To je čovek čiji karakter
su oblikovali nemir i sumnja, i ovo je pokazao na vreme. I ova priča nije još
dospela nigde, tek je na osnovu sećanja i svega drugog stavljam na papir.
>Kakav veliki pisac, imena da im ne nabrajam, rekao bi da je ovaj čovek
uspeo da stvori nekakav život, ali se nikad nije uklopio u normalan svet.<
Udarao je kao maljem, a sebe je zvao čovekom prilično srećne ruke. Uzrečica mu
je: „Vežite se, polećemo!“ On je voleo da tapše ljude po leđima, da im govori
da su rođeni za ovo i ono. Ali on hoće da kaže da je ova njegova ruka samo
njemu u tom slučaju pravila zadovoljstvo. On bi, bio je samokritičan, i mrtav
za nekoga bio problem. A verovao je da
je u boksu sve puka slučajnost, kakva veština i slična jebena sranja. Evo,
kako: onaj zamahne, on se izmakne i pola posla je obavljeno. On nije govorio da
je boks plemenita veština, već užasna stvar. Nije izgledalo da laže, izgledalo
je da u ovo misli.
A on dušu nije utapao, bar
dok je boksovao, u alkohol, verovao je da se tako suvišni teret s duše ne može
skinuti. A prvo je stvarno i bio bokser, obarao je glavu, srljao, udarao
zatvorenih očiju, obarajući sve što je bilo pred njima. Pretragaom njegove biografije
koju je pisao jedan sportski list može se utvrditi da je imao pedeset borbi. A
majka ga je podržavala, izgubio je rano oca, treba uvek da sluša svoj instinkt,
ali samo da završi školu i dogurao je do prve godine nekakvog fakulteta za
bezbednost. U jednom trenutku drug iz gimnazije, video ga je kako se muči s
parama, zajedno su drndali i gitare u jednom lokalnom orkestru, ponudio mu je
da bude tonac na radiju. I kao da je samo čekao da mu ovo neko ponudi, a video
je da se drug ne šali, imao je sluha, onoliko koliko je preostalo, jer još mu
je bubnjalo u ušima od udaraca, od onoga kada ga zvekne u ringu. I pošto je
čovek koji se ne da pomesti, pristao je i dopalo mu se. I vukao je kablove i
mikrofone, senke tehnike su mu poigravale pred očima, sve je delovalo
bezazleno, a onda je pomislio, svidelo
mu se dok sluša radio drame koje snimaju, da može da bude i sam pisac. I sam je
pred velikim ogledalom poverovao onome u ogledalu, nije imao volje ni potrebe
da negde drugo proverava zamisao.
Oni koji su ga poznavali
imali su razloga, na žalost, da se boje da nije svoj, da nije s njim sve gde
treba. A svedoci vele da je, kad radio kao tonac za kakvu TV emisiju ili film
skidao slušalice, voleo je da svi misle da on režira. Iz ljubopitljivosti se
primicao svemu i svačemu, do vandalizma prema svojoj duši. >A mnoge stvari
je sam stavljao u sumnju, i počeo je da piše priču o svom drugu koji je s njim
počeo da boksuje, i koji je posle otišao na drugu stranu velikih bara, sve do
Meksika, Kolumbije, Brazila, i otuda je poručio da se iz sveta ovamo može da
vrati samo kao mrtav. < Ali, šta se ja mešam? I u vezi priče o toncu mogu da
se izjasnim samo na jedan jedini način, da je završim. I ovo jeste i nije lako.
A njemu kao piscu je da pokrene industriju dosijea, da proizvodi dosijee za
policiju, onako iz glave, pa pisac je, da napravi i fabriku dosijea. Voleo bih
da govorim o piscu drugačije, ali više ne znam gde je, ni da li negde postoji.
Нема коментара:
Постави коментар