bi zatim okrenuo nizvodno. Izgledalo je nestvarno, kao da se vozi - plovi po površini nasred reke.

 Zatim je ponovo okrenuo prema drugoj obali i zagazivši malo dublje u vodu propeo se na sprud, poput jahaćeg konja iskočio na suvo, i već u sledećem trenutku je nestao iza vrbaka.

Utom je i tata stigao. Izašao je iz vode i dok su mu kapi klizile niz telo reče nasmešen:

"Ako je ovo granica, ja sam Marsovac!"


(*Pisac Gordan Lemajić živi u Petrovaradinu. 2017. objavio roman "Razvezivanje".)