I kad počnu da propadaju,
ljudi se vezuju za kojekakve gluposti, filozofije. Ovo je, uveren sam, pojava.
I kao što se ostareli drže nekakve uspomene, knjige, razglednice, tako se
izgubljeni hvataju za kakvu mantru. A o čemu govorim? Ovakve stvari uveravaju
gubitnike i ostarele da nisu sami na svetu, da još ne umiru. I poodavno sam
prihvatio da ako je došao kraj istorije, mora da dođe i kraj literature. A onda
sam mislio: „A koji je moj izlaz u tom slučaju?“ I održao sam sebi pred
ogledalom govor, patetičan, ali snažan, koji onaj u ogledalu nije morao ni da
sluša jer je ponavljao ono što čuje.
Nisam vrstan pisac, ali od
piskaranja po novinama i časopisima mogao sam da živim. I s razlogom i bez
razloga obuzela me je ta depresija kad su knjige počele da gube smisao. Tada se
unutrašnja sila u meni naslađivala mojim mukama. Onda sam doneo odluku da se ne
mlatim s pisanjem pesama, romana, i smišljao sam od čega mogu da živim, jer
umem samo da pišem. I slučaj je hteo, a ovakve stvari samo slučaj i uzima u
ruke, da prijatelj nudi da pišem uputstva za korišćenje lekova. Tako sam, na
osnovu medicnskih hartija, rezultata i ko zna čega sve počeo da pišem uputstva
za upotrebu leka. I delovalo je da je sudbina pritekla na vreme da ne padnem,
da ostanem na nogama. Sada pišem budalaštine koje nalazite uz lekove. Ne znam
koliko tome treba verovati, jer nisam od tih koji smeju o tome da govore.
Tako sam postao “pokojni”
spisatelj, jadnik koji je verovao u snagu lepih knjiga. Povodom ove promene
skoro da se i nisam osetio nesretnim. I počeo sam da govorim da su poezija,
Dostojevski, Tomas Man, Šekspir tričarije. Zar se, uostalom, ne može živeti bez
istorije i liretaure? Treba zaboraviti prošlost i sve u vezi nje i zbogom.
Drugi perijatelj, radi u fabrici za pravljenje kućnih uređaja, ubeđuje me da
pišem upustva za njih, a ja se u tehniku ne razumem. Da, nije mi instikt rekao
da jednom istorija, a ovo znači i literatuta, moraju “baciti kašiku”. Pa, pišem
tajno i pesme, za svoju dušu.
Нема коментара:
Постави коментар