Ne može se razumeti odjednom privlačnost novotarija, jer
iza njih stoji i zatamnjeno vreme. Tako i shvatam ovo što donosi uzavreli vek,
i ne uzimam zdravo za gotovo. I pomislim kuda svet može da odvede jedan
pronalazak, a nije Teslino obrtno polje i naizmenična struja. I vidim koliko je
čovek osuđen da bude sam sa sobom. I zar je svet, pitam se, u ovo kljakavo
vreme interneta i bolesti, baš dovde doterao. Tako, zanimaju me besplatni
razgovori preko interneta koji su preplavili svet. I dobro, pitam se ne dešava
li se ovo s nekim ciljem? Nekad sam mislio da je skajp namenjen samo sirotinji,
dijaspori, nostalgiji, onima koji hoće jedni druge da čuju i vide a nemaju
para, a vidim da je ovo uzelo prilično maha, i evo skajpa na sve strane, u svim
TV ordinacijama. Sede dokoni, umišljeni ljudi po stanovima, kućama, u gradovima
i vukojebinama, ovde i belom svetu, i odgovaraju na mudra, pripremljena pitanja
TV novinara.
Na ekranu se odvija program uživo i umrtvo, snima se
odzdo i odozgo, svakako. A ljudi nisu uvek jedno drugom ono što treba da budu.
Jednom su sami sebi dovoljni, pa onda ne mogu jedni druge da vide, ni da čuju.
Gledaju drugi, gledam i ja lica, izobličena, koja na momente postaju i
sablasna. Buljieći u TV ekran počeo sam da se pitam, šta ljude nagoni da budu
ono što nisu. Koliko u svemu ima egoizma, straha, i nečega trećeg što
psihijatri nazivaju svakakvim imenima. Tako, svako jutro s TV ekrana nam se
javljaju tugaljiva lica, s prstom na uvetu, gde je slušalica, čekaju se pitanja
onih koji pitaju, brižnih, a onda slede odgovori, istina i mišljenje, dok se
još nismo rasanili. Ovde je, po pravilu, reč o osobama koje izražavaju
nezadovoljstva i strah za budućnost sveta i samih sebe. Onda mislim da je vreme
da pošaljem poruku, krik: Ne uključujte TV! A onda shvatim da sam isuviše
jarosnog pogleda i ustreptalog srca.
Odspavam, ne uvek dovoljno, i onda s bosim nogama u
papučama i kafom u rukama sam pred TV. Ta razna imena kako se zovu jutranji TV
programi ne nude uvek ni nagoveštaj ko nas čeka priključen na skajp. Zašto sam
pokazao pomamu da ovu pojavu naružim? Nema tu nikakvog ozbiljnog povoda. Hoću
samo da kažem da ove nesrećne TV kuće ne vode računa o tome kakvu sliku o sebi
i sagovornicima šalju među ljude. Posmatrač sam i slušalac mnogih trabunjanja.
No, treba savladati sebe i svoje porive, zadržati poštovanje prema pojavi,
tehnici. Na primer, kao dekoraciju na skajpu obavezno je imati u pozadini kakvu
uljanu sliku, uređenu biblioteku, svoju ili tuđu, da se gledaocima predoči
koliko je sagovornik kulturan, koliko je knjiga zbubao u glavu i dušu. A ja
mislim, gde su ona moja srećna londonska vremena kada nisam mogao da se ugrejem
u potkrovlju, a da ne ubacim metalni novac za gas u kutiju.
Нема коментара:
Постави коментар