On ume da se samoobmanjuje, traga za stvarima koje
navodno olakšavaju život. Slušam, takav je Milan, svaka mu je ideja pronalazak. Mitar traži od barmena metalne
pare, pita imamo li želja, odlazi do džuboksa. A one pesme koje je on pušta su
uglavnom gde pevači jauču i pate. Sedimo s kriglama piva uz šank, na onim
visokim stolicama, prošao je redovan radni dan na izradi softvera za jebenu
jenkijevsku firmu, petljamo se danima oko igre gde kornjača nadmudruje brzog
zeca.
“Mislim sam kako bi valjalo”, zaneo se Milan, “da mogu da
napravim softver koji bi obuhvato knjige koje sam čitao i da dobijem rezultat
koliko sam slova, rečenica, hartije pročitao uzalud.” Odjednom mu je stalo da
ne odustanem od razglabanja o ovome. Sačekaj Mitra, opominjem ga. A ideja o uzaludnosti
čitanja javila se na otpadu hartije, tamo je video koliko ima napisanog sranja
koje ne treba nikome. Zamišljao je, ne odustaje, dok je gledao s čuđenjem
bilmeza na viljuškaru, kako prebacuje bale presovane hartije za reciklažu, da
će ono opet biti hartija s rečima u knjigama, na plakatima, glasački listići,
toalet papir. Nije sklon da potvrđuje teorije, ili da teorije potvrde njegovo
mišljenje, ali shvata da ima nečeg đavoljeg u rituala pravljenja od stare
hartije i starih reči nove hartije i reči. Ima u podrumu kutije pune
udžebenika, s kojima ne zna šta da radi, a ne voli da ih preda skupljačima
stare hartije. Tako je, veli, listao skoro veliki atlas, pravljen u propaloj,
raspaloj državi, i shvatio je da nema ni mnogih drugih zemalja na mapi, jer
nije samo komunizam mandrknuo, raspale su se i silne imperije. I opet mu se
vratila misao da je mnoge stvari bubao, a čitao uzalud. Ne odustaje od ideja o
softveru koji bi mogao da se sabere vreme, da vidi koliko je uzalud protraćenih
sati.
I, kad se osvrnem, svaki dan se desi da Milan ima
genijalnu ideju. „A gledajte, molim vas, koliko je pažnje jedna basna o
kornjači i zecu izazvala!“ Mitar je nakljukao džuboks parama, otuda se čuje
arlaukanje, vraća se prema šanku s podignutim rukama, s osmehom na licu,
trebaju mu još dva novčića. Propustio je Milanov monolog. Pred nama je vedro
veče, ulaze i izlaze ljudi, trezni, polupijani, s cigaretama u usnama i rukama,
a Mitar kaže Milanu, nema u džuboksu one tvoje pesme.
Нема коментара:
Постави коментар