MILAN TODOROV: POVRATAK TIBERIJA

Užasno ga je pogodilo kada je iznenadno ostao bez posla. Doduše, događalo se to tada i drugima, ali, zna se, svakog boli sopstvena muka.

U praznim danima koji su usledili, odjednom mu se svet izokrenuo naglavce i da bi se nekako osovio Vojin je pribegao jedino mogućem: počeo da radi, mnogo, fizički, što do tada nije činio. Radio je često sasvim beznačajne i izlišne stvari.Po nekoliko različitih poslova u isto vreme. Cepao letvice starih gajbi za jabuke verujući da će jednog dana dobro doći za potpalu roštilja ili prilikom pečenja žuto - zelenih paprika moravki na njihovom starom plehanom Smederevcu koji se koristio samo ujesen kada bi on i žena mu Višnja pravili omiljeni im makedonski pinđur.U isto vreme je, na zaostalom dvestolitarskom bakarnom kazanu iz austrougarskog doba u dnu dvorišta stare porodične kuće pekao rakiju od voća koje je imao u baštici i čekajući da potekne prvenac iznova čitao istoriju Rimskog carstva. I tako mu je za oko zapala i u svesti trajno ostala priča o izgnanstvu na Rodos rimskog filozofa i potonjeg cara Klaudija Tiberija.

Tiberije je,  zbog zlostavljanja svoje supruge Julije proteran na pusto grčko ostrvo da tamo, u društvu samo jednog odabranog proroka, završi svoj nesrećni život.

Filozof i prorok su, najviše vremena provodili sedeći nepomično na visokoj steni iznad mora, razgovarajući o smislu sudbine i danima besciljno zurili u beskonačno praznu pučinu. Tiberiju, koji je dugo sanjao o svom trijumfalnom povratku na presto posle smrti Oktavijana Avgusta,  s vremenom ponestaje duhovne snage i on tone sve dublje u očaj, ne zaboravljajući pritom nameru da u propast povuče i svog vernog proroka. Jednog dana, dok sede, naravno opet na vidikovcu iznad mora, on kaže proroku:

- Ako uskoro ne stigne brod koji će me vratiti u Rim, baciću te sa ove stene u more da se udaviš...

- Bez brige, brod plovi ka Vama, Vaš veličanstvo... – nemajući izbora lagao je prorok.

Međutim, posle dva dana brod se zaista ukazao na horizontu pučine, najpre kao mala siva tačka a zatim sve veća, sa jedrima i  belom krestom pene iza krme.

Ubrzo, Tiberije se, sa lovorom opletenim oko glave, vratio u Rim...

U lošem raspoloženju, a toga je zbog gubitka posla i neizvene mu budućnosti, bivalo sve više i češće, Vojin bi se setio te epizode iz istorije starog Rima i pomislio doći će i moj brod, ma kakav, mali, neugledan čamčić, splav ili bilo šta...

Međutim, brod, naravno, ne dolazi običnim smrtnicima. Nema jedva vidljivih belih jedara u daljini. Nema zapravo nikakvih jedara a kako bi ih moglo i biti kad nema više ni mora. Svakodnevica je prazna gomila neba i umrljanog kopna.

Sa bratom od strica koji im je svakog leta na dve nedelje davao na korišćenje svoju kuću u Bokokotorskom zalivu, iz nekih zamršenih  a nasleđenih porodičnih razloga se nije čuo bezmalo dve godine. A da vidi more na neki drugi normalan način, kao turista recimo, nije imao ni odviše želje ni finansijskih mogućnosti od kako ne radi i ne zarađuje belog dinara a Višnjina penzijica jedva pokriva najosnovnije.

Uostalom, ne priliči svakom pusto grčko ostrvo.

Mada, verovao je potajno, da može čovek sve to, jednom da nađe i ovde. Čak i u kombinaciji sa nesrećnim prorocima, kojih ima oko njega na sve strane.

Stvar je u strpljenju a strpljenje znači dugo, dugo čekanje.

Samo, ja nisam dovoljno istrajan da dočekam svoj brod, govorio je Vojin u sebi.

Zatim bi sebe često uhvatio da na okrajcima nepročitanih novina ili bilo kakvom papiriću koji bi mi se našao pri ruci, ispisuje tu reč od četiri slova: B R O D.

Primetio je da u njoj ima nečeg što, ako baš ne budi preteranu nadu, ono čoveka ume ipak pomalo da oveseli. Čak i grafički, pojam BROD, otkrio je, slikovno liči na neko plovilo na kome je veliko B uzdignut i moćan pramac a D krmni, zadnji deo, dok se između na širokoj pučini samoglasnika O ljuljuška visoko razapeto prednje jedro suglasnika R, glasa iznedrenog iz  reči kao što su vetar ili bura...

I tako se to zavrtelo u njegovoj glavi.

Brod pa brod!

Našao je kanal hrvatske televizije koji je jednom nedeljno emitovao slike „mora, ljudi i obale“. Na kompjuteru je memorisao elektronska izdanja Slobodne Dalmacije i Jutarnjeg lista i ujutro rano, dok je Višnja još spavala u odvojenom krevetu u spavaćoj sobi, slasno bi čitao vremensku prognozu za more ili vesti o uplovljavanju kakvog velikog svetskog kruzera u Dubrovnik, Pulu, Budvu i slične nebuloze.

E sad, nije da nije znao kuda to vodi. Na psihijatriju, naravno...

Međutim, uprkos tom saznanju, što je još gore, odlučio je da nikome ne govori o toj svojoj skrivenoj ljubavi.

Uglavnom, ta opsesija je trajala čitavu jednu zimu, zatim proleće, pa pusto leto, jesen i došla je opet zima.

A onda se jednog zimskog jutra, beše hladan, suv i oštar početak decembra, zaista dogodilo nešto kada je Vojin već nameravao da proroka u sebi baci sa strme stene da se samoubije.

U lokalnim gradskim novinama pročitao je najavu da će narednog dana u klubu Doma armije u centru grada biti otvorena novogodišnja izložba maketa brodova koje su uradili oficiri rečne flotile.

Odlučio je da ode na otvaranje i pogleda izložbu. Pozvao je Višnju, ali njoj se nije išlo a imala je već i zakazan predvečernji termin kod zubara.

Dogovorili su se da se nađu  u Katoličkoj porti kad prođe otvaranje izložbe i njena poseta zubaru, odnosno za sat i po vremena, pa da onda odšetaju do prijatelja, bračnog para njihovih godina, bez dece,koji su stanovali blizu u Jevrejskoj i s kojima su uobičajili da se nalaze povremeno bez kurtoaznih najava što je njihovom druženju, kako su obostrano zaključili davalo ton iskrenosti, neposrednosti i topline. Popićemo, zeleni čaj sa kapljicom mleka u sredini – rekao je Vojin ženi a ona ga pogledala s malo ljutnje i prekora, jer je, naravno, lucidna kakve su već iskusne supruge, u tome videla njegovu loše skrivenu brodsku patologiju.

Beli brod na zelenim valima...

Brzo je odagnao tu sliku iz mozga.

Do Doma armije je išao pešice, umerenim jednoličnim korakom kroz dugi gradski park sa zapuštenom grko-katoličkom crkvicom u rešetkastoj seni divljeg kestena, pa kroz odrpani i padu sklon austrougarski gradić ispod tvrđave, pa preko betonskog mosta na kome je duvao hladan i postojan vetar sa zapada, te stigao akademskih petnaest minuta ranije u Dom armije.

Makete raznovrsnih brodova bile su već izložene na drvenim policama. Bilo je tu svega: od leuta Santa Marija i srednjovekovnih jedrenjaka sa topovima i olovnim vojnicima poput jedrenjaka Baunti do već pomalo zarđalih i zastarelih fregata sa srpskim zastavicama, te modernih razarača; čak se tu našla i maketa nosača aviona Nimic i jedna ruska podmornica na atomski pogon.

I dok je, sa velikim zanimanjem, razgledao izložbu spremnu za otvaranje i dok se svet polako okupljao u velikoj prostoriji sa niskom tavanicom, tačno u njenom centru, uz neke oficire u belim uniformama, admiralskim valjda, Vojin opazi i njega – čoveka koji je kumovao njegovom otkazu.

Za trenutak mu se smrče. Pomislio je: kud baš on i zašto, kada sam već toliko dugo bežao od ružnih uspomena kako baš sada da naletim na njega i da ponovo u svesti proživim svu muku gubitka posla i ono što to nosi.

Međutim, nije bilo druge.

Brojao je do sto, udisao polako i duboko ustajali vazduh oficirske kantine i najzad, skoro sasvim smiren, shvatio šta je potrebno da uradi.

Mogao bi da kaže da je o tome čitao u jednoj od mnogih knjiga o pomorstvu, koje je takođe gomilao...ali kome? Uglavnom, kada nailazi veliki i opasni talas na vaš mali čamac morate, ukoliko ne mislite da potonete, pramac usmeriti direktno, pod uglom od devedeset stepeni na najviši i najopasniji udarni vrh talasa. Morate da se direktno sudarite sa talasom da biste ga savladali. Inače će vas on prevrnuti i potopiti.

Zato je Vojin odlučio da priđe svom talasu što bliže. I polako mu je prilazio. U koncentričnim krugovima.

Ali, taj čovek ga beše odmah opazio.  U početku nije mogao da pretpostavi koje su Vojinove namere i to ga je zbunjivalo. Osećao je samo da, na ovom mestu i u ovakvom trenutku, ne postoji opasnost od fizičkog napada, ali više od toga nije znao. Ipak sve to ga je sprečavalo da se usredsredi na napisan govor koji je imao u ruci. Umesto lakog zadovoljstva zbog male počasti koja mu je pripala da otvori izložbu sad je očigledno morao da se, bar u mislima, brani od čoveka koga zna a ne želi da ga prepozna. Sve su to, u samoći izoštrena Vojinova čula naslućivala, dok ga je gledao prodorno idući ka njemu usporenih pokreta. Gradski činovnik nije želeo da uzvrati pogled a nije mogao ni da ode odatle. Tako mu je ostalo samo da se pravi da Vojina nije video, ali je bilo jasno da će kad se ova predstava završi i svako od njih ode na svoju stranu, važan činovnik sa sobom poneti mučno osećanje, osećanje nejasnog i neutvrdljivog karaktera koga se dugo neće osloboditi niti će moći da ga lako zaboravi.

Vojin je i dalje gledao u njega netremice, bez reči, bez namere da bilo šta učini. Nije u tom pogledu bilo ni mržnje, ni želje za osvetom, ni praštanja, ni rezignacije...ništa...samo potreba da se suoči sa istinom da stvari sada stoje tako, da je ovaj čovek taj granični kamen posle koga se njegov život promenio ...i dok stoji pred tim čovekom, znakom svog iskušenja, da pokuša da ga razume, jer kao što mu je često Višnja govorila možda u tome ima i nečeg dobrog koje će jednog dana baciti sasvim novo svetlo na sve njih.

Vojin je  sad bio veoma blizu gradskog sekretara. Ovaj se premeštao s noge na nogu, gužvao onu hartiju u rukama, brisao čelo papirnom maramicom. Vojin je prosto mogao da oseti limunkasti antiseptički miris te bele maramice.

Prišao mu je još bliže, na razdaljinu manju od jednog metra, na onu distancu kada  se mora započeti razgovor makar iz pristojnosti, ali nije izgovorio ni reč, uporno je ćutao i oboje su, on, profesor istorije otpušten kao nepotrebni viši arhivar i važni gradski sekretarčić, u tim muklim trenucima osećali da su neizgovorene reči mnogo, mnogo teže od izgovorenih.

U sledećem trenutku su se upalili reflektori i kamere, sekretar je nešto govorio u potureni mu mikrofon, zvanice su posle pet minuta aplaudirale, zatim su se svi okrenuli brodovima na policama i brodovima i pićima u boci.

Vojinov egzekutor je brzo otišao.

Okrenuo se ubrzo i Vojin. Višnja ga je već čekala, ne kod katedrale, nego na ulazu u izložbenu salu. Smešila se, kao i uvek, kad bi on bio u nekakvoj nelagodi. Da li je sve videla i znala? Taj  njen samouvereni a istovremeno ljupki osmeh ga je uvek ohrabrivao iako nikada nije uspeo da shvati da li je to njen urođeni aristokratski manir ili izraz solidarnosti starih ljubavnika.

Kad su se našli ponovo na ulici, pod visokim i svetlim nebom, imao je ono pomešano osećanje čoveka koji se upravo trgao iz teškog sna... Umiren, bezmalo sasvim smiren, ali još pod snažnim pritiskom ružnog.