Umem da
pomislim da su mudriji kerovi koji ćute i glođu kost, loču čorbuljak. Tu sam gde
sam, zato što od kada znam za sebe žudim za slobodom. Moj život jeste surova
priča, puna gladovanja, lajanja, trčanja i čekanja. A ovde rade u smeni po dvojica,
a ova dvojica danas u smeni su pametniji.> Kako koja stvar? uzjogunio
se deblji. Ti kerovi sami govore ko su i odakle su, pogledaj ih! Onda mu
drugi sa šeširom kaže da on filozofira. <Trebalo je vremena da razumem šta
je filozofiranje. Prošla je ponoć kada
sam se našao u psećoj kućici, čiji se limeni krov u letnjem danu usija od
sunca. O čemu su čuvari razgovarali? >O
ljudskom životu, o psećem životu.< Pružio sam se na asuri, podvukavši noge pod
sebe. Već tri godine se nalazim u prihvatilištu za napuštene kerove, koje
finasira francuska glumica, ona se od ljudi okrenula staranju o životinjama. To
je rekao ovaj sa šeširom, naziva je kurvom.
A kad
zatvorim oči, šta biva? Buka ne prestaje. Stalno se čuje zujanje i rika aviona,
sleću na obližnji aerodrom, onda uzleću. U ovoj zemlji, oglašava se deblji čuvar,
jedino što se odomaćilo je pseća beda. Ispred kućice, dar je IT
stručnjaka, dobio sam na njoj i ime TVITER, vrti se poluslepa kuja i klima
glavom, miriše vazduh, reži. Ponekad, dok lajem, sam sebe slušam s gađenjem.
Malo je stvari od kojih se u životu može praviti radost. Postoji jedna igra, da
pobediš ili nestaneš. A zašto neko da usvoji starog kera, a nije na prvi ni
drugi pogleda drag. Noćas ću ponovo lajati na zvezde. Nisam imao mnogo sreće ni
s državom, da me je kuja okotila negde gde su kerovi izjednačeni s ljudima,
druge bi pesme pevao. Od svega najviše sam voleo da trčim uz Dunav, lajući na ptice,
na ribe koje iskaču iz mutne vode. Kako bih želeo da šapu stavim pod glavu, i
posmatram zvezde. Jedva sam odgonetnuo jezik ljudi. Sad mi je deset godina, ni
malo, ni koliko treba. Stigao je papir čuvarima brloga. Sutra me vode na
pregled, možda sam za kafileriju, humano ubustvo iz milosrđa.
S
vremena na vreme me neko od čuvara, dok lajem, tera da ućitim i jedem ono što
je ispred mene. Ne plašim se smrti, razumem šale koje ljudi prave u vezi nje,
meni nisu zanimljive. Znam da je moja bolest neizlečiva, dolazi puzajući. Pseći
život nije plavičasto svetlo mesečine i hladna voda u senci vrbe. Danas sam se najeo
masne prekrupe. Pre ove reinkarnacije bio sam buva, a sada mi ih je puno kurzno,
ko zna čije su one reinkarnacije, i ne znam kuda će sve one, neće valjda sa
mnom u smrt. U sledećoj reinkarnaciji voleo bi da budem čovek, da ispričam kako
se čovek oseća kakav mu je pseći život. Putevi ne menjaju samo ljude,
menjju i pse. Sebi zameram na radoznalosti: njušku sam turao gde joj nije mesto,
sada sam sebi suvišan. Ne mogu da zaspim, nisam opušten, vidim uz ogradu neko
ljudsko biće, laje na nas kerove. Da mi je vreća žutog, kubanskog, šečera, pa
da ližem, ližem dok ne crknem.
Нема коментара:
Постави коментар