MILAN TODOROV: PRIČA O SENICI

                                    „Kako svi mogu da spavaju dok svet vrvi od čudnovatosti i znakova?“

                                                                                                                                   Orhan Pamuk

          Dok je širokim baštenskim nožem okopavala cvetnu leju u hladovini uz kuću, moja žena je ugledala pticu. Bila je to mala ptica, gradska senica, osovljena na granu smokve, na udaljenosti od jedva metar i po. Senica je mirno stajala i posmatrala šta radi žena. Nije se nimalo uplašila. Naprotiv, u jednom trenutku je zacvrkutala, ritmički prepoznatljivo i vrlo melodično. 
          Supruga, koja mi je o tome kasnije pričala u detalje, imala je veoma dobar sluh. Nekoliko godina, u ranom detinjstvu i docnije devojaštvu, pohađala je muzičku školu. Dakle, mogla je lako  da odredi tonalitet kojom joj se, tog dana obraćala sičušna ptičica šarenog repa.

          Ne zastajući sa okopavanjem travčica, odcvrkutala je ptici istu melodiju. Senica je zatreptala krilima, podigla pa našuškala žućkasto crnpurasti repić i zatim cvrkutom odgovorila. To se, rekla mi je žena, zamisli, ponovilo četiri puta.

          Zatim je ulicom prošao neki stari kamiončić. Čovek u njemu je imao mikrofon i zvučnik preko koga je ravnim glasom saopštavao da otkupljuje staro gvožđe. Ptičica je tek tada prhnula. Najpre na susedno drvo, a posle odlepršala neznano gde.

          Pričali smo o toj maloj nestvarnoj epizodi, posle, za ručkom. Moja žena je rekla da bismo morali da promenimo svoje predstave o životinjskom svetu. Složio sam se, iako nisam bio sasvim siguran na šta misli.

          Imali smo petogodišnjeg psa, koji je napokon sazreo i postajao sve poslušniji. Reagovao je na svaku našu reč. Nisu to bile komande. To su bile obične reči, zapravo kratke rečenice:

Otvori vrata. Dođi, mili, da te pomazim.

Pas bi prednjom levom šapom otvorio žičana vrata i ušetao iz dvorišta na terasu.

Zašto nisi pojeo sve iz činije?

Pas bi sagnuo glavu i počeo da jede ostatke hrane u sivoj metalnoj posudi.

Taaaako, sad uzmi malo vode.

Pas bi na to uronio njušku, sve do crnih krupnih očiju, u posudu sa hladnom vodom, otpio nekoliko velikih gutljaja pa digao glavu otresavši se.

          Takav je život u kući.

Ptice, psi, čak i ježevi koje svakog leta možemo da čujemo kako, preko noćnom svežinom orošenih vlati, putuju kao hodočasnici u  tamno braonkastim bodljikavim odorama preko zatravljenog dvorIšta – govore nam na svoj način.

         Ponekad, kao u slučaju  brzih zelenkastih guštera, koji imaju koloniju, u gomili neuzidanog belog kamena pored žičane ograde, naziremo tonove koje ova mala odbačena stvorenja proizvode hitrim pokretima rebrastog repa.

         Svaki živi stvor ima svoju priču.

Šta joj je uzrok, šta povod, ne možemo uvek da znamo.

Sigurno je samo jedno, ovaj svet bi bio lošije mesto, da ne postoji priča.