RATKO DANGUBIĆ: PRETAPANJE REČI

Toga jutra nije mogao da se usresredi na pisanje. Njegovo telo kao da je bilo prazno. Odvukao se do kupatila i oprao lice i vrat, popio gutljaj vode. Stao je u trpezariji uz prozor i posmatrao kako nadire sunce. Negde u sebi je drhtao, a nije osećao nikakav strah. Nije tako često pisao o seksu i u normlnim okolnostima i od ovakvih priča kakve je pre dva dana ostala na stolu je odustajao. I ovoga puta video je pred sobom prelepo, netaknuto telo devojke. Zazvonio je telefon i vratio ga u stvarnost. Pročitao je iznova ovo poslednje što je napisao i onda je hartiju pocepao. Uznemirila ga je i sopstvena glupa misao da vreme leči sve bolesti. Toliko puta se uverio da u toj misli nema istine ni grama. Uranjajući u prozirnu erotsku priču sam sebi se učinio perverznim. Opisivao je na pocepanom listu hartije lepu slikarku, golu na plavo-sivom krevetu. Tako je on video nepoznatu i izmišljenu ljubavnicu, slikarku iz Argentine u Veneciji. Napisao je da mu je uradila portret u ulju formata dopisnice, svirala mu na flauti i ostavila ga maglovitog jutra bez pozdrava i para. Neka to bude jedan od trenutaka koji mora da se pamti, mislio je. Krevetu i doživljaju u kome se onda nalazio nije dodavao, ni oduzimao lepotu. Uzeo je nasumice knjigu sa police i stavio je na pisaći sto. Onda je, ne trudeći se ni da pogleda koja je to knjiga na stolu, uzeo novine i uvio knjigu. Namestio se za sto da piše, nespretno tražeći penkalo s kojim će da započne priču. Ustao je na kratko i knjigu koju je uzeo iz biblioteke, vratio umotanu u novine na policu. Nije imao opravdanja zašto on ovo radi. Na stolici je prevrnuo izlizano, usmrđeno jastuče na kome sedi dok piše. Punjeno je lekovitom dlakom egzotične životinja iz Afrike. Otvorio je prozor koji retko otvara, najčešće kada pada kiša, što sada nije bio slučaj. Na stolu je stajao stakleni pritiskač za hartiju, sa nekom rozom tečnošću u kugli, i koja, kada se kugla okrene, sva igra i nekako se čini da se jedna stvar u drugu pretapa. U kugli je bilo mnoštvo slova, treperila su kao zvezde, i kada se zagleda kao da su imala svoj red padanja na dno. Njegova majka je zvala ovaj stakleni pritiskač magičnom kuglom. Nikada je nije ovako dugo zagledao. Uzeo je papir formata A4 i počeo da piše. Hteo je da sastavi sledeću rečenicu: „Bacio je staklenu kuglu u zelenkastu vodu jezera“. Nije razumeo šta se događa: dok je pisao, prethodna reč se pretapala u narednu i tako je na papiru ostala jedna reč-jezera. Telefon je ponovo zazvonio i oglasio se na sekretarici prijatelj Nikolaj svojim ledenim glasom: „ Jakove, izvini što te rano uznemiravam. Važno je. Sutra otvaraju one ponude za konkurs za prevod knjiga. Treba da se vidimo. Jasno ti je kakva je to igra“. Magija se ponovila i kad je istu rečenicu stavio ponovo na hartiju. Toga trenutka je ustao i zapalio cigaretu Kent. Zamislio se. Nikolaj bi rekao:“Svaka budala može da piše. Treba samo da veruje u reči“.