Spada u red opreznih ljudi, koji ume da
nasluti kada neka stvar ne vodi dobru. Pitao se, može li u ovoj rupi da plati
račun Viza karticom. Iznad šanka je visila staklena tabla sa etiketama kartica koje
primaju. Među njima je ugledao i Vizu. To saznanje mu je dozvoljavalo da popije
sa sagovornikom novi viski sa pivom. Ta kombinacija se zvala „beton“. Kažu da
se naporom volje lakše osloboditi želje za snom od želje za alkoholom. Uporno
je okretao oko zgloba „Omegu“ sa kožnim kaišem, i ugraviranom posvetom (pozadi).
Taj sat je poklon majke kada je diplomirao na fakultetu. Majka nije među živima
deset godina, ali on sat nosi; jedino povremeno menja iskrzani kaiš. Nije mu se
dopadala „priča“ u kojoj je. Stigao je ovde sa prijateljem (jebivetrom), i
neprimetno je ostao bez njega. Umesto da bude raspoložen, ostao je (i pored alkohola)
zamišljen. Jedna od stvari koje su ga iritirale je da je sedeo sa gotovo
nepoznatim čovekom, o kome su se u gradskim krugovima valjale svakave priče.
Pili su njemu nepoznati viski (njega je tražio sagovornik) i pivo „Jelen“, i
grickali „sranje“ iz porcelanskih posuda. Palo mu je na pamet da treba
zabraniti svaki razgovor na ovakvim mestima. Zabraniti razgovor, ali pre toga
zabraniti i upoznavanje. Treba da razgovaraju oni koju se pre toga poznavali. Sagovornik
je izlagao kao je davno ruski akademik Pavlov izučavao „kočenje“ ćelija moždane
kore i govorio o „jednolikim spoljnim nadražajima“. U klubu je bilo prilično zagušljivo.
Postojala je veza između onoga što on misli i onoga što sagovornik izlaže, i
bilo mu je jasno da analize sagovornika nisu namenjena njemu, nego da traže odgovor
iz nekih drugih usta. Sagovornik je govorio i o događaju koga se on jedva sećao,
u magli. Sagovornik nije napadno ponavljao pitanja. Potom je i sam prihvatio da
je to vrsta igre, da je sagovornik školovan za to. Nije sada dirao sat „Omega“:
bio je potpuno miran. Odglumio je nekoliko stvari, tek da pokaže da učestvuje u
razgovoru. Igra je, mislio je, nalik na igru mačke i miša u Diznijevim crtanim
filmovima. I dalje su ljudi ulazili u klub, prilazile su im animir dame i
kelneri. Muzika je bila bliža džezu nego roku ( a on džez ne voli). Umeo je da gleda
sagovornika direktno u oči i da se smeši, da mu stavi do znanja kuda razgovor
vodi. Mahnuo je kelneru da plati (i pokazao rukom kao da potpisuje račun). Odavde
će, znao je, svaki od njiha da krene na svoju stranu. To bi mogla da bude za
njega (negde) i kakva dobra partija pokera. U memljivom klubu je sedeo sa polupijanim
agentom domaće tajne službe. Ostavio ih je same onaj govnavi prijatelj, namerno
ili ne, pod izgovorom da ide da juri neku devojku. Te večeri je saznao da
toksini nisu jedini uzrok sna, mada imaju ulogu i u ovome procesu. Zapamtio je
i „poruku“ agenta: kako jednom vrbuju ljude sa manama, a drugi put s vrlinama.
Нема коментара:
Постави коментар