Nisam posetio mesto nalik ovome, ali o njima sam samo
čitao, pričali su mi. A priča veli da je izgledalo kao da dvojica ne žele da
ostanu bez trećeg: nečega su se bojali. Svaki put su pokušavali jedan drugom da
govore o nečem drugom, ali nije vredelo. Svaki je govorio o detinjstvu, o
sreći. Oni više nisu imali ni očiju, ni osećaj za stvarnost oko sebe, nisi se
mnogo ni trudili da tvrde da su ljudi. Ovo je sve pomalo tužno. Njih trojica se ispovedaju
jedan drugome, u krug. Ne mogući ni s kim drugim, razgovarali su i sa sobom.
Doktor se čudio kako ne uspevaju da jedan drugome ispričaju najvažniji deo
života i kažu da je priča gotova, da nije više u njihovim rukama. Valjda su se
bojali, šali se podbula starica, da ako završe priču o detinjstvu mogu da umru.
Ali ljudi se čude svakavim stvarima, a posle ništa.
Oni su trajali kao zatočenici svojih priča. Svaki priča
život, može biti tako-ne može biti tako-ne sećam se. I uzaludan je svaki napor
da se ovo promeni. I svaki od njih kao da bi utonuo u san o svome dalekom,
lepom detinjstvu. Tu skoro da nije bilo posebno bednog života, život je navodno
vrvio oko njih samih. Kada je neko imao život kakav je imao najstariji, sa
burnim danima i grubim crtama kretanja, taj ne može da se negira. Taj metuzalem
ležao je na krevetu, i pričao kao da mu je srce iskidano, ali sećanje mu je
imalo vidine i dubine. Čuj, prijatelju, govorio je ovome koji je mlađi dve
godine od njega, moja kći može da posvedoči da sam bio pravi otac.
Tu nikome nije moglo srce u grudima da odskoči od radosti,
jedva da je bilo blagodarnosti. A tu nije bilo viška komfora, uljanih slika u
pozlaćenim ramovima, mermernih skulptura. Izneli su najstarijeg mrtvog iz sobe
narednog jutra, skoro da je ispao iz ruku ovima što ga nose. A sudbina svih
ljudi je ista, moraju umreti, rekao je mudri doktor. On je veru, opštu misao o
smrtnosti pothranjivao utehom i mirenjem sa sudbinom. Oni su napravili način da
pričaju u krug, i krug je sad prekinut. Preostaloj dvojici nije se pričalo kao
da igraju ping-pong, da prebacuju jedan drugom reči. Tako su oni krenuli od
pričanja da naprave nešto sasvim drugo, nisu znali šta. Oni su onde gde jesu,
čekaju svoj red kod Boga, bez ikakve priče, što je sada u stvari simbol
pansiona za stara lica, gde je čovek jedva pepeo iz lule.
Нема коментара:
Постави коментар