RATKO DANGUBIĆ: AMERICAN THEATER

 

      

pinterest.com

   

         

                  Odavno ga, uzdiše, nešto ovako nije opčinilo, kao ove ledene fotografije i „usnuli“ kolorit na njima. Ima neko vreme kako mu se javlja pitanje-kako izgleda duša izvan ljudskog tela, i čini mu se da ove fotografije daju na ovo odgovor. Kako to, pita se, kako kaže Platon, ljudska duša stiže na sud na onom svetu naga? I šta je bezgrešna duša? Sedi na terasi kuće u baroknom Perastu i razmišlja, dok se more lagano talasa, kako ljudi na čudan način otkrivaju svet, pa se kolebaju na koju će stranu, i kako i ne znaju uvek gde se nalaze. Postao je, s godinama, i sumnjičav, nesiguran, i više ne zna ko mu može dati odgovor na pitanja koja izmiču. Tek sada shvata da je ova knjiga možda blagi odgovor nekog od prijatelja na bizarnu elektronsku prepisku sa njim.

 Nedelja je, 22. maj, on je pre dva dana napunio osamdeset i četiri, knjiga fotografija jeste, nema sumnje, poklon za rođendan. Od nedavno shvata i oseća da se primakao kraju. Utonuo je u misli, kao u perinu. Opseda ga i misao da određene stvari gleda i radi, možda, poslednji put. U stvarnost ga je vratila sirena broda na ulazu u Verige. Okrenuo se i ušao u kuću, uzdišući, s reči na usnama: brod. Bez brige, ironisao je, vreme sve sredi, mada veruje da vreme ima i druga posla. Tone u sećanja, možda i u san. Ako sve ide kako je dogovoreno, mogao bi mlađi brat sutra da dođe. Juče je na papir stavo trenutke iz životu za koje smatra da su mu najvažniji: rodio se, rastao, školovao, oženio, dobio dva sina, izabrao da bude slikar, da se sobom bavi.

Kada se probudio iz kratkog sna, pored njega su ležale novine „Politika“. Nosile su datum od skoro pre deset godina. Uzeo je da ih lista, po običaju, od pozadi, kako ovo čini zadnjih dvadeset leta. Na svoje iznenađenje našao je svoju umrlicu, da je umro, evo, deset godina ranije. On, kao veliki slikar, za kojim tuguje porodica, prijatelji. Zatvorio je požutele novine. Izašao opet na terasu da udahne vazduh. Malo toga, misli, čovek može da kaže sebi, baš kao i Bogu. Pipa smežurano lice, ima osećaj da je kao maska. Je li to ono što na strašnom sudu se ljušti, je li istina da na strašnom sudu svako sam sebi sudi?