MILAN TODOROV: POTILJAK

 

Ne dozvoljavam nikome da mi se približi i grčevito odbijam svaki kontakt bliske vrste.

Međutim, taj čovek  je stao iza mene u red za kasu i postepeno mi se sve više primicao. Osvrnuo sam se u nelagodi pošto sam odavno, mnogo pre nego što se pojavila kuga, stekao naviku da držim oko sebe praznu auru od, otprilike, metar vazdušnog kruga. To je moj mikrotik, mali komad slobodnog svemira,  moja guma za plivanje u pustinji, moj pojas za spasavanje. Ili spavanje. I zbog toga me je uznemiravalo kad neko uđe u taj zabranjeni grad.

Kad sam se osvrnuo, ugledao sam mršavog pedesetogodišnjaka zapuštene, duge kose skoro neprilične njegovim godinama.

Čovek me je pogledao neraspoloženo, činilo mi se čak s mržnjom u očima. Sigurno je pročitao moj pogled, pomislih, i u njemu ocenu njegovog klošarskog karaktera.

U poslednje vreme, priznajem, počeo sam da se opterećujem urednošću. U stvari, nepisanim pravilima i standardima starog društva i nisam dozvoljavao sebi nepotsečene nokte na rukama i nogama, neurednu ili prljavu kosu, neuglancane cipele, razvezan pojas.

Sam sam, mada sam u braku, brinuo o svom vešu za pranje. Oprane delove garderobe bih  slagao u svom delu ormara. Nije baš sve izgledalo kao pod konac, ali postojao je red koji mi je ulivao nadu da još sve nije izgubljeno.

Supruga je želela da zna razlog moje iznenadno probuđene pedanterije. Nisam imao šta da joj kažem. Nisam ga ni ja znao. Možda, da ne kontrolišem dovoljno sopstveni život, da mi on izmiče kao neko koga nisam dobro upoznao a pitanje je i da li sam ga uopšte ikada poznavao.

Ali, to osećanje koje zasigurno nije stiglo odjednom i niotkuda, raslo je u meni. A to je, sasvim izvesno, povezano sa svim tim uznemirujućim pričama o ovom nevidljivom virusu koji odnosi živote širom sveta, bez pravila i bez naznake da će prestati.

Ipak, u svemu tome, osećao sam da sam kriv i da uprkos svemu i sam doprinosim tom nezaustavljivom širenju straha i zla koje strah seje kao paučinu crnog prišta.

Red na kasi je odmicao sporo. Čuo sam da se neko ispred mene buni. Klošar mi se približio još više. Mogao sam da čujem kako stenje ispod svoje prljave, poluzgužvane plave maske. Nervoza je rasla. Svi ćemo popucati, pomislih. Sve vreme sam osećao kako pilji u moj potiljak, tamo gde, mislio sam, ulazi metak, gde je kosa najređa, gde ulazi crv posle kad prođe i poslednja faza ćelavosti. Međutim, nisam mogao da se izvučem i jednostavno izađem. Uostalom, red se opet pokrenuo. Sada se jasno videla otromboljena, platinasta kasirka. Mogao sam da pratim gibanje njenog debelog tela dok je mušterijama dodavala kese za pakovanje ili fiskalni račun.

Ponovo sam se osvrnuo. Zar ne bi trebalo uvesti klase u društvo? To je sjajna ideja. Nismo isti, nismo to nikada bili i tek nećemo biti isti na ovom svetu. Nema sumnje da bi klasni redovi, u kojima se čovek meša samo sa istima, sa onim na njegovom mentalnom i materijalnom nivou, mogli bi da umanje štetu koja svakim danom biva sve veća. Srednja i viša klasa bi imale svoje prodavnice i onda se sve ovo ne bi dešavalo. Osim toga, možda bi se nižim klasama moglo ukinuti pravo glasa. Kako da neuspešni u svemu odlučuju o našoj budućnosti? Dobro, ako je to prestrogo, svakako bi se moglo zabraniti neobrazovanim slojevima društva da izlaze na izbore. To bi za sve bilo bolje. Možda im zabraniti i da rađaju decu? Ta deca uglavnom docnije liče na svoje roditelje. Naravno, znao sam da su to samo pusti snovi. To sam osećao vrlo jasno a osećao je izgleda i moj pratilac koji mi se prosto lepio za leđa tako da sam morao da između nas uglavim kolica sa robom, na šta me je pogledao prezrivo i nervozno zapevušio kroz nos Aeluja.

Morao sam, dakle, da se utopim u potrošački talog ovog učaurenog i slabo provetravanog grada. Grada garda, koji je sve primao raširenih ruku da bi u jednom trenutku, a taj trenutak niko ne može da predvidi, udario iz sve snage mučki pesnicom po oku ili u pleksus ili njušku, najčešće.

Klošar me je posmatrao prezrivo. Znao sam taj pogled: novo ne dolazi a staro vreme je neupotrebljivo.

Ljušti se samo boja na plastičnim rukohvatima megamarketa, koje sam mrzeo jer su nam uzeli život.

U trenutku sam odlučio da iz reda sa klasičnom kasirkom pređem u prostor za samostalno plaćanje bankovnom karticom.

Besprizorni pratilac, videh krajem oka, odmah je pošao za mnom.

Srećom, tu, u tom prolazu do EXITA dežurala je  lepa jednostavna prodavačica. Devojka tridesetih godina, odevana u čisto nebesko plavo muško odelo, nezamašćenih žila. Pošto sam se spetljao, pomogla mi je da ubacim karticu na predviđeno mesto za očitavanje.

Onaj napasnik je nešto petljao po drugoj kasi.

„Ostavite to. To ne smete da otvarate“, doviknula mu je strogo i malo se zacrvenela kao da se stidi.  Čovek je opsovao sočno, ostavio korpu sa stvarima i izjurio iz marketa govoreći da nikada više neće doći u njega.

„Svakakvih ljudi ima danas“.

„Narod je stoka“.

Pružila mi je kesu. Osetio sam elektricitet kao da me je struja udarila kada mi je, da li slučajno, nadlanicu dotakla svojim jarko obojenim, crvenim noktima. U svakom slčaju, ono što je sigurno je da smo oboje mrzeli tog čoveka, sad već bledu senku koja je psujući hitala ka izlazu iz staklene menažerije. Mrzeli smo ga onom mržnjom koja spaja tajne ljubavnike.