Ljudima koji šetaju ovim gradom izgleda da su sva mesta u njemu ista, tačnije obična i takva, razume se, ne izazivaju posebne, velike emocije.
Neka su zanimljiva sa stanovišta
istorije, to su spomenička mesta. Ali, ipak to je samo čvrst, radničko komunistički var
stvarnih nesreća i nacionalnih bajki. Masa koje je vetar vremena naneo.
Druge prepoznajemo po
arhitekturi. Barok i socijalizam, takođe.
Neka, opet, predstavljaju
mesta gde se dobro jede.
Međutim, postoje mesta
koja se ne izdvajaju vidljivim obeležjem. To su mesta na kojima se neko ubio
ili, kako novinari krimi hronika vole da kažu, izvršio samoubistvo.
Možda bi trebalo staviti
znak, sličan saobraćajnom, koji bi ukazivao na takve proklete crne tačke, na te
usputne stanice ljudskog očaja.
Tu se nešto od nas
naprasno zaustavilo na sekund, ali pošto je energija neuništiva, ona i dalje kruži tim okuženim prostorom i, svakako, opasno zrači na ljude
koji zvrje okolo.
Ne znam zašto sam tog
popodneva zastao pored mesta na kome se ubio otac mog druga sa studija, Nikole.
Njegovog oca nisam poznavao, osim iz potonjih škrtih Nikolinih priča. Međutim,
ono što je uradio Petar S. poznati gradski hirurg, bilo je svima nepojmljivo.
Skočio je sa stepeništa koje su vodile na most i naglavce pao na kaldrmu ispod
mosta. Visina je bila jedva dva metra. Hirurška preciznost, pomislio bi neko.
Ali, takvo razmišljanje nije ništa drugo nego sranje.
Ostaje utisak da hirurg
koji je, bez sumnje, u svom poslu video mnoge smrti; smrti nije pridavao veliku
pažnju ili se uplašio upravo slabosti tela.
Ubiti se padom u rupu na
putu sa dva metra visine pre liči na okliznuće.
Ništa ozbiljno.
Takve stvari se dešavaju.
Malim staricama zaključanim u svojim uplašenim životima. Pijancima na slabo
prometnim gradskim okrajcima.
To je nešto kao preziranje
onoga što mora biti. Olako shvatanje neminovnosti. Možda hirovitost čoveka
umornog od spasavanja ljudskih života?
Nisam znao da li bih ga o svemu tome uopšte nešto pitao. Iz učtivosti? Iz malograđanske ljubopitljivosti? Srećom, odustao sam.
2.
On je prvi poeo priču o devojkama. Znam da nije bio neosetljiv na očevu smrt, kao što znam da je priča o Katarini, devojci iz naše grupe za francuski jezik, koja je bila vitka, bledog tela i visoka kao akrobatkinja koja stalno balansira na žici - izraz bekstva od očevog izbora.
„Uspeo sam da je dovedem u
stan. Kakvo telo!"
Tako to biva, dakle, pomislio sam.
Telo je odjednom postalo važnije od svega.
Pupeće telo u neukaljanoj opni devojaštva. Bezgrešno u, ipak, pogrešnom trenutku.
Pokolebao me je. Ništa posebno. Još smo se tražili. U stvari,on i ja smo se družili, maltene,
po inerciji. Nismo imali ništa zajedničko.
Nije voleo književnost.
Bio je suvi realista. Zbog toga mu je nabolje išla istorija književnosti. Tu
nema nikakve brige, ali ni utehe. Možda su takvi ljudi manje izloženi propasti,
jer ne štrče i savršeno se uklapaju u izgled gomile.
Čak i način na koji je osvajao
devojke bio je dokaz, ne da ima više volje za životom od mene, nego da se lakše
oslobađa tegova koje ta volja uvek nosi sa sobom. Možda je to tako zbog toga
što je on pre mene intuitivno osetio da se svakim činom dolaska budućnosti, a
ljubav je samo jedan takav čin, urušava do tada, kako-tako, uređeni svet.
Međutim, tada nam je još jedina
razonoda bilo traženje devojaka.
Čak ne ni mogućnosti da ih
kresnemo, jer kao da smo znali da to od nas ne zavisi. Bar ne u potpunosti.
Na neki način su nam
davale do znanja da smo još nedorasli za njih.
Zbog toga mi je Nikolina
priča izgledala lažna. Kockice u njoj nisu bile dobro raspoređene. Njegov plan
da dovede devojku u stan pod izgovorom da je nešto važno zaboravio da uradi bio
je neozbiljan. Tipično devičansko maštanje dok smo još čekali na ljubav.
To čekanje je, razume se,
bilo mučno i nije bio izgleda da će doneti neko rešenje osim ukoliko nekim
neočekivanim i gotovo samorazarajućim gestom ne preokrenemo stvar.
Ustao je i izašao u hodnik
koji je vodio ka izlaznim vratima stana.
„To se ovde dogodilo.“
„I, šta je rekla?“
„Rekla je da žuri.“
Pomislio sam na taj
incident, zapravo na njihove senke kako poročno igraju u slabo osvetljenom
hodniku. Ličilo je na rekonstrukciju kakvog svakodnevnog zločina koji se dogodio.
I to je sad, kao istinska policijska rekonstrukcija, bila zabavna činjenica.
Katarina je, u mojim predstavama do tada, izgledala nedostižno, ali on je, izgleda, ipak uspeo. I sada Katarina više nije bila Katarina Velika, bar ne
onoliko koliko ranije. Štaviše, osećao sam laku dozu gađenja prema devojci koja je dozvolila da tako brzo i jeftino bude ulovljena.
Neverovatno je kako je
lako odustala od lika boginje nedodirljivosti. Više bih voleo da nas je sve oholo posmatrala, kao što je to činila do tada. Sve je tim njenim pogledom
dobijalo uzvišeniju notu, pa i naša nepromišljenost tako prirodna za mlade
dane. Pitao sam se zbog čega pojava ljubavi mora da izbriše tako dragoceno
osećanje manje vrednosti koje nas prosto gura napred, u nova iskušenja posle
kojih postajemo jači i bolji nego što smo zamišljali.
„Nikad još nisam imao
posla sa tako" - zastao je kao čovek koji smišlja novi izgovor "…dubokom devojkom.“
Hladno svetlo neonki u
njegovoj sobi davalo je njegovim rečima privid virtuelnosti.
Ali, u njegovom delu,
ukoliko ga je bilo, postojala je namera prezira koja mi je sada iznenada
postala nerazumljiva.
„Plakala je tiho, bez
trzaja, nijedan mišić na telu nije joj zaigrao.“
Dakle, pomislih, uvek je
tu taj krupni plan na koji posmatramo lica u trenutku spajanja naših tela. To
je nešto kao iščekivanje od molitve. Nešto što se dešava, ali se nikad ne vidi.
Nemo dozivanje majke sveta, koje liči na stereotip.
Stereotip koji me je naveo
da ponovo pomislim na njegovog oca.
Šta ako je ceo život
nesporazum sa telom, sa njegovim nemuštim govorom, te, najzad, užasan napor da pobegnemo
iz njega?
Ili je sve nepodnošljivo pamanjkanje
maštovitosti života?
Нема коментара:
Постави коментар